Nametanje fašizma

(Povodom teksta Đorđa Vukadinovića „Nametanje genocida“, objavljenog u Politici, 21.3.2010)

U neskrivenom cilju da po svaku cenu diskredituje ideju u Srbiji o bilo kakvoj osudi srebreničkog ratnog zločina u kojem je, to je nesporno utvrđeno priznanjima najodgovornijih i pravosnažnim presudama, od strane Mladićeve vojske pobijeno više hiljada muslimanskih civila i ratnih zarobljenika, autor ovog teksta – pamfleta protiv pravde i pravičnosti, a zarad jeftinog srbovanja, čini očigledne materijalne i logičke greške.

Prvo, autor neuspešno inovira u krivičnom pravu nepoznat pojam „jednodimenzionalna odgovornost”, tvrdeći da pošto takve odgovornosti nema, jer nema nevinih naroda, osuda srebreničkog ratnog zločina u Srbiji dovodi do teze o srpskoj kolektivnoj krivici!? Sic!

Jer, za Boga miloga, istina je upravo na suprotnoj strani. Samo ako smognemo snage da osudimo neljude koji su u ime našeg naroda počinili najmasovniji ratni zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, u Srebrenici, oslobodićemo se kolektivne krivice i moći kao ljudi da svojoj deci, koja nisu bila savremenici tog događaja, kažemo istinu, a da se ne odreknemo svojih moralnih načela i svog vaspitanja, tj. da ne kažemo i zavaravamo sami sebe, kao što neuspešno radi Vukadinović, već da im kažemo da takve stvari čine loši ljudi koji za to moraju biti osuđeni i da se nijedan zločin, ma čime bio opravdavan, na kraju ne isplati.

Naprotiv, ako kao autor teksta zagovaramo tezu da su u mračnoj epizodi građanskog rata u SFRJ sva sredstva bila dozvoljena, i da nema jednodimenzionalnog zločina, time namećemo neofašizam u Srbiji, a nametanje fašizma gore je od nametanja bilo kakve osude za genocid, zar ne?

Pojam genocida i ratnog zločina, koji relativizuje autor, sasvim je jasno definisan u Krivičnom zakonu SFRJ, i sadašnjem Krivičnom zakoniku, a temelji se na antifašističkim tekovinama Drugog svetskog rata – Ženevskim konvencijama o pravilima ratovanja donetim još 1949. godine. Treba samo biti pošten i znati da biće krivičnog dela ne zavisi od nacionalnosti izvršioca. Za postojanje ovih krivičnih dela nije bitno da li su žrtve razbijači Jugoslavije (Miloševićeva odbrambena teza), ili da li su oni razbijači Hrvatske (teza Ante Gotovine), već samo: da li je delo počinjeno (a u srebreničkom slučaju o tome svedoče brojni video snimci) i ko je to delo počinio!

Sve ostalo je jadna i sramna odbrana neodbranjivog, makar i od ovog „politikologa” koji bi da sve nas zakopa u blato kolektivne odgovornosti i večnog prokletstva.