"Skakač" - egoistični superheroj

Holivudski filmovi su kroz celu filmsku istoriju uvek služili i kao sredstvo za plasiranje određenog vrednosnog sistema, a ne samo radi zabave, čak i u slučaju najbanalnijih, akcionih i naučno-fantastičnih filmova. Nimalo slučajno, njihovi protagonisti su se useljavali u maštu gledalaca, bivali idealizovani i oponašani, bez obzira na to kakvo je njihovo ponašanje bilo ili kakvu su vrednosnu matricu promovisali. Nekada su posledice ovakvih identifikacija bile banalne i hranile infantilnost ciljane, pretežno vaspovske (WASP) publike koja guta ovakve sadržaje holivudske fabrike snova, a nekada su posledice identifikacije bile zaista ozbiljne – ne bismo bili prvi koji su primetili kako su akcioni i SF blokbasteri inspirisali maloletničke „osvetničke pohode” koji su završavali masakrima u školskim ustanovama ili kako su filmovi katastrofe iz devedesetih doprineli inspirisanju terorističkih akcija na početku novog milenijuma.

Ovogodišnji SF akcioni blokbaster „Skakač” ( Jumper ) školski je primer pomeranja vrednosnih matrica u komercijalnoj holivudskoj produkciji i njihovom plasiranju ka publici, koji nam ukazuje na krupne promene u postmodernom svetu u kome dominira egocentrizam, samoživost pojedinaca u odnosu prema zajednici. Skakač, novi holivudski superheroj, prvi je pokazatelj otklona koji se u trećem milenijumu čini u odnosu na pređašnje „junake pokretnih slika“ u skladu sa pomenutim tendencijama postmodernog, poluglobalizovanog sveta. Spram njega, ne samo manje ili više uspešno revitalizovani heroji stripa i filma u novom mileniju (Supermen, Spajdermen, Betmen) nego čak i najpatetičniji momenti „ideološko-obrazovanog“ filma iz prethodne dekade, poput hiperpatriotskog „Dana nezavisnosti“ i sličnih konfekcijskih visokobudžetnih filmskih proizvoda, deluju „pozitivno“, budeći sentimente kakvog-takvog odobravanja i saosećanja sa onima koji u skladu sa svojim prirodnim ili natprirodnim filmskim moćima deluju u korist i za dobro šire zajednice. O čemu se, dakle, radi u filmu „Skakač“ i kakve on novotarije donosi?

Tehnički podaci o filmu „Skakač“ ukazuju nam na to da je režiser Dag Liman (čiju reputaciju podižu uspesi njegovih prethodnih radova, rimejka „Bornovog identiteta“ i „Gospodina i gospođe Smit“), visoko stilizovani zanatlija hit-filmova, kao potku za „Skakača“ preuzeo istoimenu SF novelu Stivena Goulda, koju je za potrebe filma adaptirao scenarista Dejvid Gojer, dok su glavne uloge pripale Hajdenu Kristensenu, Semjuelu DŽeksonu i DŽejmi Bel.

Sadržinski, film predstavlja jednu od najglupljih priča u jednoj od najglupljih i najneinventivnijih sezona holivudske produkcije: nakon što je propao u smrznutu reku posle jedne đačko-momačke ujdurme, Dejvid (Kristensen) otkriva da je kao posledicu nesreće (od ovakvih filmova se, naravno, ne može ni očekivati odgovor kako i zašto) stekao neobičnu sposobnost koja mu omogućava da se teleportuje, odnosno „skoči“ iz jednog prostora u drugi. I šta on nakon toga čini? Napušta svet adolescentnog školarca i počinje da živi novu egzistenciju plejboja-superheroja u kojoj se smenjuje životarenje u luksuznim njujorškim hotelima sa krađom većih količina novca potrebnog za život na visokoj nozi putem teleportovanja u trezore prestižnih banaka ili „skakanjem“ na najegzotičnije turističke destinacije poput piramida u Gizi i tropskih predela na Fidžiju. Ovakav život Skakača Dejvida traje sve dok ne otkrije ono što predstavlja osnov za zaplet radnje – da u svetu postoji još lepih, mladih muških Skakača obdarenih istim sposobnostima, koje progoni misteriozna grupa religioznih fanatika, Paladina, nameračenih da istrebe sve Skakače, s obzirom na to da, po njima, jedino Bog treba da poseduje moć da bude na više mesta u isto vreme. Film tako prerasta u postmodernu reciklažu sage o borbi između tajnih društava, od kojih je jedno ono čiji pripadnici poseduju natprirodne moći, a drugo predstavlja tipičnu izopačenu organizaciju.

Pored predvidive i već toliko puta viđene priče o borbi između tajnih redova i unutar njih, o kojoj spoljni svet nema nikakvu predstavu (čiji razvojni put možemo pratiti od Higlander do Underworld serijala), film je i na zanatskom, naročito scenarističkom nivou, izrazito loš. Od zamarajuće špice i bespotrebne naracije glavnog junaka, preko neinteresantne fabule, karaktera i dijaloga, koji su čak (ako je to uopšte bilo moguće dostići) i gori od drvene, „neljudske“ glume glavnog aktera Hajdena Kristensena, film se potpuno oslonio na moć specijalnih efekata, čiji je glavni problem taj što su, mada stručno „upakovani“, već viđeni i samim tim nepodesni čak i da fasciniraju one koji u njima traže jedan nivo kvaliteta filma. „Skakač“, začudo za visokobudžetne filmove ovoga tipa, ne poseduje čak ni ritam o kome se toliko vodi računa kada se gledalištu dozira i najplića moguća akcija, pa se sa pravom može reći da je i u segmentu montaže reč o plodu korporacijske proizvodnje u najgorem smislu te reči.

Našu zainteresovanost za „Skakača“ pre svega privlači socio-kulturni aspekt ovog, bez ikakve sumnje, neuspešnog filma. Kroz ultramoderno vizuelno mađioničarstvo i visoke produkcijske standarde, lako je uočiti da „Skakač“ prosto odiše globalističkim otuđenjem i posrednom glorifikacijom vrednosti „vrlog novog sveta“ koja se plasira kroz fantastično-adolescentni zaplet, kome zasada nema premca u kinematografiji. Sa tupom bliskošću generacijama ubeđenim kako je svet postao premali pošto ga gledaju samo po površini, a ne po dubini, koje zbog stalne potrebe za kretanjem gube iz vida da su više promašene nego „izgubljene generacije devedesetih“, „Skakač“ im nudi upravo ono što im pruža i površni globalni svet sa svojim ogoljenim fantazijama – perspektivu da ljudske sposobnosti treba koristiti da bi se pre svega obogatilo (makar i krađom) i uživalo putujući sa jednog ekskluzivnog odredišta na drugo bez ikakvih ograničenja, pri tome bivajući krajnje proračunati, materijalistično-egoistični, bez poštovanja (sem na rečima), pa čak i obaziranja na različitosti, nasleđe, ostajući slepi za događaje i istoriju oko sebe, konflikte sadašnjice („Skakač“ provodi jedan trenutak u Čečeniji tek da promrmlja „mrzim Čečeniju“) i njihove uzroke, za ceo jedan svet u vrenju koji pati, propada i obnavlja se, dok je „uspešnom egu“ do njega stalo koliko do lanjskog snega.

Skakač predstavlja prvog paradigmatičnog super(anti)heroja novog milenijuma koga krase „natprirodne moći“, koje ne povlače nikakvu odgovornost prema drugima, naprotiv – on je potpuno nezainteresovan za bilo koga osim samog sebe, za bilo kakvu komunikaciju sa čovečanstvom kome treba pomoći ili nad kojim se teži uspostaviti bilo kakav vid uticaja. U Skakaču su smešani apatija i samoljublje po meri natčoveka, čiji je najparadigmatičniji primer scena u kojoj Dejvid na TV-u gleda vest o prirodnoj katastrofi spram koje bi njegov angažman sa postojećim moćima predstavljao mogućnost da se pomogne unesrećenima, ali on krajnje nezainteresovano gasi televizor ne bi li nastavio da „živi po svojoj meri“ i surfuje na Fidžiju. Besprimernim hedonizmom koji iz njega isijava, Skakač i pored „darivane“ natprirodne sposobnosti svojim životom širi agnostičku atmosferu istovremenog odbijanja božanskog i saosećajnog, i istovremene upotrebe (nad)ljudskih darova za ono „ljudsko, suviše ljudsko“, za čime sa toliko očiglednih kompleksa žude otuđeni slojevi građana postmodernog sveta. On čini sve ono što bi oni želeli – putuje bez viza, trenutno menja lokacije i prebiva samo na onim najluksuznijim i najegzotičnijim, nema svoj dom, već živi po skupim hotelima, uzima bez imalo truda i rada (tj. sukcesivno krade) onoliko novca koliko mu za takav život treba...

