недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Крај старог поретка и српско становиште о Првом светском рату
Културна политика

Крај старог поретка и српско становиште о Првом светском рату

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
уторак, 10. јун 2014.

Недавно одржани скуп „Европска трагедија 1914. и мултиполарни свет 1914 – научена лекција“, у организацији Центра за међународну сарадњу и одрживи развој изазвао је не само велику медијску пажњу. То је било и за очекивати јер су на овом скупу учествовали веома угледни историчари, економисти, професори, а посебну позорност је изазвало излагање професора Кристифера Кларка, чија је књига о Првом светском рату проузроковала много коментара, јер је у њој Гаврило Принцип означен као терориста, без обзира што је он касније у својим иступима ту оцену преиначио, што се могло видети на овом скупу. И његово мишљење о улози Србије у настанку Првог светског рата изазвало је много неслагања и дискусије.

У својој уводној беседи Вук Јеремић је посебно нагласио зашто је важно да се, без обзира на годишњицу, бавимо Првим светским ратом: „Напетости и кризе широм света данас се не разликују много од оних са почетка 20. века, а активности домаћих и међународних фактора отежавају решења. Пре сто година као и данас било је грубих покушаја мамнипулација јавним мнењем како би се оно убедило да су искључиво други они који изазивају рат“. Зато је на овом међународном скупу, на два панела, вођена мултидисциплинарна расправа о узроцима и поводима почетка Првог светског рата. Као што се очекивало, у свим дискусијама је дотицано питање теорије Ф. Фишера, немачког историчара који је пре 50 година изнео своју основну тезу да је Немачка главни кривац за избијање Првог светског рата. Ово становиште је у неколико дискусија довођено у питање, јер се инсистирало на сложености историјских и политичких околности у односима великих сила у Европи тога доба.

У излагањима на овом скупу се посебно наглашавало да анализа јулске кризе, која је и претходила Првом светском рату, управо указује на сву сложеност и комплексност узрока отпочињања ратних сукоба. Изнете су оцене да су немачке елите имале за циљ да брзо заврше рат, јер су веровале у супериорност своје војне снаге и моћи, да узроке Великог рата искључиво треба тражити у простору Источне Европе, али и у захтевима за сламање Србије, да је један од задатака Немачке био да одвоји Украјину од Русије, колонијални интереси су имали веома велику улогу у ратним циљевима Немачке, велики утицај распада Отоманског Царства, Аустрија је настајала да искористи атентат да уведе протекторат над Србијом, неопходност да свака велика сила делује и као империјална, руски утицај је био везан за распад отомсанског царства, али и за њену улогу на Балкану као заштитнице православних народа и Словена, велики утицај русофобије у Енглеској, неодрживост става да се узроци настанка Првог светског рата могу сагледавати и заступати из ексклузивног националног угла. Ово су само неки од акцената који су се могли чути у излагањима на овом делу скупа.

Али, свакако је посебну пажњу изазвало излагање Кристофера Кларка, писца књиге „Месечари - Како је Европа кренула у рат 1914 године“. Он је истакао да Србија никада није била клијент ниједне империје, иако су велике европске силе од ње хтеле да направе државу клијента у складу са својим империјалистичким тежњама; такође, Србију није означио као отпадничку државу, већ као државу која је имала право као и све остале европске и балканске државе да се бори за остваривање својих националних интереса и јединства. По њему, Србија није контролисла у целости делове своје обавештајне службе. Говорећи о ставовима Ф. Фишера, К. Кларк је нагласио да је он искључиво био заинтересован за положај Немачке и њене припреме за рат, али се није занимао за улогу других земаља у ратним припремама и стварању услова за отпочињање сукоба.

Кларк је, као доказ да Србија и Русија нису биле баш невине, навео писмо руског министра спољних послова Сазонова, у коме сугерише Николи Пашићу да се мане Македоније и окрене српским интересима у Босни и Херцеговини, јер Аустроугарска на том простору слаби и да је тамо будућност за остваривање српских интереса

Он истиче да је у питању и морални приступ, јер је од изузетне важности мултидисциплинаран и објективан приступ узроцима избијања Првог светског рата који немају само једну и искључиву димензију. У његовој интерпретацији, дошло је, не само код Ф. Фишера, до великог занемаривања постојања паралелних планова за рат, јер је доминантна сила била Енглеска, а не Немачка и Русија. Британија је, при томе, видела Русију као највећег ривала. То није био сигуран свет, већ је он био комлексан и у њему су се мешали различити утицаји и перспективе. К. Кларк је, као доказ да Србија и Русија нису биле баш невине, навео писмо руског министра спољних послова Сазонова, у коме сугерише Николи Пашићу да се мане Македоније и окрене српским интересима у Босни и Херцеговини, јер Аустроугарска на том простору слаби и да је тамо будућност за остваривање српских интереса. Он се запитао и како је мир постао рат, и навео да је агресија у Либији била стварни увод у Први светски рат, а није занемарљива ни улога  Балканских ратова. Прва агресија била је италијанска у Либији, и она је била окидач за Велики рат.

