Najveća je obmana da ćemo odustajanjem od EU sačuvati Kosovo

(Politika, 5. 10. 2012)

Povodom teksta Đorđa Vukadinovića „Kosovo bez spinovanja”

Desio se zanimljiv sinhronizitet (2. oktobra 2012), u istom broju ,,Politike” imali smo dva različita viđenja jednog aktuelnog pitanja u vezi sa kosovskim problemom. Boris Tadić je objašnjavajući razloge novih uslovljavanja koja stižu iz EU rekao da su stranke sadašnje vlade davale signale da bi mogle biti ,,fleksibilnije povodom pitanja KiM” i da to za posledicu ima testiranje te najavljene fleksibilnosti, a Đorđe Vukadinović se u svom autorskom tekstu, osvrnuo na isto, napisavši kako je i Tadić 2007–2008, u predvečerje proglašenja kosovske nezavisnosti ,,slao dvosmislene poruke u vezi s Kosovom i podsticao nezdravu političku polarizaciju i antiradikalsku histeriju u društvu”. Te da je Tadić svojim iskrenim verovanjem u politiku ,,dvostrukog koloseka” možda najviše odgovoran za žalosno stanje na ,,kosovskom frontu”.

Premalo je kvalitetne debate na temu rešenja kosovskog čvora, iako je ono, ma koliko se trudili da to smetnemo s uma, uslov bez koga se ne mogu na dobar i održiv način rešiti druga ozbiljna nacionalna i državna pitanja. To ne znači da sve ostale probleme ne treba rešavati u međuvremenu, treba i tekako, ali destruktivni potencijal destabilizacije društva koje nerešeno kosovsko pitanje ima u sebi je ogroman i stalna je latentna opasnostza urušavanje svega, pa se ne sme ni gurati pod tepih, ni potcenjivati. A pogotovo ne izvrtati.

Uz malo truda Vukadinović bi se prisetio da se u pregovore s Prištinom ušlo ubrzo po formiranju prve Koštuničine vlade, a državna politika koju su definisali upravo kopredsednici pregovaračkog tima (Tadić i Koštunica) bila je pronalaženje kompromisnog rešenja kojim će biti zadovoljeni interesi i Srba i Albanaca i koje će biti u skladu s Rezolucijom 1244 SB UN, i, naravno, sa Ustavom Republike Srbije.

Kada su se docnije desili izbori i vlade promenile, Tadić je opstojavao na traženju kompromisa u uslovima sve jačih pritisaka, upravo smanjujući društvenu polarizaciju i smirujući strasti, ne odustajući od ključnog interesa zemlje, od evropskih integracija. Za to vreme Koštunica je regredirao. On se sa pozicije traženja kompromisnog rešenja vratio na mnogo tvrđu, a navodno intelektualno principijelniju politiku koja nekima mnogo lepo zvuči, samo što nema nikakav koristan efekat i u funkcionalnom smislu potpuno je kontraproduktivna. Neko bi mogao da pita Koštunicu zašto je uopšte išao na pregovore s Prištinom. Zašto je onoliko vremena proveo s Tačijem za istim stolom? Zašto mu nije, umesto da se maltretira, jednostavno poslao poruku: ,,Kosovo je Srbija. Tačka”.

Nije loše podsetiti se i da je tokom postojanja tog pregovaračkog tima ulagan priličan napor da se Tadić proglasi izdajnikom. Samo je ,,Politika” imala bar jednu stranu dnevno posvećenu ,,analizama” kojima se objašnjavalo koliko su Tadić i njegovo okruženje slaba karika u borbi za Kosovo i kako je samo pitanje trenutka kada će popustiti i pobeći s bojnog polja. Ne znam da li baš Đorđa Vukadinovića treba na to da podsećam.

Mana čitavog tog pregovaračkog procesa bila je što je Srbija sve vreme govorila šta neće, a nikako šta hoće. Kada je napokon iznedren naš predlog hongkonškog, odnosno modela Olandskih ostrva, bilo je prekasno.

Danas imamo situaciju da posle neprihvatljivo duge i zagonetne ćutnje na temu Kosova, nova vlast izlazi sa spiskom onoga što Srbija neće, ne pominjući šta hoće, šta joj je cilj, čemu teži i kakav rezultat priželjkuje. Polako se definiše populistički pristup – ukoliko nas uslovljavaju Kosovom, mi ćemo odustati od EU. Za sada je odustajanje od EU još uvek zavijeno u eufemizme. Državna strategija sve više deluje kao da je preuzeta iz pesme Zvonka Bogdana, u kojoj konji „jure, a nikud ne žure”.

Nije, dakle, Boris Tadić iskreno verovao u priču o dvostrukom koloseku, ali jeste uspeo da je iskoristi za Srbiju, sve dok je sama EU tvrdila da odvojeni koloseci postoje. Zahvaljujući tome Srbija je uspela da napravi velike korake ka Evropi, među njima i najveći – dobijanje statusa kandidata, a da pri tom ne odustane ni od jednog zacrtanog principa. Ono u šta je Tadić zaista iskreno verovao, moja malenkost je svedok, jeste da zamrznuti konflikt nije dobar, da se mora pronaći kreativno rešenje koje će dugoročnostabilizovati region i dovesti do istorijskog kompromisa i pomirenja dvaju naroda. Zato je ponudio svoj plan u četiri tačke.

Koliko vidim, nikakvog drugog plana nema ni na vidiku. Ponovne priče o ,,onima koji nam udaraju u temelje države”, deluju kaodeža vi, opet se seje konfuzija, raspiruju stare i destruktivne strasti, a mogućnost rešenja, iole povoljnog po nas, postaje još manja. Povratak teze da ćemo odustajanjem od evropskih integracija sačuvati Kosovo, ili bilo šta drugo, najveća je obmana koja, među mnogim drugim, danas cirkuliše javnim životom.