Kritika konzervativnog uma: poraz sociologa Antonića

U jednom od svojih poslednjih istupa, u tekstu „Poraz gej lobija“1, gospodin Antonić vraća se svojoj „staroj strasti“ – homoseksualnim brakovima.Tema aktuelna u vreme donošenja Ustava, a u vezi sa članom koji brak određuje isključivo kao zajednicu muškarca i žene, bila je povod uzrujanog oglašavanja našeg zapaženog političkog analitičara. Tada je, između ostalog, zahtevao javnu raspravu u vezi sa legalizacijom istopolnih zajednica, nemajući ništa – makar javno, u svojim komentarima – protiv nedostatka sličnog dijaloga o Ustavu, donesenom ekspresno, brzim prugama Srbije, bez mogućnosti da na njegov izgled neposrednije utiču sami građani, čija prava i slobode treba da utemeljuje2.

Načelno, nisam oponent diskusije u vezi sa nizom tema koje homoseksualnost sobom nosi, ali sam protiv ovakvog dvostrukog standarda. On se zasniva na implicitnom prihvatanju konzervativnog svetonazora, u kome Ustav igra ulogu nedodirljivog temelja političke zajednice, te služi kao sredstvo da se svi predlozi (amandmana) unapred eliminišu argumentom da je u pitanju „podrivanje državnosti same“. Regulisanje prava i obaveza dela političke zajednice tj. građana homoseksualne orijentacije vidi se kao nešto van njega, čak se ni diskriminacija po seksualnoj osnovi eksplicitno ne zabranjuje Ustavom (iako se zabranjuje po drugim osnovama, kao što je rasna, verska, etnička itd. pripadnost). Sociolog Antonić ne iznosi ni jedan argument protiv izjednačavanja položaja homoseksualnih i heteroseksualnih građana u vezi sa ostvarivanjem prava bračne zajednice koja se, eufemistički, može zvati i registrovano partnerstvo ili civilna unija, što je slučaj u velikoj većini zemalja Evropske unije. Za ovu neravnopravnost nema opravdanja, naravno: situacija je analogna onoj kada bi Mađarima bilo osporeno pravo na školovanje ili ženama bilo zabranjeno da budu članice državnih institucija.

Nota bene, u ranijoj polemici sa Antonićem na stranicama Politike jasno sam izneo stav po pitanju gej brakova tj. brakova uopšte, zalažući se za ukidanje svih prava koja iz takve zajednice proizilaze, jer je brak institucionalizovana diskriminacija: on bračnim drugovima daje više prava u odnosu na neudate/neoženjene. Stoga, bio sam i protiv gej braka, ali takva argumentacija kreće se na meta-nivou u odnosu na ravnopravnost heterosekusalnih i homoseksualnih građana pred zakonom: sve dok tu postoji disbalans, načelo pravednosti biva suspendovano i prema sekusalnoj orijentaciji građane deli na privilegovane i one sa manjim stepenom prava. Moje rešenje bilo je ukidanje kompletnog člana Ustava koji uređuje brak i uspostavljanje prava građana na individualnom nivou. Brak bi u toj viziji ostao moguć, ali kao „ukras“, bez ikakvih prav(n)ih konsekvenci.

Za razliku od političkog analitičara, budimo na ovom mestu precizni: istopolni brak, priznat na nacionalnom nivou, postoji u Holandiji, Belgiji, Španiji, Kanadi, Južnoj Africi i Norveškoj (stupa na snagu 2009). Na delu nacionalne teritorije priznat je u američkim državama Masačusets i Konektikat. Istopolne zajednice, dajući im različita prava (nekim i na usvajane dece), zakon priznaje u Danskoj, Norveškoj, Izraelu, Švedskoj, Grenlandu, Mađarskoj, Islandu, Francuskoj, Nemačkoj, Portugalu, Finskoj, Hrvatskoj, Luksemburgu, Novom Zelandu, Britaniji, Andori, Češkoj, Sloveniji i Švajcarskoj, kao i na delu nacionalne teritorije – ukupno 10 država u SAD, i nekoliko regiona u Australiji, Argentini, jedan u Brazilu, kao i grad Meksiko. U mnogim drugim državama ovo je aktuelna politička tema. Takođe, u mnogim zemljama homoseksualnost je zakonski sankcionisana.