Професор Л. Монзали је проблематизовао питање напада Италије на Либију, износећи становиште да се радило о тежњи да се успостави равнотежа у Средоземном мору, јер су остале империјалне силе шириле свој утицај на овом простору. При томе, Италија је настојала да учествује у процесима распада турског царства. Италија није могла бити јака држава, ако није имала границе на Алпима и у Средоземном мору. Она је тражила компензацију након анексије БиХ, и то се односило на Трентино и Албанију. Аустрија није имала намеру да усвоји захтеве Италије, и то је одређивало њену политичку и војну позицију.

У разговору за „Данас“ К. Кларк је узјавио: „Поента моје књиге `Месечари-како је Европа кренула у рат 1914 године` је била да не можемо кривити Немце као нове кривце и зликовце а исто важи и за Србе или Русе, Французе. Пашић се није разликовао од политичара у Паризу, Бечу или Петрограду. Био је веома виспрен, интелигентан, сасвим прагматичан и дубоко идеалистичан у својој политици. Али су ти политичари имали међусобно непомирљиве циљеве и то је био главни проблем. Реч `терориста` води у погрешном правцу ако се под њом подразумевају неки људи попут Ал Каиде. Гаврило Принцип је световима далеко од тога . Он је био дечак веома меког срца , не рођени убица којим је уживао у убијању и разарању, плакао је на суду када су прочитали да је Ф. Фердинанд говорио Софији - преживи ради наше деце. Принцип јесте био атентатор, политички убица, али и дечак чисте мотивације који је веровао да нешто чини за више циљеве. Недљко Чабриновић, Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и други младобосанци били су само делић приче - а ту су били већи играчи. Нека ти историчари који за све криве Принципа испричају понешто и о Конраду фон Хоцендорфу, начелнику генералштаба Аустрије који је започео агресивну политику Беча према Србији много пре атентата. А ту су и интереси других моћника попут грофа Молткеа у Берлину или неколико њих у Русији“.

Сасвим је било за очекивати да ће ставови и оцене угледних истричара као што су професор Левин, Штрандман и Кларк изазвати велику пажњу наших медија, а посебно је било подстицајно излагање К. Кларка који је настојао да брани своју позицију о потреби да се схвати комплексност историјских околности и различитих наратива, али и посебне улоге историјских актера у отпочињању Првог светског рата, као и намера да појасни своја ранија становишта о улози Младе Босне и Гаврила Принципа.

Међутим, из наше домаће перспективе веома је интересантан - што доста говори о нама - начин на који су наши медији пренели посебно занимљиву и инспиративну расправу на другом панелу овог скупа - Почетак Првог светског рата и крај старог поретка. У Листу „Блиц“ је пласирана само једна доста произвољна и узгредна реченица - да се повела дискусија о једној оцени коју је изрекао историчар Душан Батаковић о Принципу и односу са Црном Руком: „Да је Апис хтео да убије Фердинанда послао би тројицу искусних, а не би се ослонио на неискусне младиће”.

Поред неколико реченица из веома садржајног и квалитетног излагања Војислава Павловића, то је све што смо видели у нашој штампи и медијима о овој расправи у којој је историчар Душан Батаковић, директор Балканолошког института САНУ, изнео за нас веома важне и инспиративне ставове о улози Србије и српског народа у Првом светског рату

Поред неколико реченица из веома садржајног и квалитетног излагања Војислава Павловића, то је све што смо видели у нашој штампи и медијима о овој расправи у којој је историчар Душан Батаковић, директор Балканолошког института САНУ, изнео за нас веома важне и инспиративне ставове о улози Србије и српског народа у Првом светског рату. То је био очигледан и у нашим околностима доста редак пример заступања српског становишта, које очигледно у нашим медијима има веома мали или готово занемарљиви простор. Тим више су његови ставови драгоценији за сагледавање улоге Србије у разматрању узрока за настанак Првог светског рата. Душан Батаковић је у свом излагању пре свега истакао значај и важност националног наратива, супротстављајући га преовлађујућем империјалном наративу, али је у фокус свог разматрања ставио значај балканске перспективе и улоге Србије у сагледавању тока Првог светског рата.

