Viki i Srbija

Istoga dana 26. 11. 09. objavljen je članak na NSPM Nikole Tanasića ,,Jubilej srpske Vikipedije’’ i članak Politike ,,Tadić za drugačiji pristup Kosovu’’ o obraćanju predsednika Tadića akademicima SANU. Da li slučajno ili ne, ova dva naizgled nevezana događaja, neumoljivo podsećaju na otužnu stvarnost.

Bez pompe i nezapaženo, srpska Vikipedija je prešla 100.000 članaka i ušla među 29 nacionalnih Vikipedija, a da to u Srbiji gotovo nigde nije ni objavljeno. Na prvi pogled, svi ti članci i 29. mesto i ne izgledaju mnogo bitno. Ali sada je to naša najveća i najdostupnija enciklopedija na srpskom jeziku i pismu. Ako se pogleda još šire u svetskim odnosima, to je i najveća enciklopedija ikada igde sastavljena i dostupna sa preko 14 miliona članaka prevedenih na 271 jezik! Hajde da pogađamo: koji je najčešće korišćen izvor znanja van udžbenika za učenike srednjih škola u razvijenim zemljama? Kada pogledamo statistike o rastu broja računara i korisnika interneta u svetu, treba li nam još mašte i pameti da shvatimo da će i studenti univerziteta u razvijenim, kao i u nerazvijenim zemljama, za nekoliko godina takođe sve više koristiti Vikipediju kao lako dostupan izvor znanja. 

Od 2003, grupa običnih građana sa svešću o svom srpskom poreklu, duhovnosti, jeziku, etničkoj pripadnosti i kulturi radi primernom zanosom, marljivošću i upornošću, dajući rečima Srbi, Srbija i srpski – potpuno novo značenje i kod kuće i po svetu gde god se nalaze i Srbi i oni koji se zanimaju za Srbe. Na Vikipediji i sličnim projektima (Rastko, Naše pismo, Gutemberg, Vokabular, Rasprog, Dveri srpske, Vidovdan, Svetosavlje, NSPM...) u narednim vekovima nova pokolenja će se oslanjati i nadograđivati, promišljati sebe, širiti svoj svet spoznaje i svesti. Istoga dana kada je NSPM obeležila ulazak srpske Vikipedije među 29 najznatnijih Vikipedija u svetu, naš predsednik Tadić održao je govor pred srpskim akademicima, dok mu je domaćin, profesor Hajdin, uzvratio u sličnom tonu. Da nije tragično bilo bi urnebesno komično, kao i toliko puta, kao i za toliko raznih pojava u Srbiji. Da li su se i jedan i drugi zapitali koliko su i država i državne ustanove odgovorni za svoj rad ili nerad i Bogu i srpskom narodu za stanje u kome se nalaze pre svega srpski jezik i pismo kao osnove naše duhovnosti, svesti i kulture? Nisu, a da su se makar za sekund osvrnuli oko sebe, propali bi u zemlju od sramote. Da li su i Tadić i Hajdin mogli makar da spomenu jednu od naših najvećih nacionalnih tragedija i sramota koje su proste činjenice:

Na univerzitetima u Srbiji ne postoji ni jedna katedra Srbistike kao što postoje druge lingvističke katedre. Državne ustanove prosvete, kulture i umetnosti nemaju ni jedno srpsko enciklopedijsko izdanje, ni jedan veliki opisni rečnik, ni veliku opisnu gramatiku srpskog jezika, ni istoriju srpskog jezika, ni jednu dijalektologiju, niti dijalektološki atlas.

Da li su se zapitali na koliko se danas katedri u svetu uči srpski jezik sa udžbenicima na ćirilici i uz lektore iz Srbije?

Da li su se zapitali kako to da se naš srpski jezik decenijama preimenuje tj. krade, i proglašava za svačiji, kada god to i kako god ko hoće, dok i političari u državi i stručnjaci po ustanovama spavaju i ćute. Da li su se zapitali kolika je naša svest kada smo jedini narod u Evropi koji ima jezik sa dva pisma i koji svaki politikant sa ko zna čijim i kakvim interesom može da ga zove i hrvatski i bošnjački i crnogorski i naški i vaški, a u izgledu je i vojvođanski... Da li znaju da se po svetu srpski jezik naziva BHMNS što je skraćenica od Bosnian-Croatian-Montenegrian-Serbian? Kada su nam krali i preimenovali jezik, zar treba da se čudimo što su nam krali i otimali i zemlje i krajeve?

Da li su se zapitali šta to njihova deca ovih dana pišu na tastaturama računara i ličnih telefona, ili o čemu to razgovaraju i da li razumeju sve nove reči koje su ušle u upotrebu kroz informacione tehnologije i kulture masa?

Da li im je zasmetala stihija gde kako ko stigne gura engleske reči u srpski jezik i jesu li pomislili da li im je u državi u upotrebi srpski ili srbliš ili enpski, dok se naši lingvisti nigde ne čuju?

Da li se zapitaju makar ponekad našta liči srpski jezik u sredstvima informisanja, u oglašavanju i javnim natpisima ili u poslovnom svetu sa ,,cunami talasom’’ engleskih pozajmljenica i ima li tu igde srpske ćirilice?

Izgovarali su velike reči i fraze koje su dobre samo za prazne priče, za koje niko više nema ni vremena, niti će ikome koristiti. Novi naraštaji nisu čekali da se akademici i akademija smiluju i posle veka rada na rečniku dođu do slova ,,O’’ da ga i danas zovu ,,Rečnik srpskohrvatskog jezika’’ na bruku i sramotu celog Srpstva, predaka i potomaka. Danas nemamo ni snage ni volje da slušamo o razlozima činjenja i nečinjenja u Akademiji i u drugim ustanovama, prosto vreme za besmislice je odavno prošlo. Poslednjih 15 godina polako i sigurno raste, razvija se i bogati riznica srpskog znanja na internet mreži, (slovni, zvučni i video zapisi) na srpskom jeziku i na srpskom ćiriličnom pismu. Stvoreni su različiti izvori znanja i raznovrsne građe u vidu više desetina internet prikaza koji se danas mogu porediti sa milionima stranica knjiga, dok nam ugledni akademici i političari spavaju i pričaju prazne priče...