„Kulturna inferiornost“ i „govor mržnje“

(Konoje Fuminaro)

– Da li je Grbić u pravu? –

Francuski krstaši, koji su krajem 11. veka prošli kroz primorske srpske zemlje – a treba imati u vidu da je u to vreme baš tamo, u Duklji, bilo središte našeg državnog života – ostavili su svedočanstva da su ti naši krajevi, iz zapadnoevropske perspektive posmatranja, tada bili veoma siromašni, a njihovo stanovništvo na niskom kulturnom nivou. Međutim, iz zapadnih izvora koji se odnose na kraj 12 veka, na prolazak vojske Fridriha I Barbarose (jednog od vođa Trećeg krstaškog rata), vidimo da su naši preci u razdoblju od sto godina ozbiljno civilizacijski napredovali. Pogotovo je to bio slučaj tokom narednih vekova, u doba vladavine dinastije Nemanjića i posle nje, u jesen srpske srednjevekovne državnosti. Srbija pod vlašću despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, iako se na ivici ponora rvala sa Osmanlijama, i tražila druge načine da se spase, već je dostigla takav nivo razvoja da je u ekonomskom, ali i svekolikom civilizacijskom pogledu, spadala među napredne evropske zemlje.

Civilizacijsko kolo sreće

Čitavu istoriju ljudskog roda karakteriše prenošenje, odnosno preuzimanje, civilizacijskih dostignuća od strane raznih etničkih grupa. Moramo da priznamo – kako je napisao Tomas Souel (Thomas Sowell), sa Huverovog instituta Stenfordskog Univerziteta, u izvanrednom tekstu „Kako civilizacije napreduju“ (objavljen je 1992. godine i kod nas, u tromesečnom izdanju Američke ambasade „Pregled“) – „da izvesni proizvodi, veštine, tehnologije, usevi, ili intelektualni pojmovi bolje od drugih pomažu da se postignu ciljevi.“ Ono što bolje omogućava da se zadovolje neke ljudske potrebe, čim uvide tu činjenicu i prevaziđu unutrašnje barijere koje sprečavaju preuzimanje tuđih iskustava, često prihvataju i druge zajednice. Svaka nacija, pre ili kasnije, odbacuje ponešto od onoga što spada u njeno nasleđe, i preuzima od drugih ono što deluje korisnije.

Naravno, ne znači da su određene kulture na svim poljima nadmoćne, a pogotovo ne znači da imaju monopol nad uspehom tj. da će ostati naprednije od drugih za sva vremena. Evropljani su mnogo toga u nekim razdobljima srednjeg veka preuzeli od Arapa, a Arapi i ostali narodi drugih kontinenata, u 19. i 20. veku od Evropljana. Kina je do 17 veka imala najviši standard na svetu, da bi je potom ubrzanim tempom, u tom i gotovo svakom drugom pogledu, zapadnoevropske zemlje prevazišle, a ona tokom 19. i većeg dela 20. veka dospela u krug nerazvijenih države sveta. 

No, bez obzira što se pojedine nacije i kulturne oblati ne nalaze večno na pijedestalu, nesumnjivo je da su neke civilizacije ekonomski, naučno, umetnički i u drugim pogledima dugo bile na višem nivou od drugih, i da su za mnoge od njih bili civilizacijski donatori, izvor inspiracije i zona iz koje su preuzimana dostignuća ljudskog uma i rada, dok neke nacionalne kulture nikada nisu ostvarivale značajniji uticaj na susedne narode.

To što na tronu naučne, tehnološke, ekonomske, vojne nadmoći, nisu trajno sedele iste civilizacije ili rase, odnosno u okviru njih pojedine države, govori koliko su besmislene teorije koje razlike među ljudskim zajednicama tumače biološkim faktorima. Nijedna grupa nije genetski superiorna od onih koji su od nje siromašnije, lošije organizovane ili inferiorne na naučnom i tehnološkom polju. Zajednice se nalaze na različitim stadijumima civilizacijskog razvoja zbog drugačijih faktora prirodne i društvene sredine (koji neretko još neko vreme oblikuje njihovu svest i usmerava način života, i kada se promene okolnosti u kojima ljudi žive), a ne bioloških razloga.  

Potcenjivanje i objektivnost

U pravu su i oni koji, kao što je čuveni sociolog Entoni Gidens, ponavljaju da moramo da poštujemo raznolikost kulturnih identiteta, i da izbegavamo etnocentrizam, tj. da druge negativno vrednujemo samo zato što pripadaju kulturnoj sredini koja se razlikuje od naše. Ljudi imaju pravo da žive u skladu sa svojim sistemom vrednosti, a da ih niko zbog toga ne potcenjuje. To što nam neke civilizacije deluju zaostalo, naš je problem. Dok god su ljudi koji žive u njihovim okvirima zadovoljni, nije na drugima da im nameću sopstvene vrednosti, niti je prihvatljivo da ih tretiraju kao inferiorna bića.  

Međutim, jedna je stvar nekog potcenjivati, a drugo je porediti različite kulture i analizirati njihovu interakciju, i iz toga izvoditi utemeljene zaključke o međusobnim uticajima. Baš zbog uverenja da smo svi na ovoj plavoj planeti braća, zbog stava da svi mi, uz negovanje onoga što nas čini specifičnim, delimo i zajedničku, opšteljudsku kulturnu baštinu, ne treba bežati od toga da se sagleda šta su pojedine nacionalne kulture njoj dale. Svi mi s pravom visoko vrednujemo nasleđe naših predaka i dela naših istaknutih savremenika, međutim, moramo da budemo otvorene svesti, i da pokušamo da vidimo koliki značaj ta dela u celini, i pojedinačno, kao i njihovi tvorci, imaju za druge narode.

U tom kontekstu, sećam se kada je jedan od naših mondijalistički nastrojenih političara razdragano govorio o značaju Dositeja Obradovića, i pri tome je istakao da je on bio jedan od najvećih prosvetitelja. Svakako, Dositej je za nas od neprocenjivog značaja, i bio je naš najveći prosvetitelj. Međutim, treba imati u vidu da smo u njegovo doba bili uboga evropska periferija, tek okrznuta velikim civilizacijskim trendovima karakteristični za Evropu od kraja srednjeg veka. Otuda, smešno je u evropskom kontekstu Dositeja stavljati u isti red sa Volterom ili Monteskjeom, kako implicitno iz svojih političkih razloga to ponekada čine baš oni naši sunarodnici kojima i nije mnogo stalno do nacionalnog prestiža.

Radi pune istine treba još nešto da imamo u vidu. Narodi (odnosno njihovi istaknuti pripadnici) koji nisu u epicentru svetskih dešavanja, itekako mogu da budu tvorci velikih dela, a da zbog jezičkih barijera i skrajnutosti, ta dela ostanu neuočena, odnosno nedovoljno vrednovana. Bez obzira na njihovu istinsku vrednost, ona, kao i njihovi stvaraoci, nemaju odgovarajući značaj za druge grupe. Koliko god objektivno bila deo svetske baštine, važno je kakav im značaj pridaju druge zajednice, odnosno šta pod doprinosom koji su svetskoj baštini dale pojedine nacije, smatraju relevantne svetske institucije i referentne ciljne grupe.

Šta je vrednovano kao svetska kulturna baština zavisi i od njihove subjektivne percepcije. No, činjenica da je tako i da u tome ima mnogo nepravde – u okolnostima kada se zbog tzv. političe korektnosti ograničava pravo na kritičko mišljenje, da to eksplicitno kažem – svakako ne znači da različiti narodi, usled drugačijeg istorijskog nasleđa i prirodnog okruženja, toj baštini i objektivno nisu dali bitno drugačije doprinose!

Srpski doprinos globalnom kulturnom nasleđu

Dok su Srbi do 12. veka obitavali u relativno nepristupačnim i pasivnim dinarskim predelima (Zapadna Srbija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Južna Dalmacija), bez obzira na povremene uspone srpskih država, živeli su na marginama zapadne i istočne evropske civilizacije (bez obzira što se elita već delimično „evropeizirala“). Od kada, počevši od Stefana Nemanje, prodiru u plodnije, i na važnim komunikacijskim magistralama locirane, krajeve oko reke Morave i Vardara – oblasti već dominantno naseljene srodnim slovenskim stanovništvom koje se potom stopilo sa dinarskim Srbima – brzo dolaze pod mnogo snažniji uticaj, u tim krajevima ukorenjene (tamo je postojao i relativno razvijen gradski život), vizantijske civilizacije.

Srpska (pre svega raška) elita, i pre toga upućena na vizantijsku kulturu, s njom se u potpunosti identifikovala, a dobila je i odgovarajuće materijalne resurse da može da realizuje projekte koji su bili u duhu tog civilizacijskog obrasca (npr. izgradnja velelepnih manastira i crkava širom zemlje), odnosno da u vizantijsku civilizacijsku sferu uistinu uvede i narod (potiskivanje ostataka mnogobožačkog kulta i rasprostranjenog bogumilstva, i nametanje vizantijskog pravoslavlja, i potom uz pomoć zvanične crkve širenje, sa stanovišta vlasti, poželjnih vrednosti).

Pošto je stvoreno razvijenije društveno-političko, ekonomsko i kulturno okruženje, Srbija je postala privlačna zemlja za „evropski biznis“, što je omogućilo dalji privredni napredak, intenzivniji prodor stranih uticaja, i omogućilo vladajućim strukturama da finansiraju opsežne građevinske radove i umetničku delatnost. Tokom 13. veka u Srbiju dolazi relativno brojno nemačko (sasko) stanovništvo, i sa njim započinje ekspanzija našeg rudarstva, ali i intenzivno uključivanje srpskih zemalja u međunarodnu trgovinu.

Upijajući uticaje razvijenijih kultura, spajajući ih na osoben način, uz unošenje sopstvene kreativnosti – što je sve bilo olakšano izuzetnim ekonomskim usponom srpske države – nastala je razvijena srpska srednjovekovna kultura, koja je dala veliki doprinos svetskoj baštini. O njenom nivou govori i to što je, pod uticajem tadašnje grčke kulture, počela relativno rano da izlazi iz rigidnog srednjovekovnog okvira. Obrazovani Srbi su prepoznali i počeli da vrednuju, između ostalog, i antičku književnost, pre nego što je ona doprla do većeg dela evropskog zapada. O tome  svedoče pronađeni prepisi Pindarovih pesama, i Eshilove dve drame („Sedmorica protiv Tebe“ i „Okovani Prometej“), nastali u Novom Brdu tokom 15. veka!

Civilizacijski procvat koji je započeo krajem srednjeg veka, i koji je utro put modernosti, prekinut je na srpskom prostoru sa turskim osvajanjem. Naše zemlje su ubrzano počele da zaostaju za zapadnom pa i srednjom Evropom, tako da je na početku 19. veka, u vreme kada je započela da obnavlja svoju državnost, Srbija imala mnoga orijentalna obeležja i bila daleko iza austrijskih pograničnih krajeva, a kamoli udaljenih žarišta evropske civilizacije. Započeo je dug i bolan put evropeizacije naše zemlje, uglavnom po uzoru na razvijene delove Starog kontinenta. Na geopolitički turbulentnom području, on je bio prekidan velikim ratovima i strašnim stradanjima, ometan revolucionarnim previranjima i ideološkim barijerama, ali ipak se modernizacija Srbije uporno odvijala (kao i srpskog prostora u celini).

Donedavno uboge srpske otomanske provincije, uz veliku pomoć Srba rođenih u austrijskim i ugarskim krajevima, dale su tokom 19. i 20. veka, ne tako mali, od strane drugih verifikovan doprinose svetskom nasleđu (da samo spomenem Ivu Andrića, Jovana Cvijića ili Milutin Milankovića). Da sada ne govorimo o dostignućima srpske narodne kulture (npr. lirskim i epskim pesmama, zbog kojih je J. V. Gete učio srpski) ili delima ljudi našeg porekla – kao što su bili Nikola Tesla i Mihajlo Pupin – koji su zadužili svet, ali su stvarali u društvenom okruženju koje nije bilo srpsko, i umnogome zahvaljujući mogućnostima koje im je nova domovina pružila.

Neki Srbi su u poslednja dva veka učinili stvari po kojima je njihov narod prepoznat i pozitivno vrednovan, kako se to danas kaže, od strane međunarodne zajednice. Ipak, „zlatni vek“ naše kulture, kada smo svetu dali najveći doprinos, poklapa se sa razdobljem u kome je srednjevekovna Srbija spadala među razvijene evropske zemlje. Protivno malicioznim pokušajima da se takav stav pripiše našem nacionalnom romantizmu (npr. od strane nemačkog istoričara Holma Zundhauzena), u prilog „zlatnog veka“ srpske kulture govori to što je u svetsku kulturnu baštinu UNESKO-a uvršteno čak 6 spomenika naše srednjovekovne arhitekture i umetnosti. Na spisku UNESKO-a nalaze se: Manastir Visoki Dečani, Manastir Sopoćani i kompleks Starog Rasa, Manastir Studenica, Bogorodica Ljeviška, Manastir Gračanica, Pećka patrijaršija. Iako dometi novovekovne i savremene srpske kulture nisu na nivou engleske ili nemačke kulture, dostignuća srpske srednjovekovne kulture, prema mišljenju drugih, a ne samo nas samih, stvarno jesu!

Albansko a svetsko?

Za razliku od Srba, koji su od 7 pa do kraja 15. veka živeli u okviru svojih samostalnih, ili tek vazalnim sponama sa nekim moćnijim državnim središtem povezanih plemenskih saveza i tzv. plemenskih (varvarskih), odnosno kasnije feudalnih država, preci Albanaca su se neprestano nalazili pod stranom vlašću. U tom pogledu se ništa nije izmenilo do poče 20. veka, kada je posle Prvog balkanskog rata Albanija dobila nezavisnost. Ujedno, Albanci su velikim delom nastanjivali nepristupačne i siromašne predele, odnosno i kada su ih napuštali i zaposedali plodne srpske krajeve, u duhu nacionalne tradicije, dugo su nastavljali da žive prostim, plemenskim životom.

U takvim društvenim i prirodnim okolnostima, nije ni čudo da nije stvorena, sve do druge polovine 20. veka, specifična albanska „visoka kultura“, odnosno da nije ozbiljnije prihvaćena i lokalnoj sredini prilagođena „visoka kultura“ referentnog evropskog kruga, i da albanski naučni i kulturni stvaraoci nisu zauzeli značajnije mesto u svetskim razmerama. Takođe, uzimajući činjenicu da su živeli bez mnogo dodira sa stanovnicima Zapadne i Srednje Evrope (kojim su zbog svog graničnog karaktera, i prisustva u državi Habzburga, Srbi bili na oku), ni albanska kultura dugo nije bila naročito vrednovana.

Kada pogledamo koji su objekti i mesta na teritoriji Albanije uvršteni u UNESKO-v spisak svetskog kulturnog nasleđa, vidimo da se radi o grčko-rimskoj i grčko-otomanskoj, a ne alabanskoj baštini. Tu spadaju ostaci antičkog grada, čiji je današnji albanski naziv Butrint, a latinsko ime je Buthrotum. Drugo „albansko a svetsko“ mesto je stari grad Đirokastra, odnosno njegovo istorijsko jezgro, sa upečatljivim kamenim kućama, bazarom, citadelom.

Nema sumnje, svi narodi su rezultat vekovne etničke mešavine (čak i kada toga više nisu svesni). U venama Srba struji krv Ilira, Tračana, Kelta, Rimljana i drugih naroda koji su živeli na prostorima koje mi sada nastanjujemo, i sa kojima smo tokom seoba dolazili u dodir. Otuda, nije bez osnova kada smatramo da i nama, i to više nego generalno, kao deo svetskog nasleđa, pripada, na primer, Romulijana, rimska carska palata na teritorije Srbije, koja je uvrštena u svetsku batinu od strane Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Ipak, bilo bi neumesno da tvrdimo da se radi srpskom doprinosu svetskoj baštini, kao što je to neretko slučaj sa Albancima, kada se radio o Butrintu ili Đirokastri. Uostalom, s obzirom na neosporno naše izuzetno srednjovekovno nasleđe, mi i nemamo potrebu da pokušavamo da svojatamo ono što nam ne pripada.

Zloupotreba govor mržnje

Čemu sva ova priča o civilizacijskoj raznolikosti i asimetričnom doprinosu pojedinih naroda svetsko baštini? Zato da imamo dobru podlogu da sagledamo do koje mere su od strane Inicijative mladih za ljudska prava neosnovano tuženi Zoran Grbić, autor teksta „Očevi, oci i maćehe Srbije“, i Đorđe Vukadinović, glavni i odgovorni urednik NSPM-a, na čijem sajtu je objavljen spomenut tekst.

