Svi smo mi Ponjiger?

U Srbiji izgleda ne postoje ludaci. Postoje samo okolnosti, ludačke okolnosti. Kad normalan čovek živi u Srbiji, onda mu se prosto sama nameće ideja da treba da pobije svoju porodicu i sebe. Zato što živi u „logoru“, tj. malom i nekomfornom stanu u kome „toplu vodu imaju samo tri puta nedeljno“, zato što je „gurnut na marginu“, zato što „želi da iskaže protest i skrene pažnju na položaj mnogih u ovoj nesrećnoj zemlji“, zato što ga „niko nije želeo“, zato što je bio „čiste duše i nije hteo da krade“. „Razlog nije devijacija ovog čoveka, nego je razlog stambeni problem!”

Tako se o tragediji porodice Ponjiger, u kojoj je kapetan u penziji gurnuo sa terase svoju ženu, a onda se sa trogodišnjim sinom bacio za njom sa šestog sprata samačkog hotela, pisalo i govorilo poslednjih nedelja. A govorio je svako ko je hteo ili stigao. Stručnjaci svih fela, od novinara i voditelja, preko psihologa i vaterpolista, do čitalaca i komentatora.

“Ovo je tragedija, nažalost simbol tragedije jednog naroda, jedne zemlje, jednog društva. Spomenik mu treba podići, ili napraviti muzej od te sobice”…“sačuvati i lične stvari, eventualno i neplaćene račune i opomene za iseljenje, kao što se čuvaju stvari Ane Frank”, komentarisali su čitaoci vesti po sajtovima medija. Čak su i njegove loše namere dovedene u pitanje: “Držao je dete u naručju kad je skakao sa šestog sprata, tako da se postavio kao da želi da dečak preživi” primećuje poznati psiholog. “Ja mislim da je skočio sa detetom u naručju ne zbog toga da ga zaštiti od smrti, nego da detetu smrt bude lakša, da umre bezbolno...”, nadovezuje se na to neki čitalac.

Ko nije imao razumevanja niti opravdanja za to što je Ponjiger bacio ženu i dete sa terase, odmah je raspet. Sociolog koji nije analizirao slučaj po volji poštovalaca “kulta” Ponjigera, u komentarima na taj tekst proglašen je za isfrustriranog i bestidnog.

Pitanje je: da li su zaista toliko bitni detalji životne priče ove porodice? Da li na sud o ovom slučaju treba da ima ikakvog uticaja to da li su ga dotukli neprežaljeni četvorosobni stan u Sarajevu, sukob s majkom, dugovi za vantelesnu oplodnju ili nalog za iseljenje iz samačkog hotela? Može li uopšte postojati moralno opravdanje za ono što je Palko Ponjiger uradio? Izgleda da danas u Srbiji može. Ne samo to - oni koji zbog životnih nedaća pokušaju da pobiju svoju porodicu, čak, eto, postaju heroji kojima treba podići spomenik. Nedaća iz kakvih su nekada mnogi roditelji u život slali i po desetoro dece, i još na tome bili zahvalni i bogu i dobroj sreći.

Isti oni koji imaju tolika opravadanja za Ponjigerov čin, ne mogu da se načude što je narod koji danas srećemo na ulicama tako smrknut i negativan. Ni na kraj pameti im nije da možda, samo možda, to što se ljudima svakog dana poručuje da treba da budu očajni i ispunjeni ubilačkim nagonima - ima veze sa tim. Da recimo, ne daj bože, sutra neki mladi matematičar izvrši masovno ubistvo, verovatno bi odmah svi zaključili da je to zbog stipendije koju nije dobio od ministarstva, te da je samo pokušao da ukaže na problem zanemarivanja mladih talenata. I stvarno, što bi dete bilo krivo. Svaki put kada se sa medaljama vrate sa neke od egzotičnih destinacija na koju ih je poslala država, slušamo o tome kako je podrška koju dobijaju “da se ubiješ”.

Društvo u kome se razvija razumevanje za ovakve patološke slučajeve jeste društvo u kome zapravo svi mi želimo da naši svakodnevni grehovi budu opravdani uslovima života koje mislimo da nismo zaslužili. Da možemo mirne duše da se laktamo po autobusima, psujemo u saobraćaju, otaljavamo na poslu, da se svađamo, brecamo, vređamo, krademo, ubijamo. I kukamo, kukamo, kukamo…

Ponjiger je svoju porodicu poslao u smrt dok je na stolu čekao skuvan ručak. Šta bi, prema njegovim apologetama, trebalo da urade sve one stotine miliona ljudi na ovom svetu, koje nemaju ni to?