Pesak i brašno, kamen i krst

Senima žrtava i braniocima Otadžbine

na desetogodišnjicu agresije NATO-a

Ove redove, bez zlobe u srcu i laži na jeziku, ispisao je dr Rodolf Arčibald Rajs, samo godinu dana pre iznenadne smrti. U Zaključku rukopisa na francuskom, čiji prevod glasi „Čujte, Srbi“.

Davne 1928. stavio je tačku na dobronamernu i najznačajniju oporuku koju nam je jedan stranac ikada ostavio.

Zahtevao je da se ovaj svojevrsni politički testament ne otvara pre njegove smrti. Kao i da mu srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu. Na trijumfalnom uzvišenju srpske vojničke slave i nacionalne istorije.

Srpski savremenici ispunili su obe želje svom vernom prijatelju koji je na poziv srpske vlade, posle veličanstvene pobede na Ceru, napustio udobnu katedru u Lozani i spustio se do Mačve i Podrinja. Tu su austrougarski vojnici počinili pravi genocid nad nedužnim civilnim stanovništvom. Bio je to prelomni trenutak ne samo u profesionalnoj karijeri već i u ličnom životu doktora Rajsa. Istinski potresen prizorima srpskog stradanja, ovaj lekar postaje srpski dobrovoljac-kapetan i dopisnik najuticajnijih listova u ondašnjoj Evropi. Nepotkupljivo pero i objektivni svedok nemačkih, mađarskih i bugarskih zverstava nad bespomoćnim starcima, ženama i decom.

Tad nisu postojali ni Lekari bez granica, ni Lekari sveta, ni tzv. ekspertski timovi forenzičara. Nisu se ni naslućivale monstruozne razmere obmana i prevara koje pod maskom stručnosti i objektivnosti žrtve pretvaraju u zločince. I obrnuto, teroristima izginulim u oružanim sukobima protiv legalnih snaga jedne države izdaju sertifikate nevinih civilnih žrtava. S nastupanjem gluvog doba čovečanstva takva praksa, nažalost, postaje skoro obrazac i najefikasniji metod u medijskom satanizovanju neke od zaraćenih strana. Ali, i prilika za ličnu promociju i bogaćenje na nesreći i patnjama drugih. Unosna delatnost u svetu posuvraćenih vrednosti koji oblikuju opskurni najamnici i čiji smo, voljni i nevoljni, zatočenici.

Danima i nedeljama, sa svih TV ekrana, bezbroj puta ponavljan je ratnički poklič jednog „francuskog lekara“ koji je dogurao do položaja ministra inostranih poslova Francuske i koji je, u međuvremenu, stigao da bude i šef civilne misije UN-a na Kosovu i Metohiji, odakle su otetim i nestalim Srbima u Albaniji vađeni živi organi i prodavani širom sveta.

Na osnovu navoda iznetih u knjizi Pjera Peana „Svet prema K.“ francuska se javnost već nedeljama sa zgražavanjem suočava sa pravim licem Bernara Kušnera, intimusa američkog buldožer diplomate Ričarda Holbruka. Francuska štampa otvoreno ga naziva „ordinarnim prevarantom i lakejom američkih neokonzervativaca“. Uz njegovo ime sada se vežu otvorene optužbe za uzimanje novca od afričkih diktatora.

Potkrepljuju se sumnje da je za izveštaje koje je napisao o reformi sistema zdravstvene zaštite u Gabonu i Kongu na račun firmi njegovih bliskih saradnika uplaćeno 4,6 miliona evra. Elektronsko izdanje „Monda“ donosi i najnovije detalje o naplati 275.466 evra za 25 dana angažovanja u iračkom Kurdistanu, u kome je organizovao konferenciju sa bivšim predsednikom Lekara bez granica, čiji je i sam osnivač.

Kušnera, najbližeg saradnika, saborca i prijatelja Bernara Anrija Levija, tek sada otvoreno prozivaju u štampi da „mrzi svoju zemlju i sanja da izbriše pedeset godina nezavisne spoljne politike Francuske“.2

Za razliku od svog francuskog „kolege“, dr Rajs se za sve vreme boravka u Srbiji, dakle praktično do kraja života, rukovodio isključivo uzvišenim etičkim načelima Istine i Pravde. Ali je još onda, kao švajcarski državljanin rođen u Nemačkoj, doživeo najgore javne i tajne osude i najžešće napade u raznim delovima Zapadne Evrope.

Uprkos, ili baš zbog toga što je savesno i objektivno svedočio o stradanju jednog malog naroda? U odnosu na broj stanovnika Srbi su u Prvom ratu položili najviše žrtava među saveznicima. Izginulo je 26 odsto mobilisanih, ili skoro jedna trećina biološki reproduktivnog stanovništva. Ukupan broj žrtava iznosio je: milion i dvesta pedeset hiljada mrtvih i oko sedamsto hiljada ranjenih!

Zato dr Rajs bolno, ali bez kajanja i naknadnog prebacivanja, podseća Srbe:

„Odbrana vas koštala me je svega što sam imao: bogatstva, položaja, budućnosti.“3

Od vremena dr Rajsa sve je uočljivija jedna pojava koja je, naročito u proteklim ratovima na tlu bivše Jugoslavije, poprimila sva obeležja okamenjenog tabua. Naime, javno svedočenje stranaca o srpskim žrtvama postalo je ne samo nezahvalna i rizična već i opasna aktivnost. A često i nemilosrdno, zvanično i nezvanično kažnjiva delatnost u javnom mnenju i oficijelnim krugovima na Zapadu.

U skorije vreme to je na svojoj koži, između ostalih, najbolje osetio Peter Handke, austrijski pisac nemačko-slovenačkog porekla. Posle traženja i objavljivanja „Pravde za Srbiju“ on je ekspresno ekskomuniciran iz etabliranih krugova tzv. evropske intelektualne elite. Njegove su knjige hitno sklonjene sa polica evropskih knjižara. Zatim je iz repertoara pariskog pozorišta „Komedi fransez“ izbačen Handkeov komad „Putovanje u zemlju zvuka, ili umetnost pitanja“, iako je taj dramski tekst ranije otkupljen i nema nikakve veze sa ratnim zbivanjima. U pitanju je, dakle, najdrastičniji vid cenzure ličnosti i autora, po najmračnijem ad hominem aršinu umetničke diskvalifikacije.

Za orkestriranu hajku na Handkea pobrinulo se, ni manje ni više, stotinu i pedest imena, mahom iz pozorišnog sveta Francuske. Oni su u pariskom „Mondu“ stavili svoj potpis na peticiju podrške upravniku pozorišta koji je zabranio Petera Handkea. Ujedno su iza sebe ostavili personalizovani trag palanačke solidarnosti u metropoli evropske kulture. A Handke se začudio što i njemu nisu ponudili da potpiše tu istu peticiju. Nehajno se okrenuo i pohitao na otvaranje izložbe „Kosovo – vreme enklava“, koju je organizovala Srpska pravoslavna crkva u Parizu.

Prethodno je u znak protesta istupio iz redova katoličke crkve, vratio Bihnerovu nagradu i doputovao u Srbiju na samom početku agresije NATO-a.

Stručni žiri odabrao je 2006. Petera Handkea da ponese prestižnu literarnu nagradu koja nosi ime Hajnriha Hajnea. Međutim, Gradsko veće Diseldorfa munjevito je odreagovalo i piscu oduzelo nagradu, kao i njen novčani deo od pedeset hiljada evra.

Nedavno preminuli engleski pisac Harold Pinter imao je tu „sreću“ što je na vreme dobio Nobelovu nagradu i što istorijat njenog dodeljivanja ne poznaje i praksu oduzimanja odličja sa imenom izumitelja dinamita. U protivnom, već bi se našao pogodan model za kažnjavanje njegove javne osude agresije NATO-a na SRJ.

Slavni ruski režiser Nikita Mihalkov ostao je, ukorenjen na Istoku, daleko izvan domašaja zapadnih uterivača demokratije i tolerancije. Inače bi poruka Srbima da i pod bombama brane i ne daju Kosovo i Metohiju na Zapadu naišla bar na podsmeh, ako ne i na javni prezir i arogantno nipodaštavanje autora „Varljivog sunca“.

Usledio je, međutim, Handkeov brzi i veličanstveni odgovor ustrojiteljima podobnosti i gradskim ocima Diseldorfa. Nepotkupljiv kao i Hajne u traženju javne istine, on je, već za Vaskrs naredne godine, došao u Veliku Hoču, kod Orahovca, na KiM. U društvu Klausa Pajmana, upravnika pozorišta „Berlinski ansambl“, kćerke i prijatelja, on je žiteljima tog drevnog naselja, koji pod naoružanom stražom žive u surovim logorskim uslovima, uručio namirnice i poklon od pedeset hiljada evra. Novac je prikupljen dobrovoljnim prilozima pravih humanista i mirovnih aktivista iz Nemačke, koji su pomogli i građanima Varvarina da tuže NATO zbog stradanja njihovih najbližih srodnika tokom varvarskog bombardovanja te varošice.

III

Iz Berlina nam, međutim, stižu i sasvim drugačiji tonovi i prekorna podučavanja. Tako dr Holm Zindhausen, profesor istorije na Slobodnom univerzitetu u tom gradu, u intervjuu za Dojče vele od 22. 11. 2007. poručuje da „Srbija ima budućnost samo ako se odrekne Kosova“. Profesor nam, dakle, predviđa sigurnu, svetlu budućnost, samo pod jednim uslovom – da se odreknemo sebe!

U izjavi za Glas Amerike od 25. 6. 2007. Zindhausen je među prvima u svetu pohvalno zaključio da je „izvinjenje poput ovog koje je hrvatskim žrtvama uputio Tadić, nužan i prvi korak da bi se jedno društvo oslobodilo uloge navodne žrtve i otvorilo sebi put u budućnost“.

Dr Zindhausen nam, očigledno, propisuje denacifikacioni recept za ozdravljenje, uspešno primenjen na posleratnu Nemačku. Istu terapiju za dva različita „pacijenta“, sa dijametralno suprotnim „istorijama bolesti“. Sa podvođenjem pod tretman tzv. kolektivnog suočavanja sa prošlošću. Sa odvažnim priznavanjem krivice i iskrenim pokajanjem. Te javnim izvinjenjem kao prvim korakom. Trajna griža savesti i stid idu ruku pod ruku sa masovnim samoegzorcizmom, da bi na kraju ovog saginjućeg hoda potonje generacije puzale, s odvratnošću i prezirom, po otadžbinskom tlu.

Samo što Srbi nisu – Nemci.

I što primena isceliteljskih pilula za dželate žrtvama može samo još dodatno da naškodi.

Zato, za početak, pođimo od navodnih srpskih žrtava u Hrvatskoj, kako ih kvalifikuje Zindhausen.

