Još mogu da posluže za primer

 (Politika, 12.03.2009)

Povodom teksta „Pometnja u čokoladnom carstvu”

Ako je i od Đorđa Vukadinovića, mnogo je. U svom tekstu „Pometnja u čokoladnom carstvu” (3. marta) ovaj član Saveta za evropske integracije opet piše kao da „mu je muka u stomaku” od Evropske unije, koju smatra „poslednjom rupom na svirali” kad su srpski strateški interesi u pitanju. Prepoznajete, verujem, ove iskaze kao stavove Vukadinoviću najdražeg srpskog političara. Vukadinović, naravno, ima pravo da tako misli.

Ono na šta nema pravo, jer prelazi granicu dobrog ukusa i korektne komunikacije, jeste da ismeva i omalovažava svoje idejne protivnike ili da im, pak, potura stavove koje oni nikad nisu gajili, a još manje javno iznosili. Naravno, kao ubeđeni pristalica opcije što brže integracije Srbije u EU prepoznao sam sebe u njegovom „horu srpskih evrounionista” za koji on misli da zamajava srpski narod šarenim lažama. I ne samo da zamajavamo narod veličajući Uniju već mi, koji činimo „neobičan soj evrofanatika Uniju volimo više nego tatu i mamu – a o državi i otadžbini da ne govorimo”. Zašto to radimo? Insinuacija je da radimo za pare, „za deo od tri milijarde evra godišnje, od čega makar neka mrvica završi na stolu naših EU horovođa”.

To jednostavno nije tačno. I ja i velik broj mojih prijatelja i poznanika „evrofanatika” jednostavno smatramo da je integracija u EU najbrži, najpouzdaniji i najjeftiniji put da se naše društvo osavremeni i modernizuje. U izboru između autarhije, oslanjanja na Rusiju, Kinu i nesvrstane ili uključivanja u Evropsku uniju za nas „EU horovođe” dileme nema. Ne zbog „mrvica” već zbog nacionalnog interesa. Učestvovao sam sa grupom kolega sa Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju u izradi studije „Cena odlaganja integracije Srbije u Evropsku uniju”. Tu smo jezikom brojki i racionalnih argumenata pokazali da je u interesu Srbije da ubrza integraciju. Srbije, a ne Evropske unije. Uopšte nije bilo potrebno kao kulisu koristiti „carstvo čokolade” i „verujte nam na reč”. Realni ekonomski i finansijski tokovi i odnosi jasno su pokazali da nam je to u interesu.

Za mene, kao i za mnoge druge „horovođe” Unija nije „sveta krava”, nepogrešiva institucija. Prvi moj kritički osvrt na EU potiče još iz 1994. godine kada sam u knjizi „The Yugoslav Drama” žestoko kritikovao odnos EEZ/EU prema raspadu Jugoslavije. Slično sam javno uradio i povodom Solaninog smešnog stava prema državi Srbija i Crna Gora koji je EU bespotrebno podržala. U svojoj kolumni u „Ekonomistu” u nekoliko navrata sam kritički ocenjivao pojedine poteze i odluke EU. To čine i druge „horovođe”.

Evropska unija nije idealna. Niti oni to smatraju, niti to smatra „srpski hor evrounionista”. Ali takvi kakvi su, još uvek su bolji od nas i u mnogo čemu mogu da posluže za primer (ekonomija, sudstvo, građanske slobode i sl.). Tu je poenta. Učimo od boljih, pridružimo se uspešnima, kao što je to do sad učinilo deset bivših socijalističkih zemalja.

Konačno, par reči o velikom otkriću Vukadinovića da u EU svako vodi računa o sopstvenom interesu. Tačno je! Ali uspeli su da svoje intereseusaglase tako da funkcionišu kao ekonomska celina. Ni u jednom aktu „evropskog carstva” ne pominje se „drugarstvo”, „sve je lepo i nežno”. Ali se pominje da se zajednica stvara na usvajanju svega onog kao zajedničkog što je u interesu svih.

U jednom je Vukadinović u pravu. Sadašnja kriza jeste veliki test za jedinstvo Unije. Mislim da je ipak malo preuranio skicirajući njenu čitulju.

(Autor je profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju)