Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Udvoričko pismo nezajažljivog honorarca
Kulturna politika

Udvoričko pismo nezajažljivog honorarca

PDF Štampa El. pošta
Radoš Ljušić   
ponedeljak, 08. jul 2013.

U listu „Danas“ (6-7. jul 2013) objavljen je tekst bivšeg urednika Službenog glasnika (SG) i profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Gojka Tešića pod naslovom „O ponižavanju ljudi i kulture“. Tekst je napisan u vidu javnog pisma Aleksandru Vučiću s namerom da mu skrene pažnju na mene, ne spominjući moje ime već moju funkciju v.d. direktora SG. Tekst ovog zlog volšebnika vrvi kvalifikativima koji su se koristili samo u vreme jednoumlja, diktatura i vanrednih stanja, u vreme kada su se pisali udvorički tekstovi poput „Pavla i Savla“. Evo nekoliko primera: „zlo im je ključna vrednosna kategorija“, „mržnja aksiološki stav“, „zlo za Srbiju“, „opako zlo za kulturu“ itd. Zli urednik moli prvog potpredsednika Vlade da preduzme odgovarajuće mere protiv „ove vrste ludila“ i savetuje mu da „bi bilo dobro da sve to istražite i da tu pošast odstranite dok je vreme“. Probranim rečima mržnje obratio se javno ovaj profesor univerziteta moćnom Vučiću s molbom da uzme u zaštitu njega, njegove sledbenike, SG i srpsku kulturu od drugog profesora univerziteta, jer, dodaje on, a ne navodeći imena ljudi, sličnih meni, da smo njegova „sramota, kao što smo i sramota Srbije“.

Osim opštih kvalifikativa u tekstu udvoričkog profesora nema potkrepljujućih dokaza o zlu, mržnji, zverstvima, ludilu, karakternim vrednostima i njima sličnim, te ostavljam čitaocima da sami prosuđuju o ovim neprimerenim rečima dušebrižnika srpske kulture. Zar bi mrzovoljni profesor i urednik prećutao argumente i dokaze da ih ima. Slika koju je ponudio javnom mnjenju i moćnom Vučiću, savršena je slika o demokratskom visokom predstavniku honorarne srpske kulture, idealna predstava o njemu, razočaranom, osiromašenom i ojađenom dobrotvoru srpske nauke, perjanici srpskih intelektualaca, koje muči besparica zbog izgubljenih velikih honorara.

Vratimo se činjenicama koje je zli volšebnik izneo i koje su sve odreda netačne, proizvoljne i neistinite.

1) Niko iz SG nije isteran, osim jedne radnice u finansijama koja je skrivala fakture kada je rađen bilans poslovanja za 2012. godinu. O tome je upoznat Nadzorni odbor koji je doneo odluku da se obavesti Vlada Srbije da je SG poslovao 2012. godine sa gubitkom, prvi put od kada postoji (1992), i tako se pridružio brojnim javnim preduzećima gubitašima. Ova činjenica dobro mu je poznata, ali on o tome uporno ćuti.

2)  Slobodan Gavrilović nije isteran, njemu je ponuđeno mesto urednika u SG, ali ga je odbio, o čemu sam obavestio novinare na prvoj konferenciji za štampu. Zašto pomenuti živi svedok, predsednik Upravnog odbora, o ovome ćuti? – Branko Kukić je penzioner i živi u Čačku. Kao urednik u SG primao je, prema ugovoru, mesečni honorar u visini od 65.000 dinara, a dolazio je u Beograd kad je hteo. – I Boško Mijatović je, takođe, po ugovoru primao drugu platu u SG od 65.000 dinara. On je zatražio raskid ugovora posle jednog nesmotrenog čina, o čemu želim da poštedim javnost. – Prof. dr Tanja Miščević odbila je da potpiše ugovor, budući da joj je nadoknada smanjena, kao i svim ostalim urednicima. – Prof. dr Tanasije Mladenović uredno je primao platu na Pravnom fakultetu u Beogradu, a u SG je dolazio samo kada je morao, a redovno mu je isplaćivan mesečni honorar u visini od 90.000 dinara. – Pomenuti Jovica Aćin, penzioner, sa pride nacionalnom penzijom od 50.000, dobijao je u SG mesečno 170.296 dinara (honorar 90.000, ostalo druge prinadležnosti). – Vladimir Kecmanović uredno je dobijao po 55.000 dinara mesečnog honorara, itd.