Батаковић сматра да је допринос Србије маргинализован и да му се не придаје довољно  важности и пажње. У његовом тумачењу, Први светски рат се може посматрати и проучавати као трећи балкански рат. Зато се и наглашава у његовом приступу значај и досег балканских ратова, али и балканског фронта. Навео је телеграм немачког цара Виљема, који је након пробоја Солунског фронта и капитулације Немачке, записао: „Срамота - Толико мали број Срба решио је исход Првог светског рата“.

Допринос Србије у Првом светском рату није довољно истакнут зато што и даље доминира империјални наратив, а запоставља се фунционисање и значење националног наратива. Део тог наратива је и разматрање политичких борби за остваривање људских, културних и националних права Срба у Аустрији након њеног окупирања и анектирања БиХ, што је и био један од главних узрока за почетак Првог светског рата. Посебно је питање да ли би дошло до ратног сукоба да су тадашње велике силе имале демократске системе. На питање зашто је Србија имала толике губитке у Првом светском рату, које је поставио Гинтер Кроменблитер из Аусбурга, Душан Батаковић је дао следећи одговор: „Зато што је Аустроугарска желела да у потпуности уништи и распарча Србију, за коју је то био рат за пуко преживљавања и опстанак“.

Србија је имала развијено демократско уређење, на шта су посебни утицај имали француски ђаци који су донели утицај либералних и демократских идеја и институција. Треба само видети колики је проценат људи у Србији имао бирачко право у односу на друге балканске и европске државе

Србија је имала развијено демократско уређење, на шта су посебни утицај имали француски ђаци који су донели утицај либералних и демократских идеја и институција. Треба само видети колики је проценат људи у Србији имао бирачко право у односу на друге балканске и европске државе. Зато је Србија постала симбол демократије за Србе и остале народе који су живели у Аустроугарској, која је бранила превазиђени полуфеудални хабсбуршки поредак, и зато не чуди што је Србија била држава којој су се окретали и припадници Младе Босне . Она је настала као реакција на сурову и перфидну колонијалну управу у БиХ, коју је спроводила Аустроугарска и које је у многим елементима слична колонијлној управи Белгије у Конгу. И улога Младе Босне се мора посматрати на много комплекснији начин и без уврежених стереотипних представа о улози српске владе у организовању атентата.

Занимљиво је да је и К. Кларк у великој мери потврдио ово становиште Душана Батаковића, говорећи о односима Србије и Аустроугарске, али и о питању одговорности: „Односи између Аустрије и Србије имају део улоге, али није кривица Срба што су ти односи били лоши. Аустрија носи веома озбиљан део одговорности за затрованост тих односа. Због начина на који су поступали са националним мањинама у пограничним крајевима - да се Срби у БиХ нису осећали дискриминисано, не би било Младе Босне, нити би Црна рука имала присталица у Босни. Аустријско државно уређење било је више национални комонвелт и могло је да постоји док националне мањине држи под контролом, што је био случај са Србијом и што није било добро”.

Радослав Братић је у у свом тексту „Принципова калдрма“ навео изузетно инспиративне и знаковите речи великог песника Тина Ујевића, које управо иду у прилог ставовима које је на овом скупу изнео Душан Батаковић: „Тин Ујевић позива хрватску студентску омладину и каже: ко хоће да одахне нека дође у Београд. Ко хоће да види како моралне снаге поуздања и пожртвованости подижу народ да се не боји ни душманских топова ни насилничких бајонета, нека дође овамо. Наши људи у монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута нећу рећи српскија него баш хрватскија од саме Хрватске и они то морају да дознају, да чују и да виде. Зато је нужно да да дођу овамо: зато је нарочито нужно да омладина хрватска дође на Београдски универзитет који није једна добра школа науке него штавише школа слободе. И у Београду смо ми код куће како год у Загребу, и Србија наша домовина како год и хрватска и ту у Београду, треба да се нађе наша омладина. Један крај земље који је наш и који је слободан: то је идеал, а тај крај земље је Србија, наша Србија, слободна Србија”.

Овако успешно конципирани и организовани међународни скупови имају посебан значај за нашу средину, јер су они изванредна прилика да се чују мишљења еминентних стручњака који надилазе нашу средину и омогућавају нам значајну и ретку прилику да имамо увид у ставове који су најактуелнији у савременим друштвима и политичким кретањима. Али, у исто време, не смемо пропустити и да афирмишемо и наше српско становиште које је посебно важно када се разматрају овако изузетно важна историјска питања као што су узроци настанка Првог светског рата. Овај скуп је успео да у великој мери оспори основна полазишта ревизије српске историје везане за Први светски рат и афирмише становишта која уважавају и српске националне интересе и основне поставке српских историчара о узроцима Првог светског рата.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер