Заштита деце или „вршњачко насиље“ над родитељима?

Да „батина“ никако није из раја изашла, те да је дошло време да се дефинитивно отера у пакао, последњих месеци редовно слушамо од креатора и промотера новог закона о правима детета. Наиме, овим законом је предвиђено да свака употреба телесне казне од стране родитеља, па и оне најблаже, буде потпуно забрањена и проглашена злостављањем. Да ли је реч о доброј идеји или о још једној лоше промишљеној мери која ће промашити циљ и изазвати још веће расуло у савременој породици? Да ли се породични односи могу „поправљати“ бесконачним нормирањем свих појединости односа одраслих и деце, и да ли родитеље који повремено ударе дете заиста треба „преваспитавати“? 

У прилог јавној расправи о преднацрту закона, која је току, за НСПМ о овој теми говоре др. Милан Шкулић, професор Правног факултета БУ, психијатар др сци. мед Славољуб Саша Ђурђић, и ђакон Ненад Илић: 

Милан Шкулић: Суморна је истина да се сваке године смањујемо за по један град средње величине. У Србији је нажалост све мање деце, а све је више приче о добробити деце, дечјим правима и бризи државе за децу и њихове родитеље. Поново је актуелизована идеја о апсолутној забрани сваког телесног кажњавања деце, сада у једној блажој форми, тако да се ипак не помиње раније најављено криминализовање таквог родитељског васпитног стила. Дакле, не би сваки шамар или „лаки“ ударац по дебелом месу био кривично дело, али би такав чин представљао кршење породичноправних норми, што би онда грешног родитеља потенцијално могло изложити интервенцији надлежних социјалних служби и читавом низу озбиљних непријатности.

Не могу се поистоветити термини „свако телесно кажњавање“ и „насиље“. У Србији је и сада било који облик насиља учињеног према детету, како од стране родитеља, тако и било којег другог лица, стриктно санкционисан и то не само нормама породичног законодавства, већ пре свега правилима кривичног права, односно читавим низом инкриминација, као што су тешка телесна повреда, злостављање и мучење. Ако родитељ поступа насилнички према детету, што би био случај и онда када је његова једина васпитна метода телесно кажњавање или ако дете брутално телесно санкционише, онда би он учинио кривично дело насиља у породици, а у неким случајевима би се радило о запуштању и злостављању малолетног лица. 

Ненад Илић: Делује ми као један у низу неспретних и скоројевићких покушаја уподобљавања српског народа насумице изабраним модерним културним моделима са запада или северозапада. Нико нормалан не заговара да се деца туку, али забрана и проглашавање васпитне пљуске злостављањем – то је стварно превише. Пошто Титови пионири нису били довољно активни у пријављивању родитеља, нови пионири треба да буду оданији новој идеологији и од Стаљинових пионира комунизму. Ускоро би требало да следе образовни пакети у којима се деца ослобађају потенцијалне гриже савести што су пријавили своје родитеље властима. 

Славољуб Саша Ђурђић: Мислим да треба разликовати физичко злостављање деце од ретког, а благог физичког кажњавања детета. Апсолутно није тачно да "насиље рађа насиље" па родитељи који ударе дете стварају будућег насилника. Сукоб између родитеља, вербална и физичка агресија између њих, као и неоправдана вербална и физичка агресија над децом доприносе рађању агресије код деце. 

Статистике говоре да у Србији већина родитеља телесно кажњава децу. Они који учествују у доношењу овог закона и они који га подржавају, тврде да се углавном ради о пуком искаљивању беса, пражњењу фрустрација родитеља, јер „онај ко удари дете не може да га воли“. Чини се да данас све више у медијима фигурура родитељ као "негативац" и "злостављач" сопствене деце. Поручује нам се да смо већином лоши људи и лоши родитељи, те да је хитно потребно преваспитати популацију. Може ли се законима “утерати” љубав у родитеље? 