Podsetimo se šta o navodnim srpskim žrtvama svedoči nemački opunomoćeni general, u nakaznoj kvislinškoj tvorevini NDH, Glez fon Horstenau, u svom dnevniku „Između Hitlera i Pavelića“:

„Svuda su žrtve bili isključivo Srbi, obeleženi svojom religijom i nacionalnom pripadnošću.“4

Herman Nojbaher, Hitlerov specijalni opunomoćenik za Balkan zapisuje:

„Srbi su postali divljač za odstrel, svako je mogao da ih nekažnjeno progoni i ubija (...) procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba (u NDH, prim. R. K.) iznosi oko 750.000...“, te, na kraju, zaključuje:

„Ovaj događaj spada u najužasnija masovna ubistva tokom cele svetske istorije.“5

I Horstenau i Nojbaher otkrivaju Pavelićev plan za konačno rešenje srpskog pitanja u NDH, koji se sastojao iz zločinačkog poduhvata ubijanja, proterivanja i pokatoličavanja preostale trećine Srba.

Časni, moralno superiorni ljudi, pa bili to i generali protivničke nemačke vojske, govore Istinu, prepuštajući ogorčenim revizionistima bednu slavu u mutnim vodama političke propagande, bestidnog falsifikovanja prošlosti i pretvaranja žrtava u dželate.

Potomci preživelih Srba iz NDH pobijeni su i prognani 1995, u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“, koje su preduzele hrvatske oružane snage uz svesrdnu, logističku pomoć NATO-a. Bio je to školski primer najvećeg etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata u Evropi. Iz svojih domova i sa vekovnih ognjišta proterano je dvesta pedeset hiljada Srba, uz jeziv muk domaćeg i ledenu ravnodušnost tzv. međunarodnog javnog mnenja.

Zindhausen i njegov politički favorit u Srbiji smatrali su poželjnim i korisnim da se sa najvišeg mesta u Srbiji uputi zvanično izvinjenje. U ime celog srpskog naroda. Ubrzo je, kao nagrada stigla tužba Hrvatske protiv Srbije Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Novembra prošle godine Sud se, naravno, oglasio nadležnim.

Tek tad su zvaničnici države Srbije počeli da razmišljaju o kontratužbi, koja uključuje i genocid nad srpskim narodom u NDH.

Početkom ove godine jedan beogradski izdavač preveo je na srpski i objavio Zindhausenovu knjigu „Istorija Srbije od 19. do 21. veka“.6 Bio je to dobar povod da nam autor lično, baš ovde, u Beogradu, u brojnim izjavama i intervjuima objasni kako je naučno sagledao kolektivne crte srpske nacije, koje je složio i potpisao u jednom tekstu iz 2004. Prevod tog otrovnog pamfleta glasi: „Genocidna nacija: srpske ratne i posleratne slike“.7

Kako bezobzirna i vulgrana antisrpska propaganda i dalje predstavlja vrlo unosnu delatnost i u svetu i kod kuće, ne treba sumnjati da će se neki domaći izdavač već dosetiti da prevede i štampa i ovo Zindhausenovo „naučno otkriće“.

Sasvim u duhu savremenih lobista i naručenih eksperata, i ovaj autor kaže da sebe vidi kao veštaka ili istražitelja, kao nekog ko obezbeđuje tragove i skuplja dokaze, ispituje i odmerava...

A odmerio je kao i njegov sunarodnik, bivši nemački ambasador u Beogradu. Opraštajući se od zemlje koja mu je četiri godine pružala gostoprimstvo, Cobel je Srbima javno zapretio kako u Vojvodini i u Sandžaku (mislio je, valjda, na Rašku oblast) mogu doživeti istu sudbinu kao i na Kosovu i Metohiji.

IV

„Vama je zajednički neprijatelj“, upozoravao je Srbe posle Prvog rata dr Arčibald Rajs, „uprkos koracima koje danas čini, bio i ostao čovek sa severa – Nemac. Verujte, ništa on nije zaboravio. Čim ponovo postane dovoljno snažan, ujediniće se sa Austrijom, i udruženi će nastojati da povrate ono što su izgubili. Njihov prvi revanšistički pohod biće prema jugu...“8

I bio je.

Prvo 1941.

Zatim devedesetih godina, kada je diplomatija ponovo ujedinjene Nemačke najaktivnije delovala na razbijanju druge Jugoslavije. Nemačko oružano neprijateljstvo i endemski revanšizam nastavljeni su 24. marta 1999, u zajedničkom zločinačkom poduhvatu bombardovanja SRJ, koje je trajalo sedamdeset osam dana. Otimanje KiM od Srbije i stvaranje još jedne NATO države na Balkanu bilo je i povod i krajnji cilj te ubilačke akcije. Nosilac zločinačkog poduhvata bile su Sjedinjene Američke Države i njihovi evropski sateliti okupljeni u NATO-u, a Nemačkoj je pružena zaista izuzetna istorijska prilika da nas treći put u jednom veku zasipa bombama i ubija.

Danas zasukanih rukava, strpljivo i najodlučnije, diskretno, ali i javno, nemačka politika podstiče izdvajanje Vojvodine iz sastava Srbije. U toj nakani na raspolaganju joj stoje brojni domaći pomagači, dobrovoljci, ali i stranački prvaci, kao i moćni esnafski korifeji tzv. nevladinog sektora.

Uočavajući zapanjujući mazohizam, servilnost i poniznost naših vladajućih političkih krugova, te sramno držanje tzv. intelektualne elite, za koju kaže da kleči pred novcem i silom, dr Rajs s gorkim žaljenjem davne 1928. zapisuje:

„I dok vaši nekadašnji dželati nailaze kod vas na najlepši doček, pravite sve moguće teškoće pripadnicima naroda koji su pokazali delotvorno prijateljstvo u vašoj nesreći.“9

V

U vreme dok je sastavljao svoj dragoceni zavet Srbima dr Rajs je u još neiskvarenom narodu prepoznavao brojne vrline, poput hrabrosti, rodoljublja, oslobodilačkog duha, bistrine uma, čojstva, dostojanstva, ponositosti, gostoljubivosti, samilosti...

Visoko je vrednovao ulogu srpske narodne crkve, naročito u očuvanju nacionalnog identiteta, ali je još tada zapažao da Srbi nisu naročito religiozni.

Sve pobrojane vrline, uz prirodna bogatstva zemlje koju naseljavaju, bile su dovoljne, smatrao je dr Rajs, da Srbi za sebe obezbede jednu od glavnih uloga u Evropi. Uprkos neradu, lošoj politici prema selu, vaspitnom zapuštanju omladine, razvijenoj pohlepi, lakovernosti...

Osim u pretnjama spolja, on je, međutim, veliku opasnost opažao i u nama samima i pogubnim manama naše vladajuće političke klase i gorde inteligencije, čije je štetno delovanje, kao buđ, pretilo da zarazi sve slojeve društva.

Uz navođenje časnih izuzetaka dr Rajs u ponašanju naše odrođene i ohole poluinteligencije, školovane na strani, pretežno na Zapadu, zapaža upadljive simptome površnosti, samoživosti i sebičnosti, zavisti, ljubomore, ksenofobičnosti, povodljivosti, podmitljivosti, preterivanja, kompleksa niže vrednosti...

Ipak, najveću opasnost iznutra on je video u pogubnom a svemoćnom političkom strančarenju i vlastoljublju. U prevlasti stranačkih i ličnih nad opštim, državnim i nacionalnim interesima. U navijačkom svrstavanju uz stranačke ličnosti, a ne uz političke programe i ideje. U stranačkom profiterstvu i razornoj korupciji vladajuće klase.

„Žrtvujte sve!“ govorio mu je, svojevremeno, Nikola Pašić. „Nećete zažaliti. Posle rata ništa nećemo moći da vam odbijemo.“10

Odbio je, međutim, da ga primi nakon što su nepodnošljive intrige, spletke i najniža ogovaranja prinudili dr Rajsa da podnese ostavku u Ministarstvu unutrašnjih dela i izgubi čak i skromnu činovničku platu.

Doduše, i Rajs je odbio Pašića. I to u tri navrata. Ali, iz sasvim suprotnih, najčasnijih pobuda.

„Pa šta hoće taj čovek?“ vajkao se Pašić zajedničkom prijatelju. „Tri puta sam mu nudio novac, a on je odbio!“11

Kakav tragičan nesporazum!

Dr Rajs je hteo da se kod Pašića založi za duhovnu i moralnu obnovu srpskog društva. A najznačajnija politička figura tog istog društva čvrsto je verovala da se samo ličnim i stranačkim dolaskom i opstankom na vlasti i podmićivanjem rešavaju svi problemi i potiru sva nezadovoljstva. Ne zna se da li je u tim trenucima Pašić doživljavao dr Rajsa kao nepopravljivog idealistu i zanesenjaka. Ili kao nastranog stoika i puritanca? Možda i kao čoveka potpuno skrajnutog od bučne matice realnog života? Dr Rajs jeste dobro upoznao Srbe, ali ih je Pašić još bolje poznavao. Zato se u svojim rezonovanjima i postupcima nerado upravljao prema biblijskim mudrostima koje su opominjale na prokletstvo novca, prolaznost slave i taštinu ovoga sveta.

VI

O korupciji je, dakle, reč.

O podmukloj unutrašnjoj boljki svakog društva i svake države. O pošasti koja se širi od vrha do dna i rastače najvažnije duhovne i moralne temelje bez kojih se svako društvo samo prividno drži na okupu, a državna zgrada, ili nadnacionalna zajednica, samo naizgled odoleva neminovnom urušavanju i padu. O nesreći koja naglavačke okreće i moralnu i stručnu lestvicu vrednosti. Koja u običajno pravo uvodi nepisani paragraf o sveopštoj potkupljivosti, razvlačenju državne imovine i potkradanju nacionalnog blaga.

Obezboženi upravljači brišu granicu između dobra i zla i relativizuju sve nasleđene vrednosti za sobom. Seju lopovluk, laži i obmane, licemerje i diletantizam, praznoslovlje i bahatost, zlo i porok... Ukratko, utiru put za trijumf tamnih strana ljudske prirode i njenih najnižih poriva u svakodnevnom životu.

„Milioner koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima što su se borili i ginuli za vašu slobodu“, podseća dr Rajs, „danas je još bogatiji, a vi mu laskate.“12

Vladajuće kukavice među političarima penzionišu hrabre vojskovođe i najzaslužnije oficire. Neustrašive borce ućutkuju i guraju u stranu. Prema ratnim vojnim invalidima ophode se sa nedopustivim, grešnim nemarom.

Na počasnu pozornicu javnog života izvode se i oni koji su se sklonili u stranu za vreme smrtne opasnosti po zemlju. Među njima su čak i oni koji su „iskoristili nesreću Otadžbine da bi se obogatili“.

Posle žučne rasprave sa bivšim ministrom Kapetanovićem, koji je rat bezbedno proveo u inostranstvu, dr Rajs je pao smrtno pogođen uvredama tog ratnog profitera. Tako se i na primeru dr Rajsa pokazalo da su za časne ljude u miru opasnije hijene i profiteri iz sopstvene sredine od neprijateljskih stranih vojnika na ratnom poprištu.

Prethodno su političari zabušanti iz stranaka suprotstavljenih Pašiću proglasili dr Rajsa radikalom i potkazali ga saveznicima kao špijuna koji radi za centralne sile. Imajući bezgranično poverenje u dr Rajsa, saveznici su mu predali taj sramni dokument koji je on čuvao u arhivi kao dokaz ljudske zlobe i nezahvalnosti.

Da je kojim slučajem naš vožd Karađorđe bio podmitljiv i sklon veštini mešanja peska i brašna, pitanje je kada bi i da li bi uopšte srpski ustanici ušli u Beograd i posle despota Stefana Lazarevića ponovo ga učinili srpskom prestonicom.

Preko Aganlije dahije su na pregovorima o miru ponudile našem Voždu da ga postave za najstarijeg oborkneza nad svim Pašalukom beogradskim i da mu isplate petsto kesa u zlatu. Nudile su mu i mogućnost da se sa tim bogatstvom skloni u Nemačku i tamo u miru i blagostanju provede ostatak života, samo da umiri narod i raspusti ustanike. Bilo je to na samom početku Prvog srpskog ustanka. Naš Vožd je odabrao uzanu, neizvesnu i opasnu stazu slobode, naspram širokog i debelo plaćenog druma pokornosti. Tom stazom je kroz Varoš kapiju 1806. uveo Srbe u Beograd, povrativši mu zvanje prestonice svih srpskih zemalja.

Najstariji javni spomenik u Beogradu posvećen je oslobodiocima Beograda iz 1806. i nalazi se u Karađorđevom parku. Podigao ga je 1848. knez Aleksandar Karađorđević u znak zahvalnosti oslobodiocima iz Prvog srpskog ustanka. Obnovio ga je 1889. kralj Aleksandar Obrenović.

Spomenik voždu Karađorđu otkriven je tek 1913. godine, posle Balkanskih ratova, na Kalemegdanu, na mestu na kome se danas nalazi Meštrovićev spomenik zahvalnosti Francuskoj podignut 1930.

Tek 1979. na platou ispred hrama svetog Save postavljen je spomenik voždu Karađorđu, autora Sretena Stojanovića.

Spomenik despotu Stefanu Lazareviću (1377–1427), prosvećenom srpskom vladaru koji je prvi od Beograda napravio prestoni srpski grad, podignut je tek 1982. u Gornjem gradu na Kalemegdanu. Skulpturu pesniku „Slova ljubve“ i autoru „Pohvalnog slova Knezu Lazaru“, za čije je ime vezan i prevod grčkog dela „O budućim vremenima“, alegorijske poeme o zlu, izradio je i za tridesetogodišnjicu svoga rada Beogradu poklonio Nebojša Mitrić.

VII

„Postali ste strašno nezahvalni. Tako vaš glavni grad Beograd, nekada grad mučenik, ni danas, deset godina nakon oslobodilačkog rata, nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen koji bi čuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili“13, zapisuje dr Rajs.

Ni najmanji krst, ni najmanji kamen!

Deset godina posle oslobođenja i stvaranja države za koju je sv. vladika Nikolaj, episkop žički i ohridski, smatrao da je bez božjeg blagoslova, sa školom bez vere, politikom bez poštenja i vojskom bez rodoljublja, u prestonom gradu nije podignut ni najmanji krst, ni najmanji kamen koji bi čuvao uspomenu na branioce i oslobodioce Beograda.

Spomenik braniocima Beograda iz 1915. podignut je tek 1988. i nalazi se na obali Dunava. Autor je Kolja Milunović. Na Spomenik su upisane reči iz naredbe majora Gavrilovića:

„Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora biti svetao. Vojnici, junaci, Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za Kralja i Otadžbinu. Vi nemate više da se brinete za svoje živote koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“

Major Gavrilović, nosilac Karađorđeve zvezde, doživeo je da ga nemački okupator za vreme Drugog rata pošalje u zarobljeništvo iz koga se u pohabanom šinjelu i razgaženim cokulama vratio na beogradsku železničku stanicu. Tu su ga sačekali skojevski aktivisti, goropadni odbor za doček, čija maltretiranja i šikaniranja, međutim, nije preživeo. Ubrzo je umro u sobičku koji mu je ustupio prijatelj iz predratnih dana, i sahranjen je u pozajmljenoj odeći!

Između dva rata, iza ograde u nekadašnjem Dvorskom parku, a sadašnjem Pionirskom, od gomile naslaganog kamenja podignut je spomenik koji simbolizuje osmatračnicu Vrhovne komande srpske vojske sa Kajmakčalana. Nakon uklanjanja ograde posle Drugog svetskog rata spomenik je bez vidnih pisanih obeležja jedno vreme služio i kao ostava za pribor radnicima Gradske čistoće. Tek 1988. podignut je podzid od tesanog kamena i na njemu su postavljene bronzane plakete s likovima srpskih i francuskih vojskovođa i latiničnim natpisima.

Spomen-bista dr Arčibaldu Rajsu podignuta je u Topčiderskom parku, u Beogradu, 1931.

Na samom izmaku prošlog veka, u porti seoske crkve u Prnjavoru, u Mačvi, zahvalno potomstvo podiglo je i njemu i kralju Aleksandru I spomen-biste.

Udruženje rezervnih oficira i ratnika iz Prvog svetskog rata, uz pomoć Beogradske opštine, podiglo je 1931. srpsku spomen-kosturnicu u koju su preneti i posmrtni ostaci izginulih u vreme Balkanskih ratova. Kosturnicu je projektovao arhitekta i vajar Roman Verhovskoj, a skulpturu vojnika na vrhu izradio je vajar Živojin Lukić. Ova spomen-kosturnica nalazi se na Novom groblju, daleko od očiju prolaznika i posetilaca Beograda. Knjiga sa imenima sahranjenih u njoj beleži 3.529 identifikovanih i 1.074 neidentifikovana.

