недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Култ PISA тестова - вештине уместо образовања
Културна политика

Култ PISA тестова - вештине уместо образовања

PDF Штампа Ел. пошта
Френк Фуреди   
четвртак, 05. децембар 2013.

(Spiked)

Резултати "Писа" (PISA, Programme for International Student Assessment) тестирања представљају, наизглед, последњу реч о релативном стању образовања у 66 држава света. Али да ли "Писа" заиста толико просветљава?

Као медијски изузетно присутна међународна ранг-листа резултата у образовању, "Писа" се представља као најбољи индикатор резултата у различитим образовним системима. У стварности, она пружа изузетно мало увида у то како школе раде, колико се наставници труде, а колико деца постижу.

"Писа" је изузетно добра у прецизном приказивању испитних резултата група одабране деце из различитих земаља света на дан тестирања. Нашироко је познато да земље које доминирају „Писа лигом“ по правилу усредсређено припремају своју децу за полагање управо тог теста. Заиста, у неким друштвима је одржавање ове међународне слике о себи узето толико озбиљно, да творци државне политике свесно подстичу учитеље да припремају своју децу за тест, како би се цела нација могла дичити својим изванредним "Писа" резултатом. Чак се и у Британији сугерисало да земља треба више да поради на поправљању резултата своје деце на "Писа" тесту.

Постоји такође низ важних методолошких проблема са овим двочасовним тестом који полаже преко 500 хиљада тинејџера широм света. За почетак, није јасно да ли испит, чак и након што се преведе, успева да превазиђе потешкоће језичких и културолошких разлика. Покушаји да се резултати испитивања ускладе само са променљивим друштвеним и социјалним контекстима у оквиру једне државе често представљају довољан изазов. Још је мање вероватно да један међународни испит попут "Писе" може на ваљан начин да захвати дубинске глобалне варијације међу нацијама. Локални просветни радници требало би да шаљу процене окружења својих ученика "Писи", али је тачност ових процена проблематична.

Међутим, стварни проблем са "Писа" пројектом јесте што он подстиче законодавце да мешају образовање (education) са обуком вештинама (skills training). Заиста, главно достигнуће Писе јесте глобално укопавање једног инструменталистичког приступа школовању. Имајући у виду "Писину" посвећеност квантификовању разлика међу националним резултатима, разумљиво је да је привлачи оно што се може лако мерити. А вештине, за разлику од образовних постигнућа, бар могу лако да се измере. Ово је разлог због кога, на пример, "Пису" занима писменост, али не и разумевање смисла књижевности.

"Писина" методологија процене првенствено се занима за вештине, а не за знање. Ова пристрасност у корист вештина не би нужно морала да буде проблем, када не би истовремено била чврсто везана за аверзију према примату образовања утемељеног на знању (knowledge-based education). Али "Писа" се заправо и не тиче подизања стандарда образовања; она се тиче подизања стандарда обуке. Како је то објаснио Андреас Шлајхер, чиновник ОЕБС задужен за "Пису": „У прошлости, фокус је био на досезању образованости; данас је он на резултатима учења… акумулација знања више није толико битна“. У овој вештачки конструисаној ранг-листи националних резултата у образовању, мерење „резултата учења“ гази преко интелектуалног изазова „акумулације знања“.

Критика улоге "Писе" не представља позив на затварање очију пред изазовима са којима се суочавају школе у англо-америчким друштвима. Постоје изузетно крупни проблеми са којима се просветари суочавају. И нема сумње да би Велика Британија имала шта да научи од многих аспеката културе школовања у Азији, Европи и другде. Али ми нећемо ништа научити од "Писе" – њен уски и антиинтелектуалистички фокус просто ојачава све оно што је лоше у нашем школском систему.

Аутор је британски социолог и публициста, недавно је објавио књигу Ауторитет: социолошка историја. Текст је преузет са интернет-часописа Spiked. Превео са енглеског Никола Танасић. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер