Ko je obrukao srpska znamenja?

Prva glasi: „Približava se sumorna godišnjica masakra u Srebrenici.“ A druga, to jest, poslednja: „Ljudi koji su za to odgovorni nosili su kape oficira iz Prvog svetskog rata, ali su obrukali ta znamenja.“

Tekst je posvećen odnosu Srba prema zarobljenicima od Prvog srpskog ustanka do najnovijih ratova u raspadu Jugoslavije i donosi nekoliko manje-više primera srpske brige za zarobljenike.

Međutim, posle čitanja teksta lako se uočava da je pristup veoma jednostran pa i tendenciozan. Marković previđa da u svakom ratu postoje dve zaraćene strane, zaboravlja da nema rata u kome ima nevinih.

Iznad svega vidi se da on ne shvata šta je povod a šta su posledice ratnih zbivanja. Primera radi, pominje osvetu Srba prema Turcima posle Karađorđevog osvajanja Beograda, ali ni jedne reči o masakru kneževa i uglednih Srba koji su prethodili ustanku. I tako redom, do kraja teksta!

Osnovna zamerka tekstu jeste u načinu prezentacije selektivnih činjenica u kontekstu odnosa Srba prema zarobljenicima. Selektivnost se ogleda u dužini opisa. Tako je, na primer, najduži deo posvećen sudbini Turaka posle ustanka pod vođstvom kneza Miloša Teodorovića Obrenovića.

Kada želi da navede primer dobrog odnosa prema zarobljenicima, Marković navodi Prvi svetski rat i zaključuje: „Nijedan autrougarski zarobljenik nije bio pogubljen.“ Marković zbog ove tvrdnje zaslužuje, kao blagu kaznu, da pročita još malo u tom ratu, naročito o slučaju generala Kondića. (Za divno čudo da nije naveo ljudski odnos srpskih vojnika prema Miletu Budaku, oficiru austrougarske vojske, prilikom povlačenja preko albanskih planina. Onog Budaka koji je, uzgred, 27. jula 1941. u Gornjem Kosinju kod Gospića rekao da će srpsko pitanje rešiti proterivanjem, prekrštavanjem i ubijanjem.)

Ova zamerka gubi na snazi kada se shvati pozadina ovog pisanija: u tekstu nema o povodima, samo o jednoj posledici.

Pominjane prva i poslednja rečenice daju odgovor na pitanje čemu li služi ovaj tekst. A on glasi: ovo je prilog orkestriranoj kampanji u korist muslimanskih žrtava Srebrenice. I još nečemu!?

Marković je svesno zaboravio da je taj događaj u Srebrenici imao i sijaset drugih razloga i povoda. Da je nešto više čitao, na primer, o zbivanjima uoči Prvog srpskog ustanka, pronašao bi i podatak da su dvojica beogradskih aga bila iz Srebrenice; da su posle propasti ustanka najviše zločina počinili Turci iz Podrinja, da su .., da su 1941. godine „Turci“ iz Srebrenice, Žepe i drugih naselja Podrinja punili burad srpskom krvlju...

Mada je Srebrenica bila zaštićena zona, iz nje su izlazile grupe muslimanskih vojnika i u okolnim selima zatirali srpski narod. Uostalom, zna se da je tako zbrisano nekoliko srpskih sela sa zemlje a stradalo više od 3.000 Srba bez obzira na pol i starost.

Nemam želju da pravdam stradanje muslimanske vojske koja se probijala iz Srebrenice. Želim samo da podsetim na nekoliko neselektivnih činjenica: još uvek nije utvrđen broj muslimanskih žrtava; genocida nije bilo jer nisu stradala deca, žene, starci – stradali su jedino muškarci sposobni za vojsku.

Ostaje još poslednja rečenica: „Ljudi koji su za to odgovorni, nosili su kape oficira iz Prvog svetskog rata, ali su obrukali ta znamenja“. Nema potrebe dokazivati da kod Markovića nema ni jedne jedine rečenice o tome kako su to srpski vojnici s druge strane Drine ukaljali znamenja.

Teško je pomisliti da je Marković pisao tekst da pokaže uglavnom pozitivan odnos srpskih vojnika iz Srbije prema zarobljenicima, a istovremeno da pokaže da su zločinci Srbi s druge strane Drine. Ako je samo delić ove pretpostavke tačan, onda treba kazati da se Marković upustio u veoma nezgodnu rabotu.