Iz navedenog sledi da je Antonićeva teza da „evro-propagandisti“, koristeći lažne informacije o gej braku, žele da ga „poture“ ovdašnjoj javnosti, obmanjujući je kako je nedostatak takvog prava „antimoderan“ i „antievropski“, te suprotan praksi „najrazvijenijih demokratija“, blago rečeno problematična. Tačno je, naime, da legalizacija istopolnih zajednica nije uslov ulaska u EU, ali je netačno da takav proces nije trend u ovoj grupi država već dve decenije unazad. Ova tvrdnja postaje neodrživa ukoliko uklonimo nominalne razlike – jer, ako se istopolnim zajednicama priznaju ista prava kao i heteroseksualnom braku, onda je on de facto ista stvar, različitog naziva. Ostaje, dakle, uskraćeno pravo na ime braka, ali je neravnopravnost suštinski ukinuta u meri u kojoj je do izjednačenja prava i došlo. Kako se ne zalaže za ukidanje bračne institucije, Antonić nema kud do da prizna njeno proširenje, pa makar i pod drugačijim, kompromisnim imenom, jer u protivnom stoji na poziciji diskriminacije homoseksualen građana, od koje se navodno ograđuje. (Isto važi za građane koji žive u neseksualnim zajednicama, zakonski priznatim francuskim Paktom o solidarnosti, npr.)

Doveden pred izuzetno nezgodan izbor – ili priznati pravo na „gej brak“ ma kako se on zvao, ili otvoreno istrajati na uskraćivanju prava, na diskriminaciji – čemu sociolog Antonić pribegava? Ničemu drugom do već proverenoj strategiji: zastrašivanju čitalaca najavom moralne apokalipse. Ovog puta, detaljniji je i slikovitiji: na scenu stupa teza o „uticajnom gej lobiju“, koji odavno značajno kontroliše unutrašnju politiku i biznis SAD-a, a sada se pojavljuje i u Srbiji. Nijedna reč nije dovoljno dobra, osim „lobija“ ,koji u Srbiji „miriše“ na zaveru, mada na Zapadu nema nikakav konspirativni potencijal – Antoniću su dobro poznate akcije ovog lobija, jer nije reč ni o kakvoj tajnoj organizaciji, već o grupi koja se otvoreno, javno bori za svoja prava, što je (valjda) legitimna stvar u slučaju homoseksualaca, kao i u slučaju crnaca, žena i drugih „manjinskih grupa“.

No, Antoniću ovo nije dovoljno. Na sledećem koraku, on uvodi u igru homofobični izraz „gej mafija“, koji više ne asocira samo na „masonski“ karakter gej pokreta, nego mu pridaje i kriminalne tonove, kao u staroj priči, „majci svih zavera“ – antisemitizmu tj. ideji o jevrejskoj tajnoj svetskoj dominaciji... Tako, namesto Protokola sionskih mudraca, osvedočenog istorijskog falsifikata, staju potpuno neproverene izjave pojedinaca koje Antonić često vadi iz konteksta i tumači po principu „šta je babi milo to joj se i snilo“. (Jedan od linkova, koji bi trebalo da potkrepi tezu o „gej mafiji“, uopšte nije ispravan : on vodi na sajt gej organizacije GLAAD koja sigurno ne bi propagirala, već pre kritički ispitivala takve homofobične navode. )

Na primer – Antonić u fusnoti 24 daje link ka tekstu iz Time magazina, iz koga citira: «Svet muzike (...), pozorište, umetnički svet, slikarstvo, balet, moda, svet frizure i uređenja stana – svugde postoji neka vrsta `Hominterne`», dok pasus u celini glasi (podebljao D. M.):

“Is there a homosexual conspiracy afoot to dominate the arts and other fields? Sometimes it seems that way. The presence of talented homosexuals in the field of classical music, among composers, performers, conductors and management, has sometimes led to charges by disappointed outsiders that the music world is a closed circle. The same applies to the theater, the art world, painting, dance, fashion, hairdressing and interior design, where a kind of "homintern" exists: a gay boss will often use his influence to help gay friends. The process is not unlike the ethnic favoritism that prevails in some companies and in big-city political machines; with a special sulky twist, it can be vicious to outsiders. Yet homosexual influence has probably been exaggerated. The homosexual cannot go too far in foisting off on others his own preferences; the public that buys the tickets or the clothes is overwhelmingly heterosexual. Genuine talent is in such demand that entrepreneurs who pass it by on the grounds of sex preference alone may well suffer a flop or other damage to their own reputations.”3

Autor citiranog članka ništa eksplicitno ne tvrdi, već koristi oprezne izraze („nekada tako izgleda“), dok Antonić pojedine delove, istragnute iz konteksta, navodi kao nedvosmislenu optužbu za organizovanje „hominterne“. U zaključku ovog pasusa, tvrdi se da je gej uticaj verovatno preuveličan i da je talenat, a ne seksualna orijentacija, ključni parametar dobijanja poslovnog angažmana. Posebno pada u oči upotreba reči „svudge“, kojom Antonić sugeriše „univerzalizno“ postojanje „hominterne“ (u svim profesijama), umesto da koristi „gde“, ili „tu“, što bi situaciju lokalizovalo na navedena zanimanja i daleko više odgovaralo originalu (where kind of...). Da li je reč o nameri ili slučajnoj pogrešci sasvim je svejedno na nivou učinka – moralna panika je raširena, jer tajni homoseksualni lobi svuda „vuče konce“! Spasavaj se ko može!

Jasno je da Antonić ovakav falsifikat sme da iznese u domaću javnost zato što je reč o u nas „prihvatljivom prestupu“ – da li bi se usudio da neku etničku zajednicu optuži za dominantni uticaj u izvesnim oblastima, kao što je „moda i industrija zabave“, Kogres, čak i u domenu medicine i psihijatrije, za šta optužuje ne samo gej lobi, veći ukupnu homoseksualnu populaciju. Njoj prebacuje i u proseku više obrazovanje i veće zarade4, što joj navodno omogućava da nametne „svoj životni stil i svoje vrednosti“. Takođe, on uopšte ne problematizuje homofobiju i njene efekte, već u paranoičnom obrtu od najčešćih žrtava stvara (zavereničke) nasilnike . Da li Antonić ima bilo kakve informacije o diskriminaciji istopolno orijentisanih osoba i zna li kroz šta one prolaze u većini zemalja sveta, od kojih neke države predviđaju i smrtnu kaznu (Iran, Kuvajt, Nigerija, Pakistan, Saudijska arabija itd.)?

U SAD-u, na primer, istraživanja pokazuju da je pokušaj samoubistva gej tinejdžera do 5 puta veći od heteroseksualnih5 – pretpostavljam da sociolog može odatle zaključiti da je uzrok tome veoma homofobično okruženje, a ne delovanje „gej mafije“ (koja ne može ni da zaštiti svoje buduće potencijalne „bosove, makroe i dilere“). Po podacima FBI, 15,9% prijavljenih „zločina iz mržnje“ u 2007. godini odnose se na gej populaciju6, a primeri diskriminacije koja i dalje postoji isključivo na osnovu seksualne orijentacije – od ubistava, problema na poslu, izbacivanja iz kuće i sl. – moguće je naći na internetu7, i nije potrebno dalje navođenje da bi se razumela očigledna poenta: gej populacija je i dalje ugrožena, heteroseksualci ni izdaleka ne prolaze sličan tretman zbog svoje orijentacije. Ne tvrdim da takva diskriminacija nikada nije prisutna, ali bih voleo da Antonić, pored neodgovornih izjava, navede neko istraživanje koje bi statistički pokazalo, na primer, ima li ubistva iz mržnje čije su žrtve heteroseksualci (meni je ta pojava nepoznata), gde je heteroseksualnost zabranjena itd, tj. relevantnu evidenciju koja bi naučno verifikovala delovanje „gej mafije“.

Kakav životni stil i koje vrednosti „gej lobi“ nameće, Antonić ne navodi, niti može da navede: unutar gej zajednice ne postoji jedinstvo po pitanju lifestyle-a i vrednosnih stavova. Pozicije variraju od konzervativnih do ultraliberalnih, kao, usotalom, i u ostatku društva. Naglasak pokreta za gej oslobođenje stavljen je, pre svega, na ravnopravnost i depatologizaciju homoseksualnosti, koja nastaje u XIX veku u Zapadnoj Evropi8, u doba kada, na primer, u nekim državama severne Afrike postoje legalne muško-muške zajednice (Oskar Vajld i Andre Žid upravo u Alžiru doživljavaju svoja prva homoseksualna iskustva, zbog „liberalne“ klime koja tamo vlada). Praksa unutar Srpske pravoslavne crkve, ritual bratotvorenja (dva muškaraca), gde se tekst koje svešteno lice izgovara veoma malo razlikuje od teksta prilikom sklapanja braka, poznati američkog medijavelista DŽon Bozvel vidi kao proto-gej brak.9 (Izgleda da „srpskom nacionalnom biću“ nije toliko stran „crkveni gej brak“, ako je svetovni već toliko traumatičan).

Ovaj kulturno-relativistički ekskurz ima za cilj da ukaže na jedan od temelja Antonićevog teksta: on počiva na implicitnom prihvatanju da su muško-muški emotivno-seksualni odnosi i njihovo priznavanje neka vrste ekskluzive pojedinih zemalja i savremenog doba, a da nasuprot stoji klasična porodica „koja se kroz dugotrajno iskustvo potvrdila kao najbolja osnovica za reprodukciju i podizanje dece“. Na ovom mestu, političkom analitičaru ponestaje referenci za kulturno-istorijski izvanredno problematične, pa i rasističke teze: šta je sa kulturama koje su upražnjavale ili upražnjavaju i dalje poligamiju ili poliandriju, kao i neke „alternativne“ oblike podizanja dece u širokim familijarnim zajednicama, koje je diskurs nauke XIX veka označio „primitivnim“? Antonića, takođe, treba pitati: šta je toliko loše u zemljama u kojima postoje gej brakovi i porodice? Da li su to nenormalna društva koje sebi dozvoljavaju, kako kaže, „čudovišne eksperimente sa decom“, ili je pak reč o „naprednim“ državama – s obzirom na parametre koje priznaje i većina u Srbiji, kakvi su, recimo, standrad života, ekonomska razvijenost, naučna dostignuća i sl. – dakle društva koja nisu lišena problema i kontroverzi, ali nisu ni nakazne države pravljene po ugledu na lik i delo dr Mengelea?

Ni statistika nije na strani Antonićeve teze o idili „standardne porodice“ – u SAD-u, 1 od 4 devojčice i 1 od 6 dečaka seksualno nasilje doživljava pre svoje 18 godine, a 30-40% takvog nasilja odigrava se unutar porodice10. Kada se uzme u obzir da je navedeno samo najdrastičniji oblik nasilja, tj. da u statistiku od preko 1/3 seksualnog nasilja nad decom u okviru porodice ne ulaze drugi oblici psihičkog i fizičkog maltretiranje , koje je daleko zastupljenije, dobijamo vrlo nepovoljnu sliku porodičnog okruženja: 3, 3 do 10 miliona dece svedoci su neke forme porodičnog nasilja11, 50% muškaraca koji često zlostavljaju žene takođe zlostavljaju decu12, 324.000 žena svake godine doživi nasilje od svog partnera13. Efekti ovakvog tretmana dece mogu, između ostalog, uzrokovati ozbiljen fizičke povrede i slabiji razvoj mozga, depresiju, povučenost, kognitivne i socijalne poteškoće, maloletnu delikvenciju i kasnije kriminal, zavisnost od alkohola i droga, nasilno ponašanje, itd.14

Pod teretom fakata, konstatacija o „najboljoj osnovici za reprodukciju i podizanje dece“, pretvorila se u noćnu moru, gde je upravo „klasična porodica“ mesto nedopustivog nasilja, pre svega nad decom, a onda i nad partnerima. Ako je Antonićev argument protiv usvajanja dece u gej zajednicama, konačno, da su nemoćna deca, kao nekakvi „pokusni kunići“, iloženi „čudovišnom ekspreimentu“, šta onda ima da kaže za čudovišnost statusa quo, o kome postoje ovako uznemirujući podaci? Naravno, na to pitanje Antonić ne može da ponudi bilo kakav smislen odgovor, s obzirom da je efektivno na poziciji legitimacije ovakvog nasilja – uterujući „strah u kosti“ avetima gej porodica, on skreće pažnju sa dramatično raširenog nasilja u „standardnoj“ porodici, stavljajući u prvi plan mogućnost lošeg tretmana dece ispred stvarnog porodičnog nasilja.

„Istraživački“ potkovan politički analitičar u prvom delu teksta uvek koristi reference kada treba da argumentuje neku tezu, no u drugom delu mnoge tvrdnje ostaju simptomatično nepotkrepljene. Nedostaju, na primer, istraživanja o deci unutar gej zajedinica kako bi se ustanovilo šta se zaista dešava unutar tog „monstruoznog opita“. Ili to Antonić apriorno dedukuje iz svog „čistog uma“? Kada bi se obavestio o temi o kojoj piše, otkrio bi, na primer, da je 90% dece iz takvih brakova heteroseksualno tj. da gej roditelji ne mogu da nametnu svoju orijentaciju15, da ne postoje značajne razlike između dece roditelja različitog i istog pola,16 dok je nasilje nad decom unutar lezbejskih porodica manje od nacionalnog proseka u SAD-u.17 Mnoga druga istraživanja Američke psihološke asocijacije (APA) potvrđuju navedene zaključke.18

Uostalom, zar navedene rezultate ne implicira upravo Antonićevo podvlačenje činjenice da su istopolno orijentisane osobe u proseku obrazovanije i bolje plaćene, te dakle imaju više „resursa“ (znanje i novac) za podizanje dece? Namera mi nije da tvrdim da su gej roditelji „bolji“, ni da su deca iz ovakvih zajednica „zdravija“, samo želim da istaknem da istraživanja ne potvrđuju nikakvu „abnoramalnost“ dece tj. da nema ni govora o onome što Antonić pretpostavlja, a da ne zna, o gej brakovima i porodicama. No, njegovo neznanje nije slučajno, već nedvosmisleno proračunato: istraživanja koja sam naveo samo su nekoliko klikova mišem daleko (od rezultata google pretraživača). Pa ipak, budući da se ne uklapaju u sliku koju želi da nametne, politički analitičar ih namerno ignoriše, ne bi li zastrašivanjem i senzacionalističkim poluinformacijama, podržao svoju restriktivnu, patrijarhlanu i konzervativnu viziju društva u Srbiji.

Gospodin Antonić, umesto sociološkog pristupa fenomenima gej braka i porodice, koju su društvena realnost u mnogim delovima svetu i predmet ozbiljnih istraživanja, odlučuje da bude „lučonoša morala“ i da u paternalističkom gestu zaštite Srbije od opasnosti „homoseksualizma“, kako pogrešno kaže19, prenebregne svoje profesionalno znanje i poziciju naučnika. On podseća na jednog australijskog komičara, koji, travestiran u kraljicu Elizabetu, zadovoljno maše britanskom zastavom, slaveći rezultate referenduma kojim „Oz“ ostaje pod formalnom vlašću britanskog monarha. Uz jednu razliku: politički analitičar maše srpskom trobojkom bez ironije, pozdravljajući pobedu konzervativnih snaga s druge strane Okeana (što ga ne čini manje komičnim). Njemu, doduše, nije jasno da nije reč o „porazu gej lobija“ – kako u duhu Kurira naslovljava svoj članak, profesionalan koliko i „ono što se kupuje na trafici, a nisu novine“ – već o očekivanoj dinamici borbe za ljudska prava, koja ima uspone i padove, napretke i povlačenja.

Uostalom, da li je osporavanje ravnopravnosti delu građana razlog za slavlje, osim za one koji takvu diskriminaciju priželjkuju, maštajući o povratku na „staro stanje“, ukidajući sav progres „manjinske“ emancipacije? (Setimo se da član Ustava koji ne dopuštva smanjenje postignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava Antonić naziva „zlosrećnim“!?20) I nije li njihova kratkovidost bolno očigledna, zbog neuviđanja veze homofobije i ostalih formi diskriminacije, koje mogu pogoditi i njih same, kao i kategroije stanovništva do kojih im je „posebno stalo“: nisu li Srbi, u prethodne dve decenije, bili žrtve etnorasističkih predrasuda, koje imaju istu strukturu kao i etnošovinizam, rasizam itd. – grupi, na osnovu nekog ličnog svojstva, pripisuju se negativne osobine bez stvarnog utemeljenja. Niko nije slobodan dok svi nismo slobodni, budući da mehanizam diskriminacije postoji sve dok sloboda nije u potpunosti ostvarena, uvek preteći da zahvati nove kategorije građana. Tako, spektar žrtvi nacističkog pogroma stalno je proširivan – od Jevreja, preko drugih „nižih rasa“, Slovena, homoseksualaca, itd. sve do samih „izdajnika“ Nemaca (u završnoj fazi).

Stoga, ukoliko želi da se bavi ozbiljnim društvenim analizama, sociolog Antonić bi trebalo da napusti homofobičnu, ali i ksenofobičnu poziciju: ne optužuje li on pojedine države/nacije za „monstruozno eksprimentisanje“ sa decom legalizacijom gej porodica? Povratak nauci, za koju je izvanredno sposoban, kao u zapaženim Izazovima istorijske sociologije (1995), pokazuje se kao nužan korak u savladavanju predrasuda, ali i izbegavanju širenja katastrofičnih vizija sutrašnjice. Do tada, diskurs uvaženog političkog analitičara podsećaće na panična naricanja uličnih proroka, stalno zazivajući smak sveta, koji, avaj!, nikako ne dolazi...