Šesnaest teza o univerzitetskom obrazovanju u Srbiji 2010.

Univerzitetsko obrazovanje je temelj privrednog razvoja. Privredni razvoj je osnova boljeg života, a svako od nas teži boljem životu. Univerzitetsko obrazovanje nije važno zato što je “lepo“ biti obrazovan i zato što je znanje „dobro“ samo po sebi, već zato što se, kroz takvo obrazovanje, na srednji i duži rok rešavaju ekonomski problemi.

Univerzitetsko obrazovanje treba da bude masovno. Gornja granica broja upisanih studenata treba da bude brojnost cele generacije koja po uzrastu dospeva do upisa na fakultete. Ove godine, od oko 91000 dece rođene u Srbiji van teritorije Kosova i Metohije, na privatne i državne univerzitete upisano je oko 61000 studenata, što je približno dve trećine generacije.

1. Nastava na državnim univerzitetima je dovoljno dobra. Uporediva je sa nastavom na pristojnim univerzitetima u razvijenim zemljama i u dovoljnoj meri osposobljava studente za nastavak profesionalne karijere. O tome svedoči veliki broj diplomaca domaćih državnih univerziteta koji su zaposlenje našli u inostranstvu, u struci. Uopšte, težište rasprava o reformi visokog školstva treba premestiti sa redovnih na doktorske studije. Pored popravljanja, usavršavanja i modernizovanja, treba sve vreme imati na umu da najbolja nastava na redovnim studijama povećava uspeh za svega nekoliko procenata i da je najgora nastava, nastava koje nema.

Nastava na državnim univerzitetima je dovoljno dobra. Uporediva je sa nastavom na pristojnim univerzitetima u razvijenim zemljama i u dovoljnoj meri osposobljava studente za nastavak profesionalne karijere.

2. Celokupno privatno visoko školstvo (privatni univerziteti, fakulteti i više škole) treba ukinuti. Mora se, pri tome, obezbediti kvalitetnim nastavnicima sa ukinutih privatnih fakulteta da dobiju posao na državnim fakultetima pod uslovom da su bolji od nastavnika na državnim fakultetima. Veoma dobrim nastavnicima sa privatnih fakulteta treba obezbediti radno mesto na državnim fakultetima i kada su po kvalitetu jednaki nastavnicima zaposlenim na državnim fakultetima. Početkom ove školske godine (oktobar 2010. godine), akreditovano je sedam državnih i pet privatnih univerziteta i, otprilike, svaki sedmi student studira na nekom privatnom fakultetu. Treba istaći da velika privatna i državna preduzeća, prilikom zapošljavanja, prednost daju kandidatima koji imaju diplomu državnih univerziteta.

3. Privatno visoko školstvo postoji i opstaje na osnovi snižavanja kriterijuma sa državnih fakulteta. U suštini, na privatnim fakultetima plaćanje (više) školarine obezbeđuje polaganje ispita.

4. Univerzitetsko obrazovanje (visoko školstvo) toliko je složeno i toliko važno za dobrobit zajednice da ne može biti prepušteno privatnim preduzetnicima.

To je kompleksan sistem, odluke moraju biti promišljene i promene se moraju uvoditi postepeno.

5. Broj budžetski finansiranih studenata koji se upisuju na studije iz oblasti osnovnih nauka, tehničkih nauka i matematike, treba, u roku od pet do sedam godina, povećati sa sadašnjih oko jedne trećine na oko dve trećine ukupnog broja. U prvoj fazi treba povećati broj budžetski finansiranih studenata iz pomenutih oblasti, bez smanjivanja broja upisanih studenata društvenih nauka (do čega može doći tek kasnije, u drugoj fazi). Ako je država bolje organizovana, veći broj visokoobrazovanih stručnjaka iz prirodnih i tehničkih nauka brže dovodi do znatno veće stope privrednog razvoja (Kina – oko deset godina), u slučaju lošije organizovane države taj proces je nešto sporiji (Indija – oko petnaest godina).

Ako je država bolje organizovana, veći broj visokoobrazovanih stručnjaka iz prirodnih i tehničkih nauka brže dovodi do znatno veće stope privrednog razvoja (Kina – oko deset godina), u slučaju lošije organizovane države taj proces je nešto sporiji (Indija – oko petnaest godina).

6. Tvrdnja da „veći broj visokoobrazovanih ubrzava iseljavanje najboljih, pa je tako, za zajednicu, gubitak“ nije tačno. Država mora da omogući masovno visoko obrazovanje uprkos tome što će mnogi dobri studenti po završetku studija napustiti zemlju. Primer Kine je, opet, poučan. U poslednjih dvadesetak godina ovu zemlju napuštalo je, u proseku, oko 120000 studenata godišnje. Pre petnaestak godina, gotovo niko se nije vraćao, pre 6–7 godina vraćala se trećina onih koji su otišli, a danas (2010. godine), najzad, većina diplomaca kineskih univerziteta ne želi ni da napušta svoju zemlju, jer smatra da su uslovi za život i rad u Kini bolji od uslova u SAD.

7. Odlazak najboljih diplomaca u inostranstvo nije proces koji se ne može, upornim radom, preokrenuti.

8. Treba povećati broj stipendija za doktorske studije. Ove godine broj stipendija za doktorske studije iznosi nešto preko pet stotina. Taj broj treba povećati na hiljadu godišnje, od čega četiri petine treba da budu poslediplomci iz oblasti osnovnih nauka, tehničkih nauka i matematike.

9. Suštinski nedostatak državnih univerziteta je nepostojanje dovoljno dobrih doktorskih studija. Osnovni razlog za to je manjak dobrih nastavnika. (Nastavnici su doktori nauka u zvanjima docent, vanredni profesor i redovni profesor).

10. Temeljni stručni kriterijum da nastavnika nazovete dobrim ili ne je da li ima ili nema objavljene članke u časopisima na SCI listi (prirodne nauke, tehničke nauke i matematika) ili na SSCI listi (društvene nauke). Nema boljeg kriterijuma, a kriterijum mora da postoji.

11. Ako neko želi da bude nastavnik na univerzitetu, mora da objavljuje članke u referentnim međunarodnim časopisima (časopisi na SCI i SSCI listi).

12. Kriterijumi za izbor u nastavnička zvanja na državnim univerzitetima treba da budu stroži. Sadašnji zakon predviđa, uz ostale uslove, lakše za ispunjavanje, da docent mora imati bar jedan članak u časopisima na SCI listi, vanredni profesor tri a redovni pet. Brojeve 1, 3 i 5 treba promeniti u brojeve 3, 6 i 12 (za osnovne nauke, tehničke nauke i matematiku) i u brojeve 2, 3 i 6 (za društvene nauke). Nove kriterijume treba uvesti u roku od pet do sedam godina.

13. Treba uvesti dva nova nastavnička zvanja: predavač i viši predavač (lecturer and senior lecturer). Ti nastavnici bavili bi se prevashodno nastavom i ne bi morali da imaju istraživačku komponentu u svojoj stručnoj biografiji.

Broj objavljenih članaka u časopisima na SCI i SSCI listi ne služi samo kao najvažniji kriterijum za vrednovanje nastavnika već kao i najvažniji kriterijum za vrednovanje univerziteta kao celine u svetskim okvirima.

14. Broj objavljenih članaka u časopisima na SCI i SSCI listi ne služi samo kao najvažniji kriterijum za vrednovanje nastavnika već kao i najvažniji kriterijum za vrednovanje univerziteta kao celine u svetskim okvirima. Na takozvanoj Šangajskoj listi (rang-lista pet stotina najboljih svetskih univerziteta) boduju se: broj nastavnika nobelovaca (Fildsova medalja je ekvivalent Nobelovoj nagradi za matematiku), broj nobelovaca koji su bivši studenti tog univerziteta, broj visoko citiranih istraživača – nastavnika u određenim naučnim oblastima, broj istraživača – nastavnika koji su objavili članke u časopisima Science i Nature, broj članaka u časopisima na SCI i SSCI listi koje su objavili zaposleni na datom univerzitetu i brojnost nastavnog osoblja. Ljubljanski univerzitet, jedini prisutan na Šangajskoj listi od univerziteta sa prostora nekadašnje Jugoslavije, nema nobelovce – nastavnike, nema nobelovce – bivše studente i nema nastavnike – visoko citirane istraživače, ali nastavnici zaposleni na ovom univerzitetu objavljuju znatno više stručnih članaka na SCI i SSCI listama od univerziteta u okruženju. Kriterijumi za izbor u nastavna zvanja na Ljubljanskom univerzitetu su, takođe, stroži od kriterijuma na univerzitetima u okruženju.

15. Jedini siguran put da neki srpski univerzitet dospe na Šangajsku listu, među pet stotina najprestižnijih svetskih univerziteta vodi kroz povećanje broja objavljenih članaka na SCI i SSCI listama, od strane autora­­ – nastavnika na tom univerzitetu.

16. Demokratske procedure imaju svoja ograničenja. Ne može se takvim, demokratskim procedurama, odlučivati o strožim uslovima za izbor u nastavnička zvanja, ili o većem broju budžetski finansiranih studenata iz oblasti prirodnih nauka, tehničkih nauka i matematike. Ili o većem izdvajanju iz budžeta za obrazovanje, visoko školstvo i nauku, iako je krizno vreme. A takve odluke, zbog ekonomskog razvoja, moraju da se donesu i da se sprovedu.

Treba istaći, još jednom, da je univerzitetsko obrazovanje važno zbog privrednog razvoja, a ne zato što je „lepo“ biti obrazovan.