Национални идентитет се схвата детерминистички, есенцијалистички и свеобухватно, без постојања елемента личне слободе. Иако се позива на преиспитивање историје, приступ овој проблематици је крајње неисторијски.

Реакција на текст Димитрија Боарова, "Удаја државне мезимице"

Вероватно је у некој тмурној прогнози Боаров пронашао да "за инвестиције у неки нови технолошки ниво четврте генерације Телекомов профит није довољан".

Лако је закључити да је капитал целе друштвене и државне привреде Србије унапред потрошен још у "Милошевићевој деценији", само је продаја тог капитала опасно закаснила, јер се веровало да "демократија" може надокнадити претходне економске промашаје.

Тог дана је дефинитивно угушен наш отпор империјалном агресору и његовим сателитима на простору бивше Југославије захваљујући деловању опозиције која га је систематски подривала.

Када сте сконцентрисани на остварење српског националног интереса крајем 80-их, онда морате знати да дестабилизација Југославије није добра за Србе управо због Империје и положаја Русије. Другу ствар је чињеница да је укупни потенцијал оних који нису Срби у Југославији знатно већи од потенцијала Србије и Срба.

Уопште, све демонстрације, а и ратови унутар Србије, су изгледа јако пожељни за све србомрзе, макар имали и најкрвавије последице. Али да Србија употреби силу да одбрани свој територијални интегритет и земљу за коју су наши преци крварили – то је већ пошаст која се не сме допустити.

(Oдговор Бранку Павловићу)

Било како било, Павловић је променио мишљење (на горе) о Ђинђићу, Коштуници и Тадићу, али никако не о Милошевићу. Милошевић је за њега био и остао лош, без икакве дилеме.

Др Лидер нам дугује неколико одговора. На пример, зашто тако питомо пише за режимску Политику а на опозиционим сајтовима се издаје за великог и бескомпромисног опозиционара? Зашто се прикључио клубу мрзитеља Коштунице? Зашто је пристао да буде Коштуничин саветник?

Питање је ко ту кога разочарао, али британски конзервативни политички и културни модел, који је Ђурковић годинама желео да пресади у српско политичко и друштвено ткиво, из неког је разлога напрасно изгубио своју привлачност у његовим очима.

Све што човек може да каже јесте да је ова „теорија“ у социјалном смислу увредљива, а у сазнајном испразна и непоткрепљена. Неко би, рецимо, могао да изађе са теоријом да је Миша Ђурковић британски шпијун.