Милан Шкулић: Свакако не може бити 70% родитеља сматрано злостављачима. То је опасна глупост оних који пласирају такве податке, а било је и раније сличних примера, као када су на пример, неке НВО наводиле да је у Србији свако треће дете жртва инцеста…

Као што је већ објашњено, сваки иоле тежи телесни насртај родитеља на дете је и сада забрањен, јер би то представљало кривично дело, попут на пример, тешке телесне повреде, насиља у породици мучења и злостављања итд. Шта би се онда постигло додатном забраном баш сваког телесног кажњавања деце? Ништа посебно, осим што би то била нова компромитација нашег правног система, уз стварање бројних могућности за тешке злоупотребе. У највећем броју случајева би се радило о „голој“ норми, јер је тешко поверовати да би већина родитеља који повремено лако телесно санкционишу своје дете, напрасно променила такву праксу, слепо поштујући ново и „напредно“ законско решење. 

Када највећи број грађана неки закон не поштује, онда је проблем у закону, а не у грађанима. То ипак, не значи да неки „грешници“ и тада не би одговарали, али би таква „правда“ била потпуно арбитрарна, јер би зависила од степена „ентузијазма“ службеника надлежних центара за социјални рад или још горе, од неких других околности, попут на пример, аргумената завађених странака у парници за развод брака, брижности „добро обавештених комшија“, који не могу да „затворе очи“ пред „насиљем“ и сл.

Својевремено, када сам пре неколико година реаговао једним текстом у Политици на тадашњу још гору идеју, по којој би се свако телесно кажњавање деце од стране родитеља сматрало кривичним делом, писао сам и о важности менталитета у оваквим стварима. Тада сам објашњавао да у упоредном праву таква решења постоје у неким скандинавским државама, док већина европских држава има слична законска решења, као што је то и сада код нас, мада, истини за вољу, ни многе иначе веома напредне правне државе, попут Немачке, уопште у свом законодавству немају кривично дело насиља у породици. Иако многи савремени правни системи не одобравају телесно кажњавање деце, они у том погледу испољавају извесну меру нужне толеранције, па ако родитељ „не претера“, он тиме што је своје дете „лако“ ударио по стражњици, или га повукао за уво, по правилу, ипак не чини било какав деликт. У том је погледу веома важан и доминантан национални менталитет, па се тако, на пример, у скандинавским државама релативно често догађало да за такве деликте одговарају „гастарбајтери“, ненавикнути на „нов свет“ и његова правила, те се догађало да им се деца одузимају и смештају у друге породице, што је по правилу било веома трауматично не само за родитеље већ и за такву децу, која углавном нису била пресрећна због такве „државне бриге“ за њихово добро.

Славољуб Саша Ђурђић: Није свака физичка казна злостављање деце. Моделирање криминогених особа као контроверзних, успешних бизнисмена и агресивних криминогених особа као жестоких момака, који имају пуно пара, луксузне аутомобиле и лепе девојке изузетно утиче на развој агресивног и криминогеног понашања младих. Ефекти оваквог проглашавања родитеља злостављачима су штетни, погрешни и могу да допринесу даљем ширењу агресије међу младима. А то проистиче из неспречавања агресивног понашања младих на почетку њихове формативне фазе. Злостављање је ударање деце без разлога, шамарање, брутална физичка казна и брутални вербални коментари, а не то ако после више опомена дете уради поново истоветну ствар која може да му штети а за то добије ударац или један или два пута варијаче по задњици. Родитељ треба да штити дете на сваки могући начин, моделирајући неагресивно понашање и истовремено не одобравајући и кажњавајући агресивно понашање свог детета.

Ненад Илић: А шта је с оним дечјим „ко се бије, тај се воли“. На то смо заборавили. Форсирање толеранције могло би да нас доведе до потпуне незаинтересованости за друге, у сваком случају до хлађења, кварења блискости и успостављање нове културне дистанце између појединаца. Нормалног родитеља батине боле макар подједнако као дете које је управо добило по туру. Годинама су нас амерички филмови препарирали за озбиљну присмотру породице приказујући сва могућа породична извитоперења. А онда су се и на насловним странама домаће жуте штампе појавили злокобни ликови очева, мајки, али чак и деда и баба силоватеља и мучитеља. Креатори новог друштва делом су неодговорни, делом наивни, а делом аморални. Они добронамернији имају идеју о слободи појединца коју ће му даровати невладине организације у сарадњи са влашћу. Као да се слобода може поклањати. Наравно, слобода се мучно стиче, али о томе данас није модерно причати. Све је тако лако, фали само по неки закон. У сваком случају појединца треба ослободити свих чврстих веза и растурити све чврсте заједнице, како би лакше баратали статистичком јединком тако погодном за планирања производње и потрошње на широком нивоу. Породица је на том путу прва на удару (уз мале нације и верске заједнице наравно).

Било како било, вести које су раније, у нормалнија времена, тавориле на дну десете или осамнаесте стране у новинама, у црној хроници која се није преливала на целукопно извештавање о дану коме је доста зла својега, добиле су почасна места, и огромне наслове. Сви смо постали спремни на све видове болештине, то јест и те како смо информисани о томе шта све може да се деси у стану до нашег. Без правог учествовања у животу другог, пристајући на нови закон ипак можемо имати сатисфакцију да чинимо нешто добро – забога, ограничавамо зло. На то отприлике рачунају предлагачи закона. Наравно да је регулисање љубави путем закона апсурдна идеја, али бојим се да то и није циљ оних најинформисанијих. 

У јавности се стално понавља како је наша дужност и обавеза према конвенцији УН о правима детета да усвојимо овај закон. Међутим, у конвенцији постоје само одређене необавезујуће препоруке?

Милан Шкулић: Не само да у тој конвенцији постоји низ не сасвим јасних препорука, већ Конвенција уопште не садржи забрану сваког, тј. било којег облика телесног кажњавања деце. Наиме, Конвенција забрањује насиље према деци, али то ни код нас наравно, никада није било спорно, а већ је објашњено да ни у ком случају, насиље и извесни облици телесног дисциплиновања, нису синоними. Ако бисмо сматрали да Конвенција о правима детета забрањује баш свако телесно кажњавање деце, то би онда значило да те одредбе крши највећи број држава, а то свакако, није случај. Напротив, далеко је већи број држава које су приступиле овој конвенцији, а које немају такву врсту забране у свом законодавству. 

И иначе се ова конвенција у пракси често погрешно тумачи, па и злоупотребљава. На пример, пре неколико недеља је министар здравља у Дневнику РТС-а, образлажући одредбу једног закона који се тиче заштите здравља, а по којој малолетно дете које је навршило 15 година, може захтевати од лекара, да од свих, па и од самих родитеља детета, чува као тајну податке о здравственом стању малолетника, навео да сви они који нападају такву одредбу (а то је вероватно већина грађана Србије, који су родитељи), треба само да погледају Конвенцију о правима детета, која наводно прокламује тако нешто. У питању је неистина, јер такво правило не постоји ни у једној јединој одредби Конвенције о правима детета. 

С друге стране, на децу се гледа да савршено добра, безгрешна створења, која су жртве злих одраслих? Свако наметање воље родитеља тумачи се као “иживљавање над слабијим”. Тврди се да када се дете гаји са љубављу и пажњом, онда дисциплиновање није ни потребно јер се дете васпитава само? Да ли је заправо сваки родитељ, који дође у ситуацију да мора да употреби “насиље” (и најмањи ударац) према детету, дотле стигао лошим родитељством? Може ли се родитељски ауторитет до краја изградити без икакве могућости употребе телесне казне? Да ли је увек могуће констролисати децу на ненасилан начин?

Славољуб Саша Ђурђић: Не знам одговор! Може се изградити ауторитет и без тога. Ауторитет родитеља стиче се доследним и принципијелним понашањем према детету. Када се дете критикује, не критикује се дете него понашање које није адекватно, а такође се хвале обрасци понашања који су психосоцијално прихватљиви. Казна треба првенствено да подразумева ускраћивање награде после неприкладног понашања детета, а као последња инстанца је физичко кажњавање у случајевима када дете после вишеструког упозорења наставља са облицима понашања који могу да угрозе само дете, или другу децу. Децу не треба никако тући у афекту нити вентилирати своје фрустрације над њима. Све друго је психологизирање, особа изгубљених у апстракцијама, а без додира са реалношћу. 

