Nikolićev štrajk i poraz analize

Političko društvo u Srbiji podrhtava. Nikolićev štrajk glađu i žeđu pokazao je još jednom stanje javnog morala i kvaliteta političkog mišljenja u redovima vladajućih političara. Zna se da je jedan deo političkog spektra u Srbiji, odavno raskrstio sa moralnim obzirima. Oni su rana Srbije.

Ali šta je sa onima koji politiku gledaju sa strane? Kako su oni analizirali Tomin štrajk? Tu najpre treba uvesti nekakav red: među posmatračima ima svega od ničega. Jedan dugotrajući kolumnista Politike koji apsolutno zna sve o temama o kojima piše sa neskriveno nesrpskog stanovišta, neki naučnici i profesori koji se povremeno javljaju da ulepšaju sliku vlasti a jedna pravnica po imenu Vesna Rakić Vodinelić je ispravila svoj tekst o vladici Filaretu i objavila ga kao tekst o Nikoliću. Nije greška! Ovaj sjajan primer matrice i samoprepisivanja završava jednom rečenicom anonimnog političkog mislioca sa Kalenić pijace koje nema u tekstu iz 2007. godine – zašto ne jede ako ima šta da jede i pije. Niko se još nije setio ove mudrosti u prošlosti u kojoj su drugi štrajkovali kao što danas protestuje Toma Nikolić. Ekonomski analitičar kompetentno obrazlaže ljudsko pravo na samoubistvo, kao da je izašao iz Kamijevog šinjela. Pojavi se i poneki neočekivani komentator (šta li?) kao tv voditelj za poljoprivrednike da saopšti javnosti kako Nikolić hoće vlast. Tako Zaharije piše: „Nikolićzato odbija uobičajenu, svakodnevnu hranu.Čak i vodu neće, jer se uželeo poslastice, koje odavno nema na jelovniku:vlasti!“ Valjda izbora, pitam se pitam ja koji ovo piše. (Politika, 19.april 2011.) I još hrpu drugih besmislica da se čovek upita kolike su mogućnosti negacije razuma. Za ovu grupaciju komentatora, nema drugog izraza osim da su bez socio-političkog znanja i morala izrekli preke sudove o stvarima u koje nisu upućeni.

Politički analitičari su nešto drugo. Oni se izdvajaju svojim analizama političkih događaja i ličnosti na vlasti ili u opoziciji. Nisu mogli da izostanu ni u vreme Nikolićevog otpočinjanja štrajka glađu. Nije još ni legao u krevet, a ovi su jurnuli da mu čitaju lekcije i udaraju packe. Moralno, zar ne! Šta su oni izanalizirali? Neki su u formi izjava za medije saopštili sledeće: 1) nije im jasno zašto Nikolić štrajkuje kada vlast nije rekla da neće nikada da raspiše izbore, 2) da se stvara nova harizma oko Nikolićevog imena, koju ( a sada poveruj čitaoče!) „ne bi mogao da ugrozi ni sam Šešelj“ (Vladimir Vuletić), 3) utisak je (poveruj i ovo) da su Vučić i Nikolić „obukli svoja stara retorička odela, iz vremena kada su bili u Srpskoj radikalnoj stranci“ (Miodrag Radojević), 4) posledice ekonomske su katarstrofalne – neće privući ovaj štrajk strane investitore (poveruj i ovo dr Milanu Kovačeviću). Tako ovi doktori nauka gledaju na Nikolićev štrajk. Jedna teza ih okuplja – svi problemi Nikolićevog štrajka pripisuju se njegovoj odluci da štrajkuje. Niko ni da pomene ulogu vladajuće strukture. Niko da pisne nešto na račun državne vlasti.

Videćemo o čemu se radi. A sada da dodam ovoj analizi i tekst moga prijatelja Slobodana Antonića i citate teksta Đorđa Vukadinovića, koje on potpisuje. Da razmotrimo način na koji su oni pogledali štrajk i stvari oko štrajka. Pri tome uopšte nije važno da li su analize bile na fonu struktura državne vlasti ili nezavisne, ili, da maštamo, u korist opozicije. Ovde je od značaja kako se obrazlaže kritika Nikolićevog štrajka. Kako? Pa, skoro nikako ili očajno. Kada je Đorđe napisao i potpisao da „čitav ovaj performans pomalo izlazi iz domena političke analize i prelazi u domen političke patologije“, mogao je da stavi tačku i da stvar prepusti medicinskom osoblju Laze Lazarevića. Time je sve rečeno. Ne može sa baš od svakog učesnika diskurzivne srpske scene očekivati da štrajk glađu i žeđi izjednači sa performansom! A kada je stvar ušla u domen političke patologije, onda je morala da se saopšti jedna nečuvenost: prekor Tomi Nikoliću što nije štrajkovao zbog Kosova, Srba u Krajini, tretmana Vojislava Šešelja u Hagu, loših privatizacija ili prodaje Telekoma. Da li je moguće da je to Đorđe napisao? Da Toma štrajkuje zbog pogrešnih odluka vladajuće koalicije!? Pa valjda je štrajk započeo da bi se vlast koja tako odlučuje promenila. I zbog odbijanja arogantne vlasti da raspiše izbore na kojima bi se proverilo poverenje građana u takvu vlast. Protiv antinacionalnih i pogrešnih socijalno-ekonomskih odluka se u demokratiji politički akteri bore na izborima kako bi nova vlast izmenila odluke koje kritikuje.

Sloba Antonić prepisuje Vukadinovićevu analizu (uz dodatak Statuta Vojvodine, rezolucije o Srebrenici, represije nakon 10. oktobra, ubistvo Ranka Panića) i opisuje Tomin štrajk terminima „politički marketing“ i „galama“, kao da je reč o marketingu flaše piva ili fudbalskoj utakmici. Protest sopstvenim životom, povezati sa marketingom – e to, ne ide. Osnovna tvrdnja analize o kojoj je reč svodi se na sledeće: besmisleno je boriti se štrajkom gladi i žeđi za izbore ako je razlika mesec dana. Baš tako.

Zašto se izbegava analiza suštinskih političkih razloga za pribegavanje ovom sredstvu. Najpre, štrajk glađu je često korišćeno sredstvo u političkoj borbi. Ima dokaza i u nacionalnoj i svetskoj političkoj istoriji. Drugo, nije reč o mesec dana nadgornjavanja za izbore. Radi se o jednoj neviđenoj aroganciji i naduvenosti vlasti koja vlada sa dva poslanika više od opozicije. Pravi sprdnju sa mogućnim izborima – te danas, te sutra, te prekosutra. Zašto bi to trpela najmoćnija stranka danas u Srbiji (ministar policije bi rekao najveća opoziciona stranka)! Treće, prijatelji, zar ne vidite duboku krizu legitimiteta vlasti u Srbiji. Od poslednjeg izbora za organe vlasti, raspoloženje i konstelacija političkih snaga je suštinski izmenjena. Pravo je opozicije da traži da se legitimitet poklopi sa legalitetom. A kada naduvena vlast odbija i to, opozicija, a ne opozicija opoziciji, koristi politička sredstva. Ne tako davno u Srbiji je bagatelisano nasilje, pretnje, odmazde, žrtvovanje drugih, a danas vidimo novu političku kulturu. Mirne demonstracije i samožrtva (a ne žrtva drugog) to su politička sredstva kojima se ne mogu podičiti oni koji dvadeset godina vladaju Srbijom. Ne moraju se prihvatiti ali zaslužuju poštovanje.

Dakle, razborit čovek ne treba da sedi i čeka razvoj događaja. Oni su već sada jasni kao na dlanu, samo ih treba pažljivo posmatrati. Borba se vodi između strasnih zaljubljenika u državnu vlast i zastupnika opštih interesa. Retorika? Možda. Ali prvu vlast osećamo na svojoj koži, drugu ćemo da osetimo drugačije ili na isti način. To ćemo znati tek kada dobiju izbornu priliku da upravljaju državnim brodom koji već poduže zapljuskuju blagi talasi srpske političke analize.To su oni talasi koji putnicima na brodu i njegovom kapetanu čine ugodnost.