Balansiranje debalansa - odgovor Đorđu Vukadinoviću

Povodom teksta Đorđa Vukadinovića ,,Đinđić i sledbenici",,Politika“, 12. marta

Interesantno je da u poslednje vreme imamo ekspanziju populizma i lažne empatije kojekakvih dušebrižnika, autora tekstova rubrike „Pogledi” dnevnog lista ,,Politika”.

Simptomatično, baš na desetogodišnjicu atentata na premijera Srbije, u ,,Politici” je osvanuo tekst Đorđa Vukadinovića ,,Đinđić i sledbenici”. Autor u svom tekstu krajnje cinično pokušava da ukaže na jednakost ,,dve” Srbije, apelujući na javnost da će doći vreme kad će se uspostaviti realniji i pravedniji balans između rigidnog sistema Slobodana Miloševića i vizije moderne Srbije, osposobljene za šanse i izazove 21. veka, dr Zorana Đinđića.

Ponesen lažnim saosećanjem, Vukadinović tekst započinje izražavanjem nezadovoljstva izazvanog odlaskom aktuelnog državnog vrha Srbije u Brisel baš na dan smrti jednog od najvećih zlikovaca moderne srbijanske istorije. Nešto se ne sećam kolona političke elite „prve Srbije” i polaganja venaca na mesto obeleženo pod lipom u proteklih nekoliko godina u Požarevcu. Ukoliko kontinuitet žalosti bivših Slobinih saradnika i obožavatelja nije prekinut (jer nije ni postojao), zašto bi se onda srdio gdin Vukadinović? Možda su razlozi njegovog lošeg raspoloženja to što tog oblačnog 11. marta nije imao društvo u dvorištu kraj lipe ili nedovoljno posvećena pažnja medija liku i delu Slobodana Miloševića?

Aktuelni državni vrh bije tešku bitku, pre svega sa svojim emocijama. Polaganje venaca ispred zgrade vlade, u senci svega što su činili, ne tako davno, na političkoj sceni Srbije, sigurno nije jednostavno. Ipak, ne vidim ništa sporno u ,,manje-više” zastupanju Zoranovih ideja od strane njegovih nekadašnjih protivnika. Realno je da je ekspoze Zorana Đinđića obuhvatio sve ono što je bilo (jeste) neophodno učiniti kako bi se okončala decenijska tranzicija i krenulo putem dostizanja razvijenih privreda. To se odnosilo na opštu političku stabilnost u regionu, uvođenje ,,dobre vladavine”, zakonodavstvo pre svega u oblasti poslovanja i obrazovanja (stvaranje kvalifikovane i pouzdane radne snage). Svako ko je razumeo ove uslove svestan je da su oni bili i jesu neophodni za sticanje kredibiliteta i razvoj Srbije. Zoran nije izmislio ,,rupu na saksiji”, ali je konstatovao da ,,rupa” postoji i objasnio čemu služi. Možda je Vukadinoviću, baš kao i većini građana, stran pojam ,,kontinualno unapređenje”, ali bez toga nema progresa. Aleksandar Vučić je to shvatio. To samo ide u prilog jačanja ,,mita o Zoranu”, a nikako ka balansu sa rigidnim sistemom porodice Milošević i njegovih ,,saradnika”.

U trenutku atentata, prema tadašnjim anketama, Zoran je bio najnepopularniji političar u Srbiji. Deset godina kasnije, veliki broj tada anketiranih se utrkuje za Đinđićevo političko zaveštanje zajedno sa onima koji su ga onomad verno pratili. Ipak, ovakav obrt u posthumnom rejtingu pokojnog premijera ne daje pravo gdinu Vukadinoviću da nipodaštava lik i delo Zorana Đinđića ističući nekakvo njegovo ,,patriotisanje” sredinom devedesetih. Teško je reći da su Linkoln, Gandi ili Martin Luter King bili idealni, baš kao što nije bio ni Đinđić, ali ona energija i entuzijazam kojim su širili svoju viziju i način na koji su delovali u javnosti ih podiže na mnogo viši nivo. S druge strane, poređenje popularnosti Miloševića i Đinđića pre i posle smrti više govori o stanju svesti i morala konfuznog srbijanskog građanstva nego o tendencijama uspostavljanja balansa između biografija imenovanih. Vizija Miloševićeve ,,Velike Srbije” (u senci Memoranduma iz ’86) i Zoranova vizija moderne Srbije nikako se ne mogu izjednačavati, a vagane količine ako nisu jednake ne mogu biti u ravnoteži.

Kratak osvrt gdina Vukadinovića na biografije dva veoma važna političara novije srbijanske istorije i njegovo viđenje kompleksnosti i isprepletenosti njihovih političkih sudbina svrstava ovog somborskog filozofa u grupu onih koji uporno pokušavaju diskreditovati ono malo pozitivne energije koja krasi Srbiju. Ukoliko je ono što je napisao autor „nova srpska politička misao” onda sam zasigurno protiv uvođenja noviteta u trenutno veoma konfuznu srpsku političku misao jer ona ne bi dovela do unapređenja, već do potpunog ustoličenja rigidnog sistema vrednosti.

(Politika, 21. 3. 2013)