Ненад Илић: Ту се већ ради о корену наставка утопистичких пројеката модерног доба. Човек би помислио да су научна трагања али и све оно што се дешавало у прошлом веку учинила да појмови као што су „племенити дивљак“ или „неискварено дете“ буду стављени у дебеле заграде. Жеља моћника да среде свет по својој жељи није престала и зато су им потребна врата ка примамљивим и умирујућим утопијама. Црква чува знање о томе да је човек тиме што је постао смртан постао и грешан. Смртност и потиснут или непотиснут страх од смрти доводе до тога да човек у мањој или већој мери греши. Од малих ногу и деца су изложена силама које угрожавају њихову доброту и слободу, а те силе нису искључиво друштвеног порекла као што су то говорили Маркс, Фројд и остали. 

Нисам сигуран да „цивилизовани“ родитељ који из „идеолошких“ разлога избегава да понекад шљепи своје дете кад речи више не помажу, показује више љубави од мајке или оца који се искидају са неким бујнијим дететом. Нису сви исти. Нису сва деца иста. Понекад у галами, викању, повременим батинама има више љубави него у лажно насмешеним објашњењима одраслих који спутавајући гнев емитују збуњујуће поруке деци која су ближа интуицији него рационалној комуникацији. Или још горе – има родитеља којима нове идеје одговарају јер им је тако лакше. Пусти дете да се размази, упропасти, али ће ме макар оставити на миру, да се мало одморим од посла, свако треба да живи свој живот а све је тако релативно... 

Цивилизацији у којој живимо као да одговара широка инфантилизација њених припадника. Лакше је управљати (манипулисати) недораслим особама које не сагледавају „Big picture“. Борба са страхом, надилажење патње, суочавање са сопственом одговорношћу – све то су неизбежни кораци на путу сазревања и остваривања пуноће личности. То је тема за озбиљну разраду, али оно што је јасно на први поглед: дете којему се превише угађа, коме се по сваку цену ствара оаза безбрижности и које систематски бива штићено од разних непријатних емоција – не жели да одрасте. Зашто би то и пожелело кад му је све потаман управо као детету. Пуна су уста приче о људским правима, посебно о правима деце, а о одговорности и обавезама се не прича много. Оне нас заскоче неспремне, и наравно заробе нас. Учине нас робовима. Има ко управља и одређује одговорности и обавезе, што сви да се баве тим мучним послом. Наравно да ми пада на памет „Велики инквизитор“ Достојевског. 

Држава улази у породичну сферу са добрим намерама и сигурно је да постоје деца коју је заиста потребно заштитити од својих родитеља. Шта, међутим, могу бити лоше последице? Стиче се утисак да само идемо ка све нормиранијем односу родитеља и деце, где форма (од облика казне, до интензитета гласа којим се рецимо грди дете) постаје та која је суштинска у том односу. Чини се да би неки добро испрограмиран, савршено тактичан, сабран и толерантан робот, без икаквих љуских слабости - био тај идеалан родитељ коме држава тежи? 

Ненад Илић: Наравно. За државу је најбоља јединка она са најмањим степеном истинске аутономије, максимално прилагођена нормама. Статистичка јединка. Онај ¾ човек или један и по, који се повремено неспретно помиње у социолошким анализама одређених појава. Када економија у потпуности завлада друштвеним животом као данас, све сем корисности, платежне моћи, и уопште меривих особина је чист вишак. Једна од меривих особина је и степен (не)прављења било каквих проблема. Све је то нека наивна педагогија. Као да људи из генерације у генерацију не стичу никакво искуство. Нису иста времена као некад и сигурно је да физичко кажњавање данас не треба и не мора да има онакво место у васпитању као некада. С друге стране, потпуно је сумњива експериментална теза да ненасиље рађа ненасиље. Узроци погрешног понашања и насиља обично су дубљи од пуке реакције. Још пре него што сам добио децу имао сам на неким примерима мојих пријатеља и познаника прилике да се уверим да баш претерано инсистирање на ненасиљу може као одговор да изазове насиље. Дете може да осети како му се измичу границе у оквиру којих одраста и то може да изазове панику и агресију, насиље. Понекад „идеолошко“ образовање са забраном било какве телесне казне може да доведе до емотивне дистанце уместо да дете израсте у особу пуну љубави. Наравно говорим о повременим и благим, више симболичним облицима телесног кажњавања. Понекад није лоше да дете које западне у неразумну раздражљивост добије лагано по туру. Увреди се, расплаче, али схвати да се погрешно понаша у вредносном систему његових родитеља што му се речима није могло објаснити. Како расте, оно ће увек моћи да прихвати или одбаци тај понуђени, понекад и наметани вредности систем. Кад се вредносни систем намеће споља, па и повременим благим телесним казнама, слободнији смо да га прихватимо или одбацимо него кад се ради о методима суптилне психолошке манипулације родитеља који су сами себи заповедили да не вичу или ето чак и „дижу руку“ на своје дете. И још нешто – нико од нас није искључиво разумно биће које се да аргументима убедити у корисност неких правила. Деца су то још мање. Понекад у ћушки има више љубави него у казненом игнорисању или манипулацији наметањем детету осећања кривице. 

Славољуб Саша Ђурђић: Последице су, према мени, даљи развој криминала међу младима. Међутим, последице развоја криминала међу младима су такође и благе казне за криминогена дела.

Милан Шкулић: Дете је „отац човека“. Ако се дете одгаја у атмосфери љубави и пажње, веће су шансе да израсте у доброг и успешног човека. Обрнуто, ако је дете жртва насиља, човек који из њега настане ће свакако имати велике проблеме. Али није свако телесно кажњавање деце, априорно и насиље, нити је насилник сваки родитељ који воли своје дете, брижно се стара о њему, али повремено у васпитне сврхе и у изузетним околностима примени и неки донекле оштрији васпитни метод. 

Ако би свако телесно кажњавање деце постало деликт родитеља (било у драстичном облику као кривично дело, било као што се сада предлаже, као облик кршења породичних обавеза), онда би се један велики број српских родитеља неминовно нашао "с друге стране закона", а њима би, коначно, деца могла бити и одузимана, те смештана у домове и у друге породице. Тешко је замислити да би неко дете, па макар га његов родитељ (наравно, ако то спада у објашњену категорију „родитељског васпитног стила“) и телесно кажњавао, било задовољно да се нађе у другој породици или у некаквом дому. 

Није спорно да „батина ипак није изашла из раја“ или да је она, можда, из раја „прогнана“, јер је лоша. Није у реду да се телесно кажњавају ни домаће животиње, а камоли деца, али реалност је да велики број родитеља примењује неке релативно благе облике телесног кажњавања своје деце, а да то и сама деца прихватају као део одређених породичних „правила игре“. С друге стране, има родитеља који никада на дете нису „подигли руку“, али су га својеврсним „испирањем мозга“ и уопште, разноразним облицима психичких пресија, више малтретирали него да су га „класично“ истукли. Толстој је рекао да „су све срећне породице срећне на сличан начин, а да је свака несрећна породица несрећна на неки свој начин“. Законодавство не може створити савршену породицу, а олаким уплитањем у решавање породичних односа могу се произвести врло озбиљни контраефекти, јер давно је речено да је „пут до пакла поплочан најбољим намерама“.

Потпуно је бесмислен аргумент да би сврха норме која забрањује свако телесно кажњавање деце била укидање „културних образаца“. То с једне стране није задатак законодавства, бар не у демократским државама, док се то с друге стране може посматрати и као један опасан експеримент и покушај својеврсног социјалног инжењеринга, што је иначе својствено, једино тоталитарним државама и њиховом правним системима. Невероватна је глупост да законима такве врсте треба „васпитати“ родитеље ! Сматрам да би таква одредба углавном у пракси била „мртво слово на папиру“, али би, нажалост, она широко отворила „врата“ и бројним злоупотребама, те омогућила „селективну правду“. Верујем да су већ сада предлагачи таквих законских одредби, схватили да су се поприлично прерачунали.