Skakač zapravo predstavlja do sada najveći stepen dekonstrukcije mita o herojima u postmodernoj zapadnoj mitologiji koju je porodila industrija zabave. Ovaj proces dekonstrukcije heroja počeo je odavno, ali je bio spor i parcijalan. Od ranih sedamdesetih, počevši od „Zelene strele“ ( Green Arrow ) kao gnevnog, uličnog populiste-superheroja, preko dekonstrukcije i rekonstrukcije Betmena u „gotskog“, psihotičnog osvetnika-antiheroja u grafičkim novelama Frenka Milera ili, recimo, Panišera, sve do antiheroja poput Iks-mena, Bišopa ili onih koji su tokom devedesetih bili reprezenti „manjinskih“ opredeljenja, u skladu sa paradigmama političke korektnosti, heroji su postepeno „evoluirali“ gubeći po neku od svojih pojedinih, „klasičnih“ osobina. Podsetimo se: moderna i postmoderna mitologija svoje heroje ukrašavala je tipskim osobinama – posedovanjem neobičnih moći, sposobnosti (od nadljudske snage, višestruko pojačanih čula i energija, do npr. sposobnosti da se leti) ili tehnoloških pronalazaka; pridržavanjem jakog moralnog poriva, koji uključuje spremnost da se rizikuje sopstveni život zarad opšteg dobra; opstajanjem neumoljive motivacije u vidu odgovornosti prema zajednici ili osećaja „misije“ i „poziva“ da se bori za opšte dobro; posedovanjem tajnog identiteta koji im omogućava diskreciju i vođenje paralelnog, „običnog“ života, čemu doprinose maskiranje i upečatljivi kostimi kojima se heroj prikriva od ostatka sveta; postojanjem pomoćnika, prijatelja i saradnika u svojim herojskim misijama, ali i prisustvom arhetipskih, superneprijatelja koji su, takođe, često kostimirani i koji isto imaju pojedine natprirodne sposobnosti; posedovanjem skrovišta-baze za herojske aktivnosti, kao i trajne ekonomske nezavisnosti koja im omogućava herojsku egzistenciju... Od svih ovih osobina Skakač ima samo jednu – neobičnu moć da se trenutno teleportuje na udaljene lokacije, dok sve ostalo savršeno odgovara idealima malograđanskog pokušaja da se kompenzuje trajno otuđenje u posedovanju statusnih simbola hedonističkog bitisanja.

Krajnje „dekonstuktivistički“ karakter Skakača spram „herojskog“, kao i činjenica da je film tako loše prošao među publikom uprkos podilaženju duhu vremena i globalnim trendovima, pokazuju nekoliko stvari: da se postmodernističkom, „krajnjom“ relativizacijom i negacijom prvobitnih tipskih vrednosti ne mogu naknadno konstruisati njihovi naglavce postavljeni supstituti koji postižu sličan lični i društveni efekat, i po pitanju identifikacije i po pitanju društveno-vrednosne funkcije, kao i da su globalizovani, postmoderni obrasci „slobodnog, bogatog življenja“ nedovoljni, a često i krajnje nepodesni da se na njih oslanjaju ovi supstituti. Drugim rečima, vrednosti se ostvaruju samo u odnosu na Druge i na zajednicu, a herojski arhetipovi (kao i svi drugi), neodvojivi od ljudske prirode, funkcionišu u punoj meri samo na „klasičan“ način, pa se potreba, glad za njima u kriznim vremenima ne može nadoknaditi njihovim inverzijama. A da je postmoderni svet takođe gladan zajedništva i da u njemu i dalje, kao i uvek, živi potreba za vrlinom i herojstvom, pokazuje i poriv da se ono neprekidno stvara, kroz nove tehnologije i nove izraze, i novu mitologizaciju postmodernog sveta. U tom svetlu dekonstrukcija „herojskog“ u vidu „Skakača“ pokazuje se kao ćorsokak, poput same dekonstruktivističke tendencije postmoderne, čiji će drugi krak, onaj sinkretičko-sintetički, po svemu sudeći, postepeno povesti svet u skok u epohu koja stiže iza postmoderne, a koja tek primetno i polako izranja na horizontu.