.jpg)
| Kulturna politika | |||
Meka okupacija i konzervativni ustanak |
 |
 |
 |
| četvrtak, 15. januar 2009. | |
|
(NIN, 08.01.2009)  Iako je srpski narod ušao u novi milenijum oslobođen od Miloševićevog režima, paradoksalno je da je došlo do nazadovanja ideje slobode. Petooktobarsko sunce je zasijalo varljivim sjajem: umesto prethodne sive i jasno vidljive neslobode, stigao je simulakrum. Doušnički globalizam i agresivna marketinška forma koja je potisnula suštinu, odlike su nove i naizgled slobodnije, ali u osnovi podmuklije istorije u koju se vratio srpski narod. Zato on danas, posle vekova borbe za slobodu živi pod okupacijom za koju bi najprikladniji termin bio “meka okupacija”. Prvo, zato što se direktno naslanja na “meki komunizam” iz “zlatnih osamdesetih”, vreme u kome je velika većina današnjih srednjogodišnjaka živela bezbrižni tinejdžerski život. I drugo, zato što je naslov strateške knjige DŽozefa Najsa upravo “Meka moć”, posle čega je široko lansiran termin kao interesni obrazac za kombinovanje primene gole sile ili legalizma, preko koga SAD šire političko-kulturni uticaj na svoje zvanične i nezvanične protektorate.Tako, recimo, srpski narod u Republici Srpskoj glasa na “slobodnim” izborima, ali visoki predstavnik međunarodne zajednice ima pravo da unilateralno poništi bilo koji izbor ili da suspenduje skoro svaku odluku legalne vlasti. Njegova moć je u skladu sa istorijskim okolnostima veća od moći feudalnih vladara. U Crnoj Gori protektorat nije formalizovan kao u Bosni, ali je očigledno da su velike zapadne sile na Mila Đukanovića prenele još veća ovlašćenja. Tolerišu mu šverc i kriminal da bi ispunio njihove geostrateške ciljeve. Tako su uz zapadnu podršku Srbi u Crnoj Gori poništeni kao konstitutivni narod. Nemaju čak ni osnovna manjinska prava kao što su jezik, pismo i obrazovanje i potpuno su marginalizovani. O Hrvatskoj da ne govorimo; tamo im se ne vraća čak ni oteta imovina. Ipak je položaj Srba u Srbiji najsimptomatičniji, gde i pored sopstvene države i formalne slobode, žive u kompilaciji između klasične vojne okupacije (Srbi na Kosmetu) i moderne, “meke okupacije” pod kojom živi sve preostalo stanovništvo u zemlji. Na unutrašnjem, psihološkom planu, ona se ogleda u inferiornom odnosu prema svemu što dolazi sa Zapada, što za posledicu ima da je Evropska unija postala novi apsolut. Sve je podložno sumnji sem nužnosti što bržeg ulaska u ovu evropsku familiju. Generacije klinaca koje su se u mekom komunizmu klele Brozu da nikada neće skrenuti sa njegovoga puta, danas su u srednjim godinama pronašle novi, zavetni put koji vodi do žutih evropskih zvezdica. Umesto da se na Zapad gleda antropološki i da se istraživanjem istorijske vertikale prihvata njegov vrednosni sistem, stvorena je infantilna klima u kojoj uspevaju površne političke predstave o Zapadu kao o carstvu dobrih namera ili tržišne predstave kao o velikom šljaštećem megamarketu. Ovakvo nekritičko i besadržajno poimanje Zapada prirodno je od Kamerona Mantera napravilo medijsku zvezdu. Umesto da se proglasi nepoželjnom osobom (što bi uradila svaka evropska država), on otvara festivale i daje savete o idejnim arhitektonskim rešenjima! Još samo da ga u rezidenciji posećuju pioniri sa žutim maramama! Na spoljašnjem, javnom planu, “meka okupacija” se ogleda u medijskoj atmosferi u kojoj se perfidno guraju na marginu sve identitetske teme, a forsiraju banalni pojedinci koji nameću banalne rasprave da bi se oblikovale banalne vrednosti. U isto vreme, takvi sadržaji, za koje je najočigledniji primer “Veliki brat”, dobijaju epitet “urbani” da bi se tako unapred zaštitili od opasnosti da budu proglašeni kičom. Ozbiljni i misleći ljudi se ne cenzurišu brutalno kao u komunističkom dobu, oni su prirodno upućeni na samoizolaciju u carstvu banalnosti. Da bi se održavao simulakrum slobode, u medijima se brižno neguju kozmetički proizvodi od kojih je najbolji “Utisak nedelje”, jer gost koji zastupa tradicionalnost (i koji je uvek u manjini!) bar ima neokrnjeni monolog od pet minuta. Na drugim nacionalnim frekvencijama ni to: čim krene sa ozbiljnim argumentima, biva prekinut uz čuveno “vratićemo se na to kasnije”. Kasnije je- nikad. “Meka okupacija” je porodila prvu generaciju Srba u istoriji koja će se zalagati za manje suvereniteta, manje države i manje identiteta: dakle, manje slobode. Rođeni u “mekom titoizmu” i već odgajani u duhu poništavanja sopstvenog identiteta zarad utapanja u novi i veštački, samo će konvertovati boju na petokraki sa crvene na žutu. U oba slučaja korumpirani od strane sistema obećanjima o boljem životu i bledim, delimičnim ispunjenjima tog života, ova generacija evropazdarana će lako žrtvovati sopstvo. Zato je dugoročno “meki titoizam” štetniji od drugih totalitarnih režima: kod njih su nakon decenija tamničenja tela sačuvani slobodni ljudi, dok je Brozov hedonizam gajio slobodno telo, ali je zagadio duh. A čovek je istinski slobodan samo dok mu ne slome duh. Zato je Brozov režim najbrutalnije udario na seljake, zanatlije, trgovce i fabrikante, na sve nezavisne ljude koji su imali porodične firme. To isto, samo na mnogo suptilniji i podmukliji način uz političku podršku u našim uslovima čini neoglobalizam, gušeći sve male firme zarad interesa velikih korporacija. Tako se uz vatrenu podršku medija i masivnu marketinšku silu polako gase potencijalna područja otpora neobuzdanom, mesožderskom liberalizmu. Jer su upravo ti nezavisni, žilavi ljudi koji mogu vratiti ugled zemlji i proizvodnji, najveći prirodni protivnici mekoj okupaciji. I zato takvu klimu koja vlada našim javnim životom i sistem koji je podržava, najpreciznije možemo definisati kao neotitoizam. Konzervativna ideologija i njen vrednosni sistem su brutalno gušeni u komunističko vreme. Obnovom moralnih temelja na kojima ona počiva, kao što su vera, porodica, čast i red, i vraćanjem svih identitetskih vrednosti u žižu, stvaraju se uslovi za ponovno napredovanje suštinske slobode u Srbiji. Ovaj proces, koji bismo mogli nazvati nekom vrstom konzervativnog ustanka, vratio bi i ideji slobodne države nužno poštovanje i nesebično je tretirao kao zajednicu onih koji su je gradili, nas koji u njoj živimo i naše dece kojima je ostavljamo. Samo izvorne konzervativne vrednosti mogu biti brana banalnom neotitoizmu i mekoj okupaciji. |
Ostali članci u rubrici
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
- „Dan primirja“, ili „Dan pobede“ – kultura sećanja i zaboravljeni potpis Živojina Mišića
- Posrnuće duhoklonuća, ili još jednom o tuđicama i neologizmima u srpskom jeziku
- "Gvozdeni puk" srpske meke moći ili konačni poraz autošovinističkog jugoslovenstva
- Globalna kultura izdiše, nema smisla da i mi potonemo s` njom
- Naopakost autošovinizma
- "Bogataši severno od Ričmonda" – zaboravljena radnička klasa u vihoru američkog kulturnog rata
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