Tužba protiv njih je podneta zato što se, kako se u saopštenju spomenute NVO tvrdi, u Grbićevom tekstu albanski narod „omalovažava i predstavlja kulturno i civilizacijski inferiornim u odnosu na druge evropske narode“.  Tužba je podneta na osnovu Zakona o javnom informisanju, koji zabranjuje govor mržnje u javnim glasilima, a Inicijativa mladih za ljudska prava traži od suda da utvrdi da u pomenutom tekstu, navodno, ima govora mržnje, i da naredi da tekst bude sklonjen sa NSPM-ovog sajta. Štaviše, i da se toj instituciji i autorima koji za nju pišu, naloži da se u budućnosti uzdrže od sličnog ponašanja.

Na sreću, u skladu sa izrekom – „Ako laže koza, ne laže rog“, ko god pročita tekst, lako može da vidi da u njemu nema ni elemenata govora mržnje. U duhu reči Tomasa Souela, da se „uspešnost pojedinih naroda i civilizacija u različitim oblastima delovanja razlikuju“, i da se doprinosi raznih naroda svetskoj baštini nesumnjivo bitno razlikuju, Zoran Grbić kaže: „Teško bi moglo da se kaže da su Albanci poznati po delima koja su stvorili. Pre bi moglo da se kaže da Albanci od svog dolaska na Balkan nisu uradili mnogo toga kreativnog.“ Zatim Grbić kaže da ne zna da su stvorili „nešto po čemu bi ostali upamćeni u zajednici ljudi“, i dodaje: „Možda sam neupućen, ali ne znam ni jednog njihovog velikog naučnika, pisca, slikara, sportistu … Ne znam ni za jednu veliku građevinu u Albaniji, ni velikog arhitektu koji bi je podigao, osim nekoliko desetina hiljada bunkera, što je logičan sistemski nastavak visokih zidina kojima ksenofobično okružuju svoje kuće“.

Videli smo, ništa što je rezultat albanskog kreativnog duha, nije uvršteno u UNESKO-v spisak, a nijedan albanski naučnik, sportista, pisac ili arhitekta nije, niti je bio, svetski „superstar“. Albanci imaju i izvan granica svoje zemlje relativno poznatog pisca, Ismaila Kadarea,  ali on je u inostranstvu manje afirmisan od našeg Ive Andrića, a on daleko od toga da je poznat kao Tomas Man ili Lav Tolstoj. Slikar Ibrahim Kodra, koji je iako rođen u Albaniji uglavnom živeo i stvarao u Italiji, svakako nije nepoznat slikar, ali u svetu nije ni poznatiji od našeg Paje Jovanovića ili Save Šumanovića, ili od srpskih živih slikara, Dade Đurića, Ljube Popovića i Vlade Veličkovića. A da se ne zavaravamo, niko od njih nije ni približno čuven kao Dali ili Kazimir Maljevič.

Usud „perifernih naroda” i vekovna zaostalost

Da se vratimo na usud onih naroda, a tu spadaju i Srbi i Albanci, koji nisu izašli na veliku scenu svetske pozornice tj. koji ne ulaze u krug nacija koji su tvorci svetske svekolike mode. Njihovi čak i veoma talentovani pripadnici, koji su imali prilike da svoj potencijal razviju školujući se u naprednijim sredinama od njihove matične, i koji su u njima nastavili da stvaraju, moraju da budu često znatno bolji od ljudi tamošnjeg porekla, da bi bili priznati. Ne treba govoriti kolike su onda šanse onih talentovanih ljudi koji su ostali u okviru svoje „nacionalne periferije“, da se probiju među svetske veličine.

Verovatno, da Ežen Joneksu nije postao naturalizovani Francuz, i da nije doživljavan kao deo francuskog, pre nego rumunskog kulturnog kruga, ne bi bio to što je sada u globalnim razmerama. Izuzetak od usuda o kome smo govorili, jedino su sportisti. No, činjenica je da Albanci nemaju nijednog sportistu koji je i približno poznat kao naš Novak Đoković ili Vlade Divac. Ako Kodra iz spomenutih razloga, a ne zato što je bio slabiji slikar od Pikasa, nije imao veliku šansu da postane poznat kao on, albanski teniseri ili košarkaši, nemaju prepreke da postanu slavni kao naši.

