Početna strana > Polemike > Nema mesta izjednačavanju četnika i partizana
Polemike

Nema mesta izjednačavanju četnika i partizana

PDF Štampa El. pošta
Milenko Marković   
sreda, 26. avgust 2009.

(Politika, 26.08.2009)

Pročitavši tekst „Crveni i crni” g. Vukadinovića, („Politika”,18. avgusta), začudio sam se tolikim ideologiziranim naslagama u pristupu akterima jednog složenog vremena.. Mahom se presuđuje, sve se izjednačava, ali se ništa ne dokazuje. Bilo mi je nelagodno i rešio sam da reagujem.

Kao prvo, palo mi je u oči da g. Vukadinović u stvarnosti krajnje olako izjednačava partizanski i četnički pokret. On kaže da su to „dva dominantno srpska slobodarska pokreta”. Pod pretpostavkom da je to tačno, kao što tvrdi, da li se zaista može stavljati znak jednakosti i u pogledu njihove stvarne uloge u borbi protiv okupatora?

Rekao je zatim da su oba pokreta ne samo antifašistička već i projugoslovenska. Oni se, međutim, i u tom pogledu nikako ne mogu izjednačavati, jer se, verujem da to zna i autor, bitno razlikuju.

U uhodanom stilu izjednačavanja, autor kaže da su se oba pokreta „zvanično borila protiv Nemaca”, čime je skrivena činjenica da su se četnici zajedno sa Nemcima borili protiv partizana. Pri tome izostalo je pitanje jesu li četnici imali i drugih načina da afirmišu svoj antifašizam osim što su sarađivali sa Nemcima protiv drugog „slobodarskog pokreta”?

Potom se dodaje da su se oba pokreta sklanjala od Nemaca, četnici, po mišljenju autora, verovatno malo više. Time autor demantuje prethodnu tvrdnju da su se oba pokreta „zvanično borila protiv Nemaca” ili, pak, dopušta da se ta borba shvata kao farsa. Podjednako i na jednoj i na drugoj strani. Bilo kako bilo izostala je obaveza da se odgovori otkuda toliko i toliko bitaka partizana protiv Nemca i zašto nema bitaka između četnika i Nemaca. Šta nam o tome govore nemački izvori?

Onda kaže da su oba pokreta „sporadično šurovala sa Nemcima” i „uglavnom jedni drugima radili o glavi” kad god im se ukazala prilika. Ako su oba pokreta stvarno „šurovala” sa Nemcima, kako to da su od takvog šurovanja jedino četnici imali koristi?

Najzad sasvim legitimno pitanje. Ako su četnici, kao što tvrdi autor, bili na delu antifašisti, zašto su onda završili kao gubitnici u Drugom svetskom ratu? I na međunarodnom i na nacionalnom planu?

Posleratna istoriografija, kao svaka pobednica, jeste u nečemu unižavala pobeđenu stranu. Ali nije se ogrešila o stvarnu ulogu ravnogorskog pokreta i njenog vođe Draže Mihailovića. U tome je na istoj ili sličnoj liniji i sa svetskom istoriografijom.

Umesto odgovora na brojna sporna pitanja, autor je ponudio, skoro kao spasonosnu formulu, nedićevski „realizam”, prikazujući ga kao nezavisnog političara koji je, eto, kritikovao i Tita i Dražu, i četnike i partizane. Saglasnost sa Nedićevim pogledima, stvar je autorovog izbora, ali je daleko od pomisli da „postpetooktobarske vlasti i srpska ideologija” mogu slediti Nedićevu „nezavisnost” kao što se sugeriše..

Ne radi se više o borbama sledbenika četnika i partizana. Ta je faza iza nas. Ali akcenat se stavlja ne na „uveliko isprani i denacifikovani antifašizam”, kao što se tvrdi, već na nadideologijski antifašizam koji uključuje ljude različitih ideoloških boja i religijskih uverenja. Sukob je mnogo širi i to između jedne konzervativne srpske vertikale i otvorene proevropske opcije okrenute ka budućnosti.

Vraćanje na Nedićev vidokrug iz četrdesetih godina prošlog veka ne može biti propusnica za ulazak u Evropsku uniju. Nadam se da će u predstojećim danima 65-godišnjice oslobođenja Beograda i Srbije, ta izokrenuta istoriografija biti potisnuta u zaboravi da će ustupiti mesto savremenim nacionalnim i evropskim standardima.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije