O vađenju repe

Polazeći od te kvalifikacije, koju je izneo na samom početku svog teksta, Dinić je napisao nekoliko zbrkanih i ispraznih strana – uglavnom ispunjenih ličnim uvredama – usiljeno pokušavajući da pripiše Grbiću, pa i meni, stav da koristimo rasističke stereotipe „kao opravdanje tvrdnje o nejednakom moralnom statusu ljudskih osobina“.

Mogu samo da kažem – koješta. Da sam u pravu lako će se uveriti svako ko pročita Grbićeve i moje tekstove. Međutim, iako mi je jasno zašto nas Dinić lažno optužuje, nisam mogao da se ne zapitam iz kog razloga on toliko nevešto i konfuzno polemiše? Da li je dobio domaći zadatak, odnosno prihvatio se posla, koji nadilazi njegove snage?

Logično mišljenje nije tako laka stvar, kao što na prvi pogled izgleda. To, očito, važi i za neke filozofe. Primera radi, Dinić navodi pasus koji je srž mog teksta, iz koga, inače, nedvosmisleno proizlazi da je Grbić neosnovano tužen – „Doprinos pojedinih naroda svetskoj kulturnoj baštini drastično se razlikuje. Ne radi se tu o zagovaranju bilo čije genetske inferiornosti, već o objektivnom sagledavanju činjenica, iz kojih proizlazi da neki narodi jesu civilizacijski na nižem stupnju od drugih!“ Posle toga nam demonstrira šta je naučio dok se trudio da prevaziđe „nadmeno neznanje“ (koje inače, kako s pravom kaže, ne abolira neznalice).

On za stav koji zastupam kaže da je „široko prihvaćen i u načelu – neosporan“, iako pokušavaju da ga ospore kulturni relativisti. A onda odmah dodaje: „Štaviše, i sam bi se složio sa izvesnim varijantama ovog stava“. U pitanju je logička greška zbog koje bi i u srednjoj školi dobio jedinicu iz odgovarajućeg predmeta, a kamoli da bi se izvukao na fakultetu. Jer, ako Dinić sam priznaje da je nešto u načelu nesporno, neshvatljivo je da se sa tim ponekad slaže, a ponekad ne. Na njemu je da to raščisti sam sa sobom, a moje je da primetim da je sličnog kvaliteta i ostatak njegovog teksta, kada god pokušava da misli (ne ulazim sada u njegove stavove), a ne podmeće meni ili Grbiću nešto što nismo rekli.

Dobro. Deluje da se Dinić oprobao u nečemu što ne ume da radi. No, pada mi na pamet, nije isključeno da se namerno potrudio da deluje nelogično i konfuzno. Možda je želeo, po cenu da sam ispadne smešan i ostrašćen, da nam pokaže čime se služe bojovnici tzv. Druge Srbije i kakav je njihov intelektualni kapacitet? Možda je i neuvijenim vređanjem neistomišljenika, hteo da nam slikovito demonstrira, do koje mere oni ne polemišu sa njihovim stavovima, već se okome na ljude?

Škola čiji je, koliko znam, Dinić pitomac – a to je Centralnoevropski univerzitet u Budimpešti – predstavlja Sorosevu kopiju nekadašnje Kumrovačke partijske škole. Sa stanovišta naučnih kriterijuma, taj univerzitet ne postoji na mapi sveta, a za upis je od primarnog značaja podobnost. Na njega se, ukoliko sam tačno upućen, upisuju oni ambiciozni momci i devojke, koji računaju na to da ta škola predstavlja odskočnu dasku za lokalne evroatlantske kadrove. No, to ne znači da mnoge od njih ne grize savest zbog toga što radi lične koristi učestvuju u nečasnim poslovima.

Svrha Centralnoevropskog univerziteta nije obrazovanje stručnjaka i budućih naučnika, već NATO komesara za rad u perifernim zemljama. Suštinski, bez obzira na novi ideološki okvir, sve je u skladu sa rečima Lava Trockog: „U vidu naših komesara, mi ćemo dobiti novi komunistički red samuraja“. Otuda, Dinić bi morao dobro da poznaje tehnike diskreditacije protivnika i manipulacije javnošću, a to što ih valjano ne primenjuje, meni je indikator da spada među one kandidate za komesare koji trgujući sa đavlom, ipak pokušavaju da mu ne prodaju dušu.

Nije isključeno i da se Rastislav služi šifrovanim jezikom, da nam kaže da prema nama ima simpatije. Da vas podsetim na moto njegovog teksta: „Ja u školu idem, i dobar sam đak. Ko iz škole beži, deran je opak.“ Pošto Dinić zna, da mi znamo, kakva je njegova škola, izgleda mi da nam u prvom delu kaže: „Ma ne lupetam ja, izučio sam ja zanat kako treba.“ A u drugom nam poručuje: „Ko se odupire ideološkom jednoumlju koje se na njoj predaje, i od strane njenih diplomaca i doktoranata potom širi svetom, taj je pravi borac za pravdu“. Žuti deran (Yellow kid), junak čuvenog stripa sa kraja 19. veka, bio je domišljati, opaki kritičar svih društvenih zala svoje epohe! Možda baš tu leži ključ za čitanje teksta „O opakim deranima“, srpskog rodoljuba koji iznutra podriva evroatlantske ešelone! Ili, uz rizik da me tuže zbog pozitivnog vrednovanja svog naroda, zbog mnogim Srbima urođenog čovekoljublja i dobronamerne želje da se sve vidi u ružičastom svetu, ipak naivno grešim?