VIII

Na jednom mestu u svom zavetnom spisu dr Arčibald Rajs s gorkom strepnjom zapisuje:

„Bezmalo, reklo bi se da upravljačka klasa vaše zemlje mrzi one koji su učinili usluge vašoj Otadžbini.“14

Posle veličanstvenih pobeda na Ceru i Kolubari, koje su ujedno i prve pobede saveznika u Prvom ratu, usledila je nova nemačka ofanziva pred kojom je doneta odluka da srpska vojska i izbeglice, preko Albanije, pristignu na Jadransko more. Tom iznuđenom manevru prethodilo je odustajanje saveznika da obezbede koridor Niš–Solun, a zatim i odobrenje dato Bugarima da prekinu taj pravac povlačenja. Tako je Srbima onemogućena čak i dostava hrane i lekova. Kada je Pašić u očajanju pomenuo mogućnost polaganja oružja i kapitulacije, izazvao je u Engleskoj pravu lavinu najcrnjih osuda i uvreda na račun Srba.

Prava agonija, međutim, počinje na albanskoj obali. Kada su Francuzi, posle silnih odlaganja, otezanja i savezničkih nadgornjavanja i kalkulacija, najzad odlučili da počnu prebacivanje vojske i naroda na Krf, stigla je šokantna zabrana grčke vlade za ulazak na teritoriju njene države. Iza te odluke stajao je grčki kralj Konstantin, koga su na njegovo antisrpsko raspoloženje ohrabrivali i podsticali Englezi.

Bespomoćni položaj srpske vojske i izbeglica, prepuštenih na umiranje, munjevito je popravljen oštrim ultimatumom ruskog cara Nikolaja II Romanova, koji je zapretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima ukoliko Srbi budu ostavljeni na cedilu. Tek tada je slomljena opstrukcija Engleske, koja nije htela da pošalje ni svoje brodove za spasavanje. Francuzi više nisu ni pitali Grke za dozvolu, krenula je njihova saveznička lađa i počela je evakuacija Srba na izdisaju. Ali, pre srpskih ranjenika, žena i dece, u Italiju su prevezeni neprijateljski vojnici i konji! Zatim je počeo prevoz na grčko ostrvo Krf, na jednu golu hridinu koja se do tada zvala Ostrvo zmija, a od tada Ostrvo smrti. Tu je skončalo više od 10.000 Srba. Od prelaska iz albanske golgote pod savezničku zaštitu ukupno njih oko 30.000.

Kruna, Vlada, vojska i izbegli srpski narod preživeli su samo zahvaljujući ruskom caru Nikolaju II Romanovu, koji ni do danas u prestonom srpskom gradu nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen, kao spomen-obeležje!

IX

„Niko ne zna šta su muke teške dok ne pređe Albaniju peške“, govorili su preživeli solunski ratnici. No, glad, prozeblost, iscrpljenost i smrtnu opasnost koja ih je vrebala od poludivljih arnautskih plemena i bašibozuka, lakše su podnosili od najtežih muka u miru, smicalica, podvala, pretnji i ucena koje im je nanosila engleska imperijalna diplomatija tokom čitave 1916, pa do konačnog proboja Solunskog fronta u septembru 1918.

Pod izgovorom reorganizacije, kako navodi dr Dragoljub Živojinović u svom najnovijem, kapitalnom delu „Nevoljni ratnici – velike sile i Solunski front 1914–1918“15, od naše komande traženo je da srpsku vojsku rasporedi u šest divizija i da se one pošalju, svaka za sebe, na Zapadni, a ne na Solunski front. Engleze je zahvatila prava provala besa posle razumljivog odbijanja da se sprovede takav pakleni plan. Zato su njihovi generali u London slali klevetničke izveštaje o srpskoj vojsci, nazivajući je najpogrdnijim imenima. Na samom Solunskom frontu odlagali su i minirali svako kretanje u ofanzivu protiv neprijatelja, preteći da će povući svoje trupe. Radili su na očuvanju Austrijske monarhije, podržavali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekavali Rumune da uzmu Banat, podsticali Bugare da otmu srpske teritorije severno od Makedonije...

I u takvim, najnepovoljnijim okolnostima, srpski političari nalazili su i vremena i snage i volje za stranačka prepucavanja. „Bio sam na Krfu marta 1918“, priseća se dr Rajs, „i tri sedmice gledao sam kako vam se političari žestoko bore za vlast izazivajući ministarske krize jednu za drugom. Zgadio sam se i stideo se za, na bojnom polju, neukaljano srpsko ime.“16

Kada 27. marta 1941. dođe do ukrštanja engleske bizarne, a tajne diplomatije prema Srbima, sa podmitljivošću prvaka Srpske zemljoradničke stranke i uticajnih pojedinaca, tada ćemo za petsto hiljada funti sterlinga, kao ubogu rezultantu, dobiti puč, generale bez vojske i admirale bez flote, što u izbeglištvu što u zarobljeništvu. Izbavljenu Krunu bez naroda, a narod bez odbrane. Brzi slom države i polaganje oružja pred neprijateljem. I neslavnu propast.

