Зашто је важно подржати Фајгеља

Више од годину дана трају напади на Андреја Фајгеља – директора Културног центра у Новом Саду. Наравно, свима је јасно (а Фајгељу посебно) да се овде не ради толико о нападима на његову личност, чија је биографија у сваком погледу беспрекорна, колико је реч о безобзирном атаку на једно ново виђење културне политике чије се контуре у последњих годину дана у Новом Саду наслућују, а која би, како неко очигледно процењује - као модел новог културног обрасца, могла да се прошири и на остатак Србије.

Стицајем околности и свакако не својом намером, садашњи директор Културног центра Новог Сада нашао се у средишту пажње када је на основу важећих правних прописа ове државе и статутарних одредаба Града и Културног центра, на здање ове јавне установе културе вратио ћирилички натпис њеног назива (поред натписа на осталим мањинским језицима који су у Новом Саду у службеној употреби). У сваком демократском друштву такав гест једног представника власти био би јавно похваљен као друштвено одговоран и цивилизован чин. А подршка Фајгељу била једна врста обавезујуће грађанске солидарности. Уместо тога, представници једног добро позиционираног „културњачко-политичког лобија“ у Новом Саду покренули су агресивну пропагандну кампању против директора КЦ која се одвија и ових дана (случај наводне цензуре богохулног цртежа) уз учешће бројних „псеудодруштвених“ чинилаца који „фингирају“ јавност (тзв. удружења уметника, невладине организације, инстументализовани медији), а којима свесрдну подршку пружају аутономашко-сепаратистичке политичке организације, које су прошле године изгубиле власт у Новом Саду.

Андреј Фајгељ

Мада на први поглед не делује тако, с ове временске дистанце и после свих искустава, очигледно је да је својевремени случај „ћирилизације Културног центра Новог Сада“ имао дубљи смисао – макар на симболичкој равни. Била је то једна врста лакмус-теста издржљивости, не само Фајгеља лично, већ подједнако и свих следбеника културног образца који овај доследно заступа. Рекао бих да се са становишта промотора антисрпске културне политике у Новом Саду и Војводини догодио неочекиван исход: први пут, после готово две деценије, један модел културног образаца (чија је суштина у повратку националном начелу) није подлегао идеолошким и медијским утицајима и притисцима. Ћирилица је опстала и остала на здању Културног центра као трајни запис o једнoj новoj „културнoj парадигми“ која је супротстављена установљеном „културњачко-идеолошком мејнстриму“, који исказује отворени презир и мржњу према српској националној култури у најширем значењу те речи.

У протеклих годину дана Фајгељов учинак потребно је сагледати и у још једном важном контексту. Реч је о промоцији Новог Сада као европске престонице културе. Та врста његовог личног ангажмана од далекосежног је значаја не само за град него и целокупну српску културу, јер показује да „повратак српском националном начелу“ није у несагласју с кључним идејним кретањима у данашњој Европи.

Баш због тога, Фајгељ је стекао много јавних и тајних противника, посебно међу оним „културим радницима“ који годинама у покрајини промовише причу о „војвођанском идентитету као средњоевропском“ без његових јасно истакнутих српских обележја. Последњи догађаји око Културног центра Новог Сада ову причу су до краја оголили.

Осећам потребу и да истакнем да је исконструисани „случај Фајгељ“ изнова актуелизовао и питање односа политичког и културног обрасца на нашим просторима. Наиме, од почетка XX в. на нашем поднебљу доминира пракса по којој политички образац одређује оквире много трајнијег и важнијег – културног образца. У друштвима с континуитетом односи су постављени другачије: културни образац одређује деловање политичког обрасца. Све док не буде тако, биће могућа и дилема око тога да ли нам је потребно или не да због евентуалног нарушавања „добросуседских“ односа с Црном Гором обележавамо 200 година Његошевог рођења или да ли ћирилица на згради Културног центра у Новом Саду вређа нечије национално достојанство.