Zašto žene ne mogu imati sve?

„Nevolja je u tome što smo svi mi zarobljeni u sistemu u kome se poslu pridaje preveliki značaj“

Robin Skiner, psihijatar, porodični terapeut i pisac

En Meri Sloter poslednje dve godine provela je na poziciji direktora sektora za planiranje u Stejt departmentu. A onda je digla ruke od svega, na užas mnogih žena koje su je smatrale uzorom. “Kada sam koleginici iz Bele kuće rekla da ću, čim završim sa ovim poslom, napisati tekst pod naslovom “Žene ne mogu imati sve”, rekla mi je “Ne možeš to napisati”, misleći da ću tako poslati lošu poruku svim mladim ženama. Ali moja feministička uverenja, na kojima sam izgradila celu karijeru, izmicala su mi pod nogama, iskoristila sam prvu priliku koja mi se ukazala da odustanem od ove pozicije moći“, piše ona u eseju objavljenom u Atlantik magazinu.

Sloter opisuje kako je izgledalo raditi na tako poželjnoj funkciji za ženu, i istovremeno imati porodicu. Na posao je odlazila u 4:20 ujutru svakog ponedeljka, a kući se vraćala kasno uveče petkom. Tokom dve godine u Stejt departmetu, nikada nije završila sa radnim danom u vreme dok su prodavnice otvorene, tako da su joj jedini dani sa porodicom – subota i nedelja, bili pretrpani kupovinama, odlascima kod frizera, nošenjem odeće na hemijsko čišćenje, vanškolskim aktivnostima njene dece, konferencijskim pozivima, porodičnim obrocima. Imala je pravo na jedan dan godišnjeg odmora po mesecu. I još je mogla da se pohvali boljim uslovima od većine zaposlenih u Vašingtonu.

Istovremeno, kući su joj rasla dva dečaka koji su ušli u pubertet, i kojima je bila potrebnija nego ikada, a ona nije imala vremena ni da misli na njih, a kamoli da im se posveti. Iako je njen muž sjajno brinuo o deci na svakodnevnom nivou, grizla ju je savest zbog toga.

„Sloter opisuje kako je izgledalo raditi na tako poželjnoj funkciji za ženu, i istovremeno imati porodicu. Na posao je odlazila u 4:20 ujutru svakog ponedeljka, a kući se vraćala kasno uveče petkom.“

I upravo u toj griži savesti ona vidi jedan od razloga zbog kojih su žene i dalje tako retke na visokim pozicijama, a naročito one koje su majke. Za razliku od muškaraca, žene mnogo teže podnose činjenicu da nisu tu za svoju decu kad su im potrebne. “Na osnovu godina razgovora i posmatranja, zaključila sam da muškarci i žene drugačije reaguju kada primete da njihovo odsustvo iz doma šteti deci, ili kad postanu svesni da bi za decu bilo bolje da su više prisutni u njihovim životima. Ne verujem da očevi vole svoju decu išta manje nego majke, ali muškarci su spremniji da izaberu karijeru na štetu porodice, a žene će češće izabrati porodicu na štetu karijere”, zaključuje Sloter.

Biti na poziciji moći, i truditi se da tamo ostanete, prosto znači da deca za vas jedva mogu predstavljati više od slike na radnom stolu, bez obzira na to kom polu pripadate. Uspešni ljudi često rade i neverovatnih 120 sati nedeljno, što im jedva ostavlja vremena za spavanje, a kamoli za porodicu. Muškarci se mnogo bolje nose sa tim, jer su vaspitani na taj način da drugačije vrednuju određene životne aspekte, a i kultura u kojoj živimo poručuje im da su vekovima unazad muškarci činili isto – brinuli o tome da deci i porodici obezbede novac, a sve ostale aspekte roditeljstva prepuštali majkama.

En Sloter

Upravo to što je malo žena koje su spremne da za njih deca predstavljaju samo sliku na radnom stolu, jedan je od razloga zašto je tako malo žena, naročito onih koje imaju decu, na visokim pozicijama. One koje tamo stignu, uglavnom imaju ista iskustva – Indra Nuji, predsednica izvršnog odbora Pepsi kompanije, morala je da zaduži jednu od svojih sekretarica da je zamenjuje na majčinskoj funkciji, razgovara sa njenim ćerkama i odlučuje da li su zaslužile da igraju igrice ili moraju prvo da urade domaći. “Pretvaramo se da imamo sve. Pretvaramo se da možemo imati sve”, kaže Noji, dodajući da, uprkos svem trudu koji je uložila da uskladi karijeru i porodicu, nije sigurna da njene ćerke misle da je bila dobra majka. “Krivica vas ubija”, objasnila je ona.

Indra Noji

Da li je onda ključ za više žena na visokim položajima – oslobađanje od krivice? Treba li da težimo društvu u kome su i očevi i majke jednako ravnodušni prema činjenici da su za njiih deca jedva nešto više od slike na radnom stolu? Ili je rešenje upravo u suprotnom – da i muškarci treba da promene životne prioritete, i počnu da osećaju više krivice što nisu prisutni u životima svoje dece?

„Biti na poziciji moći, i truditi se da tamo ostanete, prosto znači da deca za vas jedva mogu predstavljati više od slike na radnom stolu, bez obzira kom polu pripadate.“

To može delovati kao sjajna ideja i plemeniti cilj kome treba da težimo, ali da li bi manja spremnost muškaraca da zapostave svoju decu zbog posla učinila da roditelji generalno budu u podređenoj poziciji u odnosu na ljude bez dece, koji nemaju razloga da odustanu od 120-satne radne nedelje?

Ili je možda stvar u tome da kao duštvo u celini moramo da promenimo prioritete. Iz potrebe da se suprotstave diskriminaciji na poslu, primećuje En Sloter, feministkinje su takođe doprinele fetišizaciji života u kome je jedini smisao peti se sve više na lestvici moći, voditi “jednodimenzionalan život” u kome deca i porodica nemaju bog zna kakvu vrednost. Ona opisuje kako poslovne žene poput nje, kada izostaju sa posla zbog dece, uglavnom kriju prave razloge, izmišljajući neke „neutralnije“ kako ne bi podsećale svoje kolege na činjenicu da su majke. “Nikada se ne bih vratila u svet otvorene diskriminacije i polne segregacije”, kaže Sloterova. “Ali, vreme je da preispitamo uverenje da žene moraju da se ubace u “muški svet”, što su nam savetovale naše majke i naši mentori”, piše ona.

U svetu u kome se žene i dalje suočavaju sa predrasudama o svojim sposobnostima, to nije nimalo lako: “Kada sam postala dekan škole Vudro Vilson pri Univerzitetu Prinston, odlučila sam da ću promeniti normu po kojoj su deca nevažna za žene od karijere. Namerno sam prekidala posao svake večeri od šest do osam, kako bih obedovala sa svojom decom, i jednom sam odložila sednicu dekana kako bih otišla na roditeljski sastanak. A onda sam počela da dobijam zahteve od koleginica da treba da prestanem da pominjem svoju decu i počnem da se ponašam onako kako se od dekana očekuje, umesto da jačam stereotipe”.

Sloter nastavlja da se bori za veću “vidiljivost” porodične strane poslovnih ljudi, ističući u svim javnim nastupima činjenicu da je osim uspešne poslovne žene i majka. “Težnja uspostavlja ravnoteže u životu nije samo žensko pitanje, ona bi nam svima činila dobro.” Sloter navodi kao primer svedočenje australijanke Broni Ver, autorke knjige “5 stvari za kojima ljudi na samrti najviše žale” koja je dve godine radila na zbrinjavanju umirućih pacijenata.

Ver piše da se najviše ljudi na kraju života kaje zbog nedostatka hrabrosti da živi onako kako je stvarno želela, umesto da što su svoj život proveli potčinjavajući se očekivanjima drugih. Druga stvar za kojom ljudi najviše žale jeste što nisu radili manje. “Svaki muški pacijent kog sam negovala kajao se što je previše radio i propustio odrastanje dece,” kaže Ver.

„Upravo u toj griži savesti ona vidi jedan od razloga zbog kojih su žene i dalje tako retke na visokim pozicijama, a naročito one koje su majke. Za razliku od muškaraca, žene mnogo teže podnose činjenicu da nisu tu za svoju decu kad su im potrebne.“

“Ako žene ikada žele da zaista dostignu jednakost kao lideri, moramo da odbacimo muške izbore i ponašanja kao ideal,” zaključuje Sloterova i dodaje da treba da insistramo na promeni društvenih uslova kako bi bili više u skladu sa našim izborima.

Dakle, umesto da težimo većoj uključenosti žena u surovo, dehumanizovano tržište radne snage od koje se očekuje da spava 4 i radi 20 sati dnevno, kako bi jednog dana i one imale za čim da žale, možda bi trebalo da se borimo protiv samog sistema. Za svet u kome će i muškarce više gristi savest što nisu prisutni u životima svoje dece, i u kome će i oni, na kraju, imati manje razloga da se kaju. I to tako što ćemo insistirati na važnosti privatnog života i boriti za sistem vrednosti u kome karijera, bilo da se radi o običnim radnicima ili onim na vodećim pozicijama, nije jedina životna dimenzija, puki robovski rad bez radnog vremena i prava na ljubav, posvećenost svojim bližnjima i dostizanje sreće. Za početak, trebalo bi da nikada ne izgubimo iz vida da je ono za čim najviše žale ljudi na kraju života – to što su živeli u skladu sa očekivanjima drugih. Pa makar ta očekivanja bila odraz plemenitih težnji za jednakošću prava muškaraca i žena.

(Detinjarije)