Vekovna zaostalost se ne prevazilazi preko noći. To najbolje možemo da vidimo na primeru Kosova i Metohije, u čiji razvoj i emancipaciju tamošnjeg albanskog stanovništva, SFRJ je uložila milijarde dolara, a postignuti rezultati su daleko od sjajnih. Da bi se ustanovilo kolika je i danas ta zaostalost, dovoljno je otići na Kosovo, i kritički pogledati oko sebe. I to ne iz napredne Finske ili Belgije, već i, nesumnjivo, u odnosu na Zapad nerazvijene Vojvodine ili Beograda. A o anahronom, zatvorenom, pa i u mnogo čemu ksenofobičnom, načinu života Albanaca, pisali su mnogi Evropljani koji su posetili njihove krajeve. Tek reda radi da pomenem Britanku Meri Daram, koja je o Balkanu napisala više knjiga, a na početku prošlog veka i neko vreme živela na severu Albanije, u ljubavnoj vezi sa nekim pripadnikom jednog od tamošnjih plemena, i prema Albancima imala velike simpatije.

Stoga, reči Zorana Grbića svakako nisu neosnovane. Mislim da to znaju i ljudi iz Inicijative mladih za ljudska prava. Logično je onda zapitati se: Zašto je Grbić tužen? Zašto su ponovo odapete strele u pravcu Nove srpske političke misli i njenog urednika?

Zastrašivanje neistomišljenika

Mislim da je cilj tužbe protiv Grbića i NSPM-a, kao i nedavne tužbe protiv Dobrice Ćosića, uz samoreklamiranje tužitelja, i zastrašivanje neistomišljenika. Čini mi se da je namera da se stvori atmosfera u kojoj vlada autocenzura. Verovatno će obe, nesumnjivo sporne tužbe, biti odbačene, ali prašina koja se digla u vezi sa njima ostaviće na mnoge utisak. Ako ubuduće i ne prestanu da pišu i govore, bar neki od ljudi koji ne misle kao Biljana Kovačević-Vučo, Nataša Kandić, Borka Pavićević ili Sonja Biserko, trudiće se da im se ne zamere. Ubeđenja su jedno, a miran san je nešto drugo, i to za mnoge važnije od uverenja. Pogotovo kada iza nekoga stoji Pentagon, a iza drugih ne stoji niko.

Nije teško videti ko stoji iza Inicijative mladih za ljudska. Dovoljno je otići na njihov sajt. Rad te organizacije – koja koristi floskule tipične za Haški tribunal, tako da, primera radi, uz albansku i englesku, njen sajt ima i verziju na BHS jeziku (bosansko-hrvatsko-srpskom) – materijalno podržavaju, između ostalog, američka i nemačka ambasada u Beogradu, i Kosovski fond za otvoreno društvo!

Nije na odmet da se podsetimo osnovnih postulata marketinga neprofitnih organizacija. Kako kaže Filip Kotler, kao što se profitne organizacije prilagođavaju potrebama i očekivanjima ciljnih grupa kojima nude svoje proizvode i usluge, neprofitne organizacije jednako vode računa o svojim finansijerima! One uglavnom ne zarađuju novac neophodan da bi opstale i nastavile da deluju, već ga dobijaju od donatora, a „koga je moliti, nije ga ljutiti“, pa je uputno postupati u skladu sa njegovom voljom. Pogotovo je zgodno kada se spoji „lepo i korisno“ tj. kada posao obavljaju ljudi koji imaju ista uverenja kao njihovi donatori.

Svetska ekonomska kriza, ne da neće ublažiti suprotnosti među velikim silama, već će ih naprotiv intenzivirati. Svaki dolar je od uvek bio važan za bogate i moćne, ali kada se resursi tanje, to važi još u većoj meri. Ne treba ni reći koliko su onda važni energenti i trase za njihov transport, od kojih zavisi prosperitet Evrope, ali i uticaj na nju.

Evroatlantski centri moći će, verujem, još agresivnije nego do sada pokušati da pomute račune Rusima u vezi sa izgradnjom naftovoda „Južni tok“, a ranjiva Srbija je za to veoma pogodno (ali ne i jedino) mesto. Zato je započela nova ofanziva protiv onih koji od Vašingtona drugačije misle, i ne boje se to da kažu. Pogotovo što SAD nameravaju i da zaokruže svoj geopolitički prostor, uvlačenjem Srbije u redove NATO-a, pa zato, pre nego što iznova otvore tu temu, nastoje da nepodobnima zapuše usta!

* * *

To su razlozi što se zloupotrebljavaju ljudska prava i govor mržnje, i besomučno zamenjuju teze, tako da nakaradno ispadne da su borci za slobodu oni koji su u funkciji geopolitičkih interesa SAD i koji su, posredno ili direktno, finansirani od strane te zemlje – koja je donedavno zvanično dopuštala mučenje tokom ispitivanja pripadnika neprijateljskih pokreta – a da oni malobrojni srpski mediji i pojedinci, koji se još usuđuju da kažu istinu, i da se suprotstave politici nametanja hegemonističkog modela hijerahije među državama, otvorene agresije na nepodobne zemlje i proganjanju političkih neistomišljenika, bivaju optuženi za govor mržnje!

Kakva su vremena došla, da je kojim slučajem živ, i da ga je vetar naneo u Srbiju, verovatno bi od strane anglo-američkih prijatelja, i Mahatma Gandi bio tužen zbog govora mržnje, odnosno omalovažavanja Engleza, jer je pozivao Indijce da bojkotuju njihove proizvode. A ja sam morao da potrošim ovoliko reči i vašeg vremena, pozivajući se na poznatog američkog naučnika, i to na osnovu časopisa koji je izdala američka ambasada, da bi, u vreme kada se od zagovornika novog totalitarizma ponovo nameće verbalni delikt i inkriminiše kritičko mišljenje, pokazao ono što je i tako valjda jasno, ali se od strane relevantnih ambasadora i, kako mi deluje, ovdašnjih kandidata za okupacione upravnike Srbije, sada prikazuje kao govor mržnje.

Doprinos pojedinih naroda svetskoj kulturnoj baštini drastično se razlikuje. Ne radi se tu o zagovaranju bilo čije genetske inferiornosti, već o objektivnom sagledavanju činjenica, iz kojih proizilazi da neki narodi jesu civilizacijski na nižem stupnju od drugih! Nije u pitanju čak ni zastupanje stava da su neki narodi kulturno inferiorni, jer niko ne kaže da nemaju mogućnost da se uzdignu na civilizacijskoj lestvici. Uostalom, rečeno tim pre nema malicioznu potku, pošto potiče od strane pripadnika naroda koji bi itekako mogao, i trebalo, da radi na svom kulturnom uzdizanju, kako bi se približio onima koji su od njega dalje odmakli. I koji je, bez obzira na veliki doprinos svetskoj baštini u jednom razdoblju, njoj manje pružio od Francuza, Italijana ili Rusa.

Da završim ovaj tekst, sa konstatacijom da o očuvanju raznolikosti, kulturnom relativizmu, i verbalnoj političkoj korektnosti, u svetu danas najviše govore oni, koji nacionalne i kulturne razlike u stvari nastoje da potru, besomučno nametnu svoj civilizacijski obrazac i brutalno zlostavljaju one koji im se nađu na putu. Valjda, dok se u druge gleda i viče „držite lopova“, najlakše je oteti ono što se želi. U istom duhu se i kod nas sada  intenzivno zloupotrebljava Zakon o javnom informisanju, koji zabranjuje govor mržnje, i to od strane onih koji nemaju ništa protiv toga što taj govor njihovi politički prijatelji upražnjavaju. Podsetimo se samo toga da je na poziv da prokomentariše izjavu Petra Lukovića, da bi neki novinari trebalo da završe na vešalima, Sonja Biserko, posle neuspelog pokušaja izvrdavanja, odgovorila: „Jezik Petra Lukovića je takav, on je ušao u taj naš jezik, koji dominira našim javnim diskursom. Zapravo, on ga jezički uništava.“ I imajmo u vidu, teško Srbiji sa takvim braniocima ljudskih prava, i njihovim podmlatkom, ako im se na legalan način ne suprotstavimo!