Nedopustivo je u preduzeću koje je poslovalo sa gubitkom 2012. godine da bilo ko prima dve plate u zemlji u kojoj ima milion nezaposlenih!

3) Ni SANU, ni Matica srpska, ne objavljuju toliki broj časopisa koliko je objavljivao SG, i ni u jednom segmentu rada ove kuće nije zabeležen veći gubitak nego na ovih  sedam časopisa. Da bih upotpunio sliku srpskih kirjanjskih intelektualaca predvođenih zlim volšebnikom navešću samo jedan primer. Dva urednika časopisa „Izazovi evropskih integracija“, Nikola Jovanović i Dragan Veljović, dobijali su dvostruke honorare, od jedne strane nevladine organizacije i od SG, a primali su i platu u institucijama u kojima rade. – Nijedan kapitalan strateški projekat nije ukinut, pogotovo pomenuta dva – „Koreni“ i Frekvencijski rečnik srpskog jezika. Njihovo izdavanje nastaviće se.

4) Knjižare su veliki problem SG, jer osim dve, sve ostale posluju sa gubicima. Neke od njih nisu u stanju ni da isplate zakupninu poslovnog prostora. Pojedine lokalne vlasti pomažu nam da knjižare održimo, dok su druge sasvim nezainteresovane. Lično sam pregovarao sa nekoliko gradonačelnika ili ljudi zaduženih za ovu delatnost (Kragujevac, Novi Pazar, Valjevo, Leskovac, Subotica, Zemun) i trudio se da učinim sve da bi ih održali, te stoga tvrdnja da je „ukiidanje knjižara strateški zadatak SNS“ je samo još jedna od brojnih neistina i optužbi, sad već proširena na celu stranku, s ciljem da se pokaže koliko je ona nezainteresovana za srpsku kulturu. Da se u 2012. novac nije trošio nekontrolisano, pitanje knjižara u 2013. godini ne bi se ni postaljalo.

5) Honorarni urednik je redovno zaposlen na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu gde prima uredno profesorsku platu. Kao i većina profesora univerziteta radi i na nekom od projekata koje finansira Ministarstvo prosvete i nauke. U SG je zaposlen po ugovoru za urednika i primao je 90.000 dinara do 31. decembra 2012. g. Sa ostalim dodacima, ne računajući mobilni telefon i ostale privilegije, dobijao je ukupno mesečno po 112.000 dinara! Za sabrana dela Stanislava Vinavera, kao priređivač, plaćeno mu je ukupno 3.200.000 dinara. Kada se sve sabere zlom volšebniku isplaćeno je 2012. godine od SG i Zavoda za udžbenike (saizdavač S. Vinavera) 4.551.103 dinara! Novac za priređivanje Vinavera dobio je unapred, iako je objavljeno samo prvo kolo, a drugo je u pripremi. Valja naglasiti da ovaj posao nije radio i ne radi sam već zajedno za Milkom Zjačić Avramović, koja, osim plate, nije dobila ni dinar honorara. A pošto je reč o meni i njemu navešću sledeći primer. Za knjigu „Kneginja Ljubica“ (autorsko delo, 243 strane) dobio sam od Zavoda za udžbenike honorar u visini od 71.000 dinara, dok je udvorički profesor dobio za svaku priređenu i one još ne priređene Vinaverove knjige po 180.000 dinara! Da li je ovom podatku potreban komentar? Ugovoru o saizdavaštvu sa Zavodom za udžbenike za „Sabrana dela Stanislava Vinavera“ pridodata su još tri aneksa, ne slučajno. Njima je povećan tiraž, cene su menjane, a sve u cilju da se podigne honorar nezajažljivim kirjanjskom uredniku. Bio sam prisiljen da izmenim sa direktorom Zavoda ugovor o saizdavaštvu s tri aneksa jer je SG, samo zato što je Zavod isplaćivvao honorar priređivaču, trebalo da dâ više za ova sabrana dela 4.032.970 dinara. Prema jednoj od ranijih verzija ugovora ova razlika je bila dvostruko veća. Ni tu nije kraj. Za drugo kolo Vinavera (9 knjiga) bilo je predviđeno za priređivača još 2.129.895 dinara kao dopunski honorar, ali je mojim dolaskom u SG ova namera propala.

