|
(Politika, 23.04.2009)
 Napadi na bankarski sistem su učestali i u uslovima ekonomske krize nailaze u javnosti na plodno tle, iako ovdašnje banke imaju visok kapital i, za razliku od banaka iz anglosaksonskog sveta, nisu ulagale u kontaminirane hartije od vrednosti i „kumovale“ domaćoj krizi. Nedavno je „Politika” objavila tekst „Bankarski raj” u kome g. Nebojša Katić kritikuje reformu bankarskog sektora, tvrdi da ovdašnje banke godinama naplaćuju najveće marže i plaćaju najniži porez, te se zalaže za državnu kontrolu kamatnih stopa, uvođenje dodatnog poreskog zahvatanja na ostvarenu dobit banaka i promenu monetarne politike. Prema podacima dostupnim na veb-sajtu NBS, prosečna ponderisana aktivna kamatna stopa banaka u martu je znatno niža od, kako se u tekstu kaže, „spektakularnih“ 21 odsto. U uslovima kada imamo visoku inflaciju i, zbog iste, 15 odsto referentnu stopu NBS, izdvajanja obavezne rezerve od 40 do 45 procenata na domaće izvore u stranoj valuti, kada su premije za zaštitu od kreditnog rizika na međunarodnom tržištu kapitala porasle na nivo od preko 600 bazičnih poena, kada je kreditni rejting zemlje loš – kamatne stope ne mogu biti niske. Neto margine banaka su (dakle po odbitku odgovarajuće referentne stope, troškova likvidnosti, troškova obavezne rezerve, standardnih troškova rizika i troškova „proizvodnje“) - male. To posredno potvrđuju i podaci o prinosu na angažovani kapital banaka koji za 2006, 2007. i devet meseci 2008. iznosi respektivno 9,67, zatim 8,54 i 12,03 odsto (kvartalni izveštaj NBS). Po tom pokazatelju, srpski bankarski sektor spada među najneprofitabilnije u regionu istočne Evrope. Danas, kako u susedstvu tako i u razvijenim zemljama, preduzeća plaćaju na kredite i obveznice znatno veće margine iznad referentnih stopa nego što je to bio slučaj pre krize. Srbija je kasnila u reformama u odnosu na druge zemlje i ima nisku stopu poreza na dobit kao jedan od aduta u oštroj konkurenciji za privlačenje investitora. Nije mi poznato da je opšteprihvaćena praksa u svetu da se na dobit bankarskog sektora primenjuju više poreske stope u odnosu na druge sektore. No, ako bi se to i uradilo, kako predlaže g. Katić, taj povećani trošak bi preko cene usluga bio prevaljen na privredu i građane. Što se tiče iznete tvrdnje da se „Srbija neobjašnjivo lako odlučila da ugasi domaće banke“, Srbija je iz devedesetih izašla finansijski osakaćena i nije bilo para poreskih obveznika kojima se mogla finansirati sanacija tih banaka, a stranci za to nisu hteli da daju pare. Narod nije imao poverenja i pare nije držao u bankama. Banke nisu imale depozitni potencijal, kreditna potraživanja su bila nenaplativa, kapital „pojeden“, a nije bilo mogućnosti da se dobiju značajniji kreditni limiti od stranih banaka. Zahvaljujući dobroj reformi bankarskog sektora, veliki broj ljudi je našao posao u novim bankama, vratilo se poverenje, štednja je postala značajan izvor, sa stranim kapitalom je došao i potrebni know-how i kreditne politike su se vratile u banke. Što se tiče iznete tvrdnje o „galantnom prenosu platnog prometa u banke“, platni promet se vratio tamo gde mu je i mesto, u banke, kakva je i svetska praksa. Bez platnog prometa u bankama banke ne bi bile u stanju da dobro upoznaju svog klijenta (know your customer) i valjano upravljaju kreditnim i rizicima likvidnosti. G. Katić kaže da je „bankama omogućeno da kreditne operacije obavljaju (efektivno) u stranoj valuti“. Pa u kojoj valuti da ga obavljaju kad je dve trećine depozita privrede i građana u stranoj valuti. Jesu li banke krive za to? Kako bi se osećale štediše kada bismo rekli da možemo samo da im isplatimo dinare umesto deviza jer smo te devize konvertovali u dinare i dali dinarske kredite?
Što se monetarne politike tiče, NBS nije izmišljala toplu vodu – uradila je ono što i veliki broj drugih – prešla je na inflaciono targetiranje. Praksa niza zemalja pokazuje da su takvom politikom centralne banke uspele da izgrade potreban kredibilitet, da obore inflaciona očekivanja i da dovedu ka niskoj, dugoročno održivoj stopi inflacije. U Srbiji nikada nije došlo do, kako tvrdi g. Katić, „eksplozivnog priliva špekulativnog bankarskog kapitala“. Mi smo zemlja koja još uvek kontroliše kapitalne tokove sa inostranstvom i stranišpekulativni kapital ne može da ulaže u kratkoročne instrumente na finansijskom tržištu. Da centralna banka nije isušivala višak dinarske likvidnosti da li bi inflacija bila kolika je bila ili bi taj novac vršio pritisak na rast agregatne tražnje i posledično još veći rast cena? Vredi li uopšte komentarisati poziv g. Katića da država limitira kamatne stope? Tako nešto je rađeno i tokom devedesetih godina u Srbiji pa smo videli kako su se ti eksperimenti završili. Konkurencija između banaka je žestoka i samo jedna banka ima preko deset odsto tržišnog učešća. Od populizma nema vajde, a neutemeljenim kritikama se kruni poverenje.
Bankar |
.jpg)