Dr Rajs je bio neprijatni svedok događaja pre i za vreme tzv. solunske krize. I njen glasni posmatrač. Iako je ideja za uklanjanje pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa i njegovih najbližih saradnika došla sa strane, nju su oberučke prihvatili i iskoristili ondašnji stranački političari. Dr Rajs je lično predložio regentu Aleksandru da ohladi usijane glave i ponudi častan izlaz na frontu oficirima lažno optuženim za zaveru protiv bezbednosti države i protiv vladarevog života. „Princ Aleksandar bio je voljan da tako postupi“, zapisuje Rajs, „ali su ga političari ubedili da su ugrožene sve slobode srpskog naroda i da treba prepustiti ’pravdi’, njihovoj ’pravdi’, da slobodno deluje. Danas sam“, nastavlja dr Rajs, „ubeđen da su svaki delić tog atentata izmislili vaši političari (...) i da je Crna ruka bila samo rodoljubiva reakcija protiv diktature političkih stranaka.“17

Bilo kako bilo, onaj kome je dodeljena uloga gvozdene pesnice za povratak Krađorđevića na presto, paralelno sa Solunskim procesom morao je da se dodatno suoči sa besprimernom i drakonskom ljudskom nezahvalnošću.

Uklanjanjem Nikolaja II sa prestola i izlaskom Rusije iz rata Srbija je izgubila najmoćnijeg zaštitnika i činilo se da joj nema spasa. Teka tada je, napokon, došlo do oštrog francuskog zaokreta. Na čelo francuske vojske dolaze hrabri i odlični poznavaoci balkanskih prilika: Klemanso, Giom i D’Epere. Pala je komanda za proboj Solunskog fronta. U pobedonosnom naletu srpske i francuske vojske, u kojem je srpska pešadija na momente prestizala i francusku konjicu, nije bilo ni kolebanja ni zaustavljanja.

Za nepuna dva i po meseca od slavne pobede na Kajmakčalanu srpska oslobodilačka vojska ušla je 1. novembra 1918. u prestoni Beograd.

Iznad saobraćajne petlje kod Autokomande u Beogradu otkrivena je 1936. spomen-bista francuskom generalu Franše d’Epereu, rad vajara Riste Stijovića.

X

Ako je tačno da je istorija borba pamćenja protiv zaborava, onda i memorijalni spomenici najočiglednije ukazuju na rezultate te borbe, ali i na simbolične tragove prošlih vremena.

Ko kontroliše simbole jednog društva, smatrao je DŽordž Orvel, taj kontroliše i to društvo.

U red najpoznatijih spomenika podignutih posle Prvog svetskog rata u Beogradu spadaju Pobednik na Kalemegdanu i spomenik Neznanom junaku na vrhu Avale. Oba su delo Ivana Meštrovića. Prvi je podignut 1928, a za drugi je vezana jedna neobična i po svom simboličkom značenju bogata istorija.

Gradnja Meštrovićevog spomenika koji neodoljivo podseća na faraonska zdanja počela je 1934, a završena 1938. godine. Na mestu sadašnjeg spomenika nalazio se srednjovekovni grad Žrnov, koji je služio i kao osmatračnica srpske vojske za vreme Prvog svetskog rata. U podnožju srednjovekovnog utvrđenja nalazio se i spomenik sa krstom, gde je, prema usmenom predanju, sahranjen jedan nepoznati srpski vojnik.

Da bi se došlo do gole stene na kojoj je treblo da nikne Meštrovićevo zdanje sa šest karijatida, figura žena u narodnoj nošnji, valjalo je do temelja srušiti Žrnov. Razaranje je izvedeno dinamitom, pod neposrednim nadzorom kralja Aleksandra. Rušenje, međutim, nije išlo planiranom brzinom. Zato su pribavljene nove količine eksploziva, pa se i drugog dana pristupilo miniranju.

Kamenje preostalo posle detonacija uklonjeno je sa gole avalske stene, a krst sa spomenika nepoznatom srpskom vojniku odložen je u porti crkve u Belom Potoku. Tek tada se pristupilo podizanju novog spomenika. Sve je beleženo fotografskom kamerom, koja je ovekovečila kralja Aleksandra I kako ritualno, sa čekićem i u belim rukavicama, označava svečani početak radova.

Nekoliko meseci po otpočinjanju radova na Avali, kralj Aleksandar ubijen je u Marselju, 9. oktobra 1934.

Prema dostupnim istorijskim podacima, zvanični poziv kralju Aleksandru da poseti Francusku, protiv želje domaćina pretvorio se u poziv za njegovo smaknuće. Uz nepobitnu sabotažu u redovima francuskih obaveštajnih i bezbednosnih snaga, logističku podršku iz Italije, Hitlerovu i Staljinovu nezainteresovanost, hrvatskim ustašama i bugarskim teroristima iz VMRO-a nije bilo teško da izvedu atentat na kralja Aleksandra. I da, istovremeno, ubiju i kraljevog domaćina Luja Bartua, francuskog ministra spoljnih poslova.

Istraga je utvrdila da je kralja Aleksandra ubio Vlado Georgijev „Černozemski“, profesionalni atentator Vanče Mihajlova.

Dr Henri, lekar koji je konstatovao kraljevu smrt, napisao je u svom zvaničnom saopštenju da je kralj bio u agoniji i da nije dolazio svesti sve do poslednjeg izdisaja.

Ondašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Bogoljub Jevtić, po povratku u Jugoslaviju izjavio je da su poslednje kraljeve reči na samrti bile: „Čuvajte Jugoslaviju“.

Miroslav Spalajković, ondašnji ambasador u Parizu i pripadnik lože Franco–Jugoslave No.540 „Le General Peigne“, u usta mrtvog kralja stavio je i dodatak: „...i prijateljstvo Francuske“.18

XI

Tačno pola veka od ubistva jugoslovenskog kralja Aleksandra u Marselju i četiri godine posle smrti jugoslovenskog diktatora Josipa Broza, vlasti u Republici Srbiji i gradu Beogradu daju 1984. saglasnost da se nastave radovi na izgradnji hrama svetog Save. Tek posle osamdeset osam zvanično odbijenih molbi koje im je uputio patrijarh German.

Davne 1895. stotinu najuglednijih građana Beograda, sa mitropolitom Mihajlom na čelu, osnovalo je Društvo za podizanje hrama svetom Savi na Vračaru. Taj vizionarski poduhvat od prvorazrednog duhovnog značaja za ceo srpski rod preduzet je u posebnom istorijskom času. Tačno tri veka posle spaljivanja moštiju svetog Save (1595). I samo nekoliko decenija po konačnom oslobođenju od turske okupacije. Društvo je prvo podiglo privremenu crkvicu na Vračaru, na istom mestu na kome se danas nalazi i hram. Zatim je raspisan javni konkurs za izradu projekta, u čijem su tekstu naznačeni obavezujući srpsko-vizantijski stil i velelepnost.

Pet prispelih radova prosleđeno je u Petrograd na procenu stručnoj komisiji koju je imenovala ruska Imperatorska akademija. Komisija je uskratila preporuku za svih pet prispelih projekata, ceneći prvorazredni značaj i istorijsku važnost hrama.

Usledili su Balkanski i Prvi svetski rat, koji su odložili traženje novih rešenja.

Obnovljeno Društvo za podizanje hrama Svetog Save na Vračaru osnovalo je 1919. novi Odbor sa patrijarhom Dimitrijem na čelu. Raspisan je i novi javni konkurs.

Odbor sa patrijarhom Varnavom na čelu odlučio je 1930. da se izrada projekta poveri arhitekti Bogdanu Nestoroviću, kao i arhitekti Aleksandru Deroku.

Gradnja je započeta 1935. godine. Na dan spaljivanja moštiju Svetog Save, 10. maja 1939, patrijarh Gavrilo polaže povelju, sa tekstom u kome je zapisano da se u ime Oca i Sina i Svetog duha osveti temelj započetog sabornog hrama u slavu i pomen Svetog Save... kao vidan i večiti spomenik duboke zahvalnosti svega našega naroda svome prvom Arhiepiskopu, Učitelju, Prosvetitelju i Preporoditelju srpskom, velikom Ugodniku Božjem, Ravnoapostolu i svetitelju Slovena Svetom Savi... na dobro naše svete pravoslavne Crkve, na sreću i napredak celog našeg naroda.

XII

Do nemačkog bombardovanja Beograda 1941. postavljeni su temelji i podignuti zidovi visine sedam i jedanaest metara. A onda su prekinuti svi radovi. Patrijarh Gavrilo odveden je u nemački logor Dahau, u koji je zatočen i sveti vladika Nikolaj. Opljačkana je imovina Društva za izgradnju hrama. Uništene su kancelarije preduzeća Rasina, koje je izvodilo radove. U prostor unutar zidova hrama uselio se auto-park nemačkog okupatora.

Po završetku Drugog rata partizanske vlasti nastavljaju okupatorsku praksu skrnavljenja hramovnog prostora. U početku ga koriste za svoj vozni prak. Zatim ga izdaju raznim preduzećima za magacinske potrebe.

Novi vlastodršci uzaptili su ceo Svetosavski plato sa malom crkvom Svetog Save, parohijskom zgradom i zidinama hrama.

Tako su i Društvu za podizanje hrama Svetog Save na Vračaru poslali nedvosmislenu poruku da u dogledno vreme i ne pomišlja na ponovno okupljanje i obnavljanje radova.

Sveti Sava udario je temelje nezavisnoj srpskoj srednjovekovnoj državi i crkvi. Država je propala – crkva je opstala. Netaknuti kult Svetog Save širio se ne samo na srpski već i na druge narode, pa i vere. Njegove svete mošti prenete su u Mileševu 1237, iz manastira Trnova u Bugraskoj, dve godine posle upokojenja.

Sinan-paša je 1595. izdao nalog da se mošti Svetog Save prenesu iz manastira Mileševe i spale na najvišoj koti u Beogradu. Računao je, nema sumnje, da će taj ritualni plamen obesvećivanja sagoreti srpsko kolektivno pamćenje i izbrisati polaznu i najčvršću tačku srpskog duhovnog, nacionalnog i državnog oslonca. Da će ubiti veru, izazvati malodušje i oslabiti volju za životom. Posle čega neminovno sledi predaja, puko bitisanje u ropskoj pokornosti, konačni pad u ništavilo i nestanak.

Tačno šest vekova posle Kosovskog boja i hrišćansko-herojskog opredeljenja kneza Lazara za Krst časni i Slobodu zlatnu nad Beogradom se konačno uzneo veliki pozlaćeni krst. Kao po naumu i volji nekog višeg bića nad srpskom prestonicom najzad je 1989. zablistao pozlaćeni krst. Visok dvanaest metara i težak četiri tone. Postavljen na vrhu centralne kupole hrama svetog Save na Vračaru. Na najvišoj tački Beograda. Fizički najveći pravoslavni hram u svetu vidljiv je sa svih prilaznih puteva prestonom gradu. Trajno podseća na najsvetije, najbolje i najvrednije iz naše prošlosti. Mudro opominje da nam je dato da pogledamo u budućnost samo onoliko daleko koliko smo u stanju da gledamo u prošlost. Svedoči da u verujućem narodu još ima i nade i snage. I jamči da ništa nije propalo – kad propalo sve je.