Urednikova nezajažljivost vidi se i po Ugovoru o saizdavaštvu SG sa Beogradskom knjigom. Njime je bilo predviđao 30 naslova, a urednik svih knjiga bio bi nezamenjivi. I, gle čuda, svi poslovi i svi troškovi pali bi na SG, a Beogradska knjiga imala bi jedan zadatak – da mu samo isplati honorar! I ova namera bi se ostvarila da u međuvremenu nisam postao v.d. direktora SG i odmah raskinuo ovaj štetan ugovor, u dogovoru sa direktorom druge izdavačke kuće.

Zloupotrebama u SG nema kraja. Samo tokom 2012. godine uzeto je, bez ikakvog pravnog propisa, samo na usmenu direktorovu preporuku, iz jedne knjižare 1.696 knjiga u vrednosti od 2.296.013 dinara. Kad ovom podatku pridodamo i ostale Glasnikove knjižare ta vrednost penje se na 2.711.694 dinara. Broj srpskih intelektualaca koji je „imao pravo“ da slobodno i besplatno iznosi knjige iz knjižara i nosi ih kući broji 120 lica, a na čelo te liste je nezamenjivi urednik i zli volšebnik sa uzetih 383 knjige! Cela jedna mala biblioteka! Kakav kulturni čin, kakvo samozadovoljstvo i zloupotreba jedne državne institucije. Zamislite radnju bilo koje robe u koju možete ulaziti kad hoćete i uzimati koliko hoćete! 

Pa ko je još imao ovakve privilegije u srpskoj kulturi i, posebno, u izdavaštvu? Da li znate ijednog urednika u povesti Srba koji je ubirao ovakve honorare i uživao ovakve privilegije? Gospodine Vučiću sad se i ja obraćam Vama – istražite šta su sve radili Slobodan Gavrilović i njegovi zli volšebnici, i ja, naravno, i preduzmite mere po svojoj savesti. Molim Vas, ne samo zbog prethodno navedenog već i zbog sledećeg. Zli volšebnik Vam se obraća najtežim optužbama koje se mogu izreći jednom profesoru univerziteta i uglednom članu SNS, kao i samoj stranci, a član je Glavnog odbora Demokratske stranke. Istog je Ministarstvo kulture, koje je pripalo SNS-u, postavilo za predsednika Nadzornog odbora Narodne biblioteke. U ovom slučaju nije se gledalo na stranačku pripadnost, da bi isti mene kvalifikovao „stranačkim hazjajinom“. Usuđujem se da Vam skrenem pažnju, kao i celoj srpskoj javnosti, da je Demokratska stranka 2008. sve nas počistila za dve sedmice. Da li je tokom Vlade Mirka Cvetkovića ijedan naprednjak postavljen na bilo koji položaj, ili, u ovom slučaju, za predsednika bilo kog upravnog odbora? Nije, naravno.  

U SG zatekao sam 27 urednika i lager knjiga koji danas iznosi oko 630.000.000, te je neminovno smanje izdavačke delatnosti i otpuštanje urednika po ugovoru, koji rade i u drugim ustanovama. Sa ovim mojim predlogom saglasio se prethodni Upravni odbor i sadašnji Nadzorni odbor. SG je, zahvaljujući Slobodanu Gavriloviću i njegovim zlim volšebnim honorarcima postao gubitaš, od bogatog siromašno javno preduzeće. S toga Vas pozivam, gospodine Vučiću, da istražite na koji su način nestale Glasnikove ogromne pare od 1.500.000.000 dinara i u čije su džepove otišle. Od brojnih štetnih ugovora po SG jeste i onaj o štampanju knjige „Trijumf hrišćanstva“ u saizdavaštvu sa Zavodom za udžbenike i Dangrafom. Da li su zbog tog ugovora Slobodan Gavrilović i Mića Albijanić proglašeni prijateljima „Danasa“ umesto Glasnika i Zavoda, jer oni nisu dali Dangrafu svoje novce već pare radnika ova dva javna preduzeća.

Ako mislite da je ovde kraj, varate se, ali o tome pisaću sledeći put, kao i moralnim svojstvima nezajažljiva honorarca. O svim navedenim podacima spreman sam da dostavim originalna dokumenta, pa onda sudite da li sam ja i neimenovani naprednjaci ili demokrate sramota Srbije!

Zato, poslušajte udvoričkog profesora i urednika i ispitajte rad javnog preduzeća SG u proteklom periodu, Vučiću Aleksandre, da konačno vidimo ko je upropastio ovu državnu ustanovu i odneo tolike novce!