Jedno veče potrošenih reči

(Politika, 9.04.2010)

Život svoj treba da se ore i po danu i po mraku sve do cika zore kad treba da smo kao ponovo rođeni

Uvek sam bio u zboru odmetnika i otpadnika od nepravednog zakonakoji je u sebi nosio pravila koja su se kosila sa prirodnošću života, ometala mišljenje i osećanja. Naše protiv nas je označilo. Krutost besmislenih propisa je izazivao gnev u meni, razgrtao žar i rasplamsavao vatru, koja je ponekad pretila da izgorim u njoj. U otvorenoj borbi na brisanom prostoru protiv podmuklosti protivničke taktike ostadoh živ sa pratećim posledicama te neravnopravne utakmice. Osećaj je ostao isti i uvek je samnom. Ja sam posmatrač ljudskog društva u kojem glupost red pravi, učesnik u kovitlacu koji svima kičme savi i mozak sa zemljom ravni. Ja sam senka koja brzo trči.

Bila je nedelja veče. Na maloj Akademiji sam, prvi put u životu na pesničkoj večeri,dok iščekujem svirku benda u kojem je gitarista moj sin, u susednoj,velikoj Akademiji. Sretoh starog druga sa kojim sam u mladosti imao nekolikopresudnih momenata u određivanju toka svog života. Čak je bio u bolnici samnom kad je moj sin, gitarista, rođen. Sećam se, nijenas pustilomedicinsko osoblje, spominjao se neki grip ili smo im izgledali sumnjivo i nepoverljivo, a doneli smo cveće.

Pesničko veče počinje nebulozama, lažnom hrabrošću i odvažnošću u prikazivanju svog života. Osim spominjanog druga koji je pobrao aplauz, ostali su štrikali kragne i šalove. Ređaju se nesputane ambicije za afirmacijom ljudi koji misle da mogu da zainteresuju nekog u otkrivanju svog sveta. Osećam neizdrživost tihih muka kojima sam izložen. Dobacujem iz publike, organski se izjašnjavam, neću da budem izmanipulisan od pukog amaterizma koji neumoljivo traži prihvatanje i potvrdu za svoje skalamerije bez ljubavi,života,daha, duha i mašte. To me je sve podsetilo na školu kad su ljubimci nastavnice srpskog jezika pred razredom čitali svoje šatro visokoumne i lažnoemocionalne radove. Mi bismo prevrtali očima uz salve negodovanja. I tad sam dobacivao i izazivao smeh da nam pomogne u oplemenjivanju bolno ozbiljne atmosfere.

Kakva je to poezija koja ne služi tome da se zaboraviš na trenutak ko si, ili da te otkrije sebi onakavim kakav dugo nisi bio. Gledam po prostoriji, uglavnom mladi kod kojih se ne oseća mladost i njen avanturistički duh, a trebalobi da oni budu stvaraoci nekog idealnog sveta. Umesto da se ogole u pesmi oni se oblače u prnje praznih reči i besmislenih pojmova. Slabo se oseća svet u kome žive i vreme u kom borave. Nadahnuća nije bilo, a lepota se zarumenela od stida što je niko nije pozvao u pesmu. Muze su bile ošamućene, bez daha svežine, umorne i prazne. Život svoj treba da se ore i po danu i po mraku sve do cika zore kad treba da smo kao ponovo rođeni. Tu sam se opet prisetio zašto ljudi ne vole poeziju. To im je uvek bila asocijacija na umišljene i uobražene tipove koji sobom druge muče, svojim uverenjima i fantazijama koje ne oseća niko kao potrebne. Ali sve u svemu, drago mi je što postoje ljudi koji sebe nude pesmi iako mi se činilo da te pesme potčinjavaju svojoj želji da ih neko prihvati kao pesnike.

Ovo pišem 6.aprila,kad su Nemci bombardovali Beograd i spalili Narodnu biblioteku. Štuke su sagorele bombama naše pamćenje. Tu sad zjapi rupa glupa sa kojom niko ne zna šta će. Rana nezarasla nikako nije obeležena. Imam predlog: Neka se napravi velika knjiga u plamenu iz koje se čuje sirena štuke svakog 6. aprila. Zašto nikad niko nije pozvao nemačkog ambasadora da položi cveće na taj dan na grob knjige? Da li je naš strah snaga drugom koji nas ne ceni jer smo postali ovakvi? Ponos od mene čoveka čini u ovoj kukavičkoj tmini.