Odgovor Tatjani Milošević

Draga Tatjana,

Na neposrednim predsedničkim izborima koji su održani 24. septembra 2000. godine dr Vojislav Koštunica osvojio je 2.470.304 glasova ili 50.24%.

Uz pretpostavku da je vaše interesovanje prošireno i na sam kvalitet pomenutog izbornog procesa što podrazumeva opis predizborne kampanje, sam dan izbora kao i objavu izbornih rezultata, a da se površno ne fokusirate samo na ovo poslednje slobodan sam Vas podsetiti ne sledeće činjenice.

Izbori su raspisani posle na brzinu donetih ustavnih amandmana 6. jula 2000. godine o izboru predsednika SRJ i delegata za Veće republika, samo nekoliko meseci pre izbora, bez javne rasprave i bez podrške legitimnih predstavnika „drugog oka u glavi“. Dva dana kasnije Crna Gora je odbila ove amandmane i proglasila ih neustavnim.

Izborna kampanja održana je pod represivnim Zakonom o informisanju koji je donet 1998. godine, uz ubistva i zatvaranje novinara i kažnjavanje opozicionih medija drastičnim novčanim kaznama. Medijski monitoring je pokazao da su Slobodan Milošević i njegova partija zauzimali 70% vremena državne televizije dok su političari van vladajuće koalicije dobili oko 9%,

Tog predizbornog proleća i leta uhapšeno je oko 2500 opozicionih političkih aktivista, pored neuspešnih atentata na Vuka Draškovića 25. avgusta nestao je Ivan Stambolić o čemu državni mediji nisu obavestili javnost, zastrašivanje i netolerantnost, privođenja i surova ispitivanja članova nevladinih organizacija bila su gotovo svakodnevnica.

Na sam dan izbora biračka mesta imala su samo jedan izborni spisak, a izbori su bili višestruki (savezni, lokalni).

Još od ranije režim je odbio prisustvo kako domaćih, tako i međunarodnih posmatrača izbora što je samo povećalo šanse za pojavu nepravilnosti na izbornom mestu, pogotovo što niko nije mogao da iskontroliše koliko je glasačkih listića zaista odštampano, a i opozicija nije imala pravo da kontroliše glasanje u kasarnama (setite se ponašanja generala Pavkovića tada načelnika Generalštaba pred izbore).

Ako tome dodamo i prekidanje rada Savezne izborne komisije, izbacivanje pojedinih članova kao i samo saopštenje predsednika SIK-a o izbornim rezultatima iako opoziciji nije dozvoljen uvid i kontrola biračkog materijala dovoljno vam govori da je i pod takvim (ne)uslovima pobeda dr Vojislava Koštunice bila svojevrsni podvig.

Ako žalite zbog toga ili sumnjate u rezultate koji su objavljeni i oko kojih su se složili svi akteri sem poraženih socijalista i julovaca ili stajete na stranu onih koji „pate“ za drugim krugom i smatraju da istinu krije zapaljeni izborni materijal koji je izgoreo u opravdanom narodnom gnevu 5.oktobra onda je i moje predočavanje ovih činjenica uzaludno.

Imate pravo da verujete onima koji su napravili pregršt nepravilnosti,otvoreno kršili izborna pravila, još od ranije bili poznati javnosti po umešanosti u krađi izbornih rezultata 1996. godine i to vam niko ne može osporiti.

Neka cveta hiljadu cvetova. A pored njih i korov.

Zanimljivo je, takođe, da bivšeg predsednika pitate o zahtevima EU u SAD, a ne pominjete njegov misteriozan sastanak sa ministrom inostranih poslova Rusije koji se iznenadno pojavio u vili u kojoj je Slobodan Milošević bio zapravo u kućnom pritvoru i šta je tada od njega zahtevano i ima li pisanih tragova tog sastanka.

Što se tiče poznatog „upozoravajućeg“ govora predsednika Miloševića nekoliko dana pre 5. oktobra postoje nekoliko (mnogo) iznetih netačnosti.

Obećanje DOS-a da će posle dolaska na vlast Srbiju izuzeti od daljih ratnih razaranja je ispunjeno – prva decenija dvadeset prvog veka protekla je u varljivom miru što se za deceniju vlasti onog koji upozorava se i ne bi moglo reći. Naprotiv!

Obećanje DOS-a da će Srbija biti vraćena u međunarodne institucije takođe je tačno - SRJ je postala član UN-a, a kasnije su usledila članstva i u druge evropske i svetske organizacije.

Velika socijalna raslojavanja društva tokom vladavine gore pomenutog upozorivača nisu zaobišla Srbiju i nisu bila odlika samo Istočne Evrope. Naprotiv!

Političko-ekonomsko-tajkunsko-mafijaška klasa formirana je početkom devedesetih i korelira sa izbijanjem ratova u okruženju i uvođenjem sankcija ni nepuna dva meseca pošto je Slobodan Milošević napravio SRJ-državu koje je postala marioneta ne zapadnih sila već upravo te novonastale klase koja je svoju moć, bogatstvo i nedodirljivost stekla izolovana od ostatka civilizacije i u toj prokletoj avliji, ograđenoj bodljikavom žicom, uz pretorijansku gardu koja se pretvorila u visoko specijalizovanu terorističku organizaciju, obezbedila sigurnu budućnost za svoje potomstvo decenijama unapred.

SRJ, i Srbija unutar nje, jeste bila zemlja ograničenog suvereniteta jer je suverenitet njenog naroda bio ograničen ili čak poništen konstantnim izbornim krađama.

Netačne tvrdnje su takođe da će se teritorija Jugoslavije rasparčati i da će prva žrtva biti Kosovo. Vreme je demantovalo tu tvrdnju. Crnogorski građani na referendumu 2006. godine odlučili su da proglase nezavisnost svoje republike i time je i formalno prestala da postoji državna zajednica kao pravni naslednik SRJ. Sudbina Kosova i dalje se odvija po smernicama ucrtanim u Rezoluciji (pa i sama Deklaracija o nezