Njegoš i etos slobode

„Upitam ga: ’Gospodaru, viđu da ćete umrijet, nego što ću ja sad?’ A on se uspravi i sjedne na postelju, pa mi počne govorit: ’Ja ti sad ne mogu pomoć ništa, no ti ove najposljednje riječi od mene: moli se Bogu i drž se Rusije.’“ [1]

Nije neobično što je jedan vladika (Petar I Petrović Njegoš)[2] na samrti savetovao svom nasledniku (Petar II Petrović Njegoš) da se moli bogu. Interesantan je drugi deo saveta - da se u svojoj vladavini osloni na Rusiju. Reči Petra I izražavale su, sa jedne strane, postojanje državotvorne svesti, iako Crna Gora u to vreme nije bila država i smatrana je u međunarodnim odnosima delom turske teritorije, a sa druge strane, put kojim treba ići u otelotvorenju te svesti. Petar II se celog života držao tog saveta. Pokazao je to već dve godine kasnije u odgovoru Mehmedu Rešid-Paši na njegov zahtev da prizna tursku vlast i da se ne uzda u pomoć Rusije: „Ako li pak digoste vojsku, to znadite dobro da Rusija [] neće nas tako ostaviti... I ako Vi na nas napadnete, mi ćemo prinuđeni biti braniti našu slobodu i nezavisimost koju su i naši prađedovi branili i mlogi žrtvom postali.“[3]

Ostvarenje slobode bio je osnovni cilj Njegoševe državotvorne politike. U tom smislu delovao je na prosvećivanju naroda i unutrašnjoj administrativnoj organizaciji. Vladika Rade bio je svetovni i duhovni vladar, ali istovremeno i veliki pesnik i filozof romantičarskog duha. O tom romantičarskom duhu svedoče i stihovi iz Luče mikrokozma:

Ako istok sunce sv'jetlo rađa, 
ako biće vri u luče sjajne, 
ako zemlja priviđenje nije, 
duša ljudska jeste besamrtna, 
mi smo iskra u smrtnu prašinu, 
mi smo luča tamom obuzeta.

Svet je jedna velika pozornica na kojoj se odvija istorijska drama u kojoj ljudi igraju svoje živote, ne znajući ko je pisac i ko je publika. Njegoš je kao platonovski kralj-filozof razumevao tu dramu i u njoj odigrao aktivnu ulogu.

Kao i rani nemački romantičari, ponesen beskonačnim i tajanstvenim, bio je sasvim u ovom vremenu i ovoj stvarnosti. Tako u Luči kaže:

Snom je čovjek uspavan teškijem,

u kom vidi strašna prividjenja,

i jedva se opred'jelit može

da mu biće u njima ne spada.

Ali nešto kasnije dodaje:

            Ja od tebe jošte mnogo ištem:

            da postaviš u plamteće vrste

            pred očima Srpstva i Slavjanstva

            Obilića, Đorđa i Dušana,

            i jošt koga srpskoga heroja;

            da progrmiš hulom strahovitom

            na Vujicu, Vuka, Vukašina,

            bogomrske Srpstva otpadnike:

            zloća njima mrači ime Srba,

            tartar im je nakaza malena!

Rani nemački romantizam pojavljuje se krajem 18. veka, dakle neposredno pre Njegoša. Bio je to svojevrstan otpor prosvetiteljskoj glorifikaciji, ali i teifikaciji razuma, odnosno prosvetiteljskom pokretu kao procesu zamene mraka svetlošću koji je postavio razum i nauku u središte saznanja i ljudskog napretka i francuskim filozofima 18. veka koji su i sami govorili za sebe da su les homes d’éclaircissement, dok je cela epoha označavana kao le siècle des lumieres.

Veliki teoretičar romantizma Fridrih Šlegel smatrao je da je romantična poezija univerzalna poezija. Njen cilj nije samo da dovede u dodir poeziju sa filozofijom, ona želi da poeziju učini živom i društvenom, a život i društvo poetičnim. Romantičarska angažovanost prisutna je i kod Avgusta Vilhelma Šlegela, starijeg Fridrihovog brata, koji je 1806. godine pod utiskom Napoleonovih osvajanja napisao i sledeće:“Naše vreme boluje..., od mlitavosti, neopredeljenosti, rasparčavanja života u sićušne, skučene razonode i od nesposobnosti da oseti velike potrebe, od opšteg plivanja niz vodu, bez obzira na to u kakve močvare bede i sramote može da odnese vodena struja. Nije nam, dakle, potrebna neka sanjarska, već budna, neposredna, energična i naročito, jedna rodoljubiva poezija. Ovo je nasilničko vreme, koje stavlja na teške probe, vreme određeno ili da iz duge, neizrecive nesreće izvuče i stvori nov oblik stvari ili pak da celokupnu evropsku kulturu uništi, nametnuvši joj jednoličan jaram. Možda bi trebalo da poezija kod nas potpuno uzmakne ispred rečitosti, dokle god su naša nacionalna samostalnost, štaviše, i sam opstanak nemačkog imena tako neposredno ugroženi...“ Nasilničko vreme, jednoličan evropski jaram i ugroženost nacionalne samostalnosti o kojima stariji Šlegel piše prevladavaju njegovo vreme i lako se mogu preneti u evrounijsku jednoličnu sadašnjost.

Njegoš je u Gorskom vijencu dosegao romantičarski zahtev za univerzalnošću – sjedinivši filozofiju i poeziju, učinio je poeziju životnom, a filozofiju angažovanom u praksi čija je najveća vrednost sloboda nasuprot ropstvu. Iz tog razloga važno je istaći da bi Gorski vijenac, veliki spev o slobodi, bilo pogrešno odrediti samo kao književno delo. Ključni delovi u kojima se artikulišu ideje o etosu imaju filozofsku vrednost. U pitanju je ideja slobode i njeno ostvarenje.

Ove godine navršava se 200 godina od Njegoševog rođenja, ali to se ne obeležava na pravi način. U pitanju je autocenzura, kao da je procenjeno da Njegoš i etos slobode nisu evro-unijsko-integracijske vrednosti. I nisu, nasuprot, ali to ne znači da nisu vrednosti za koje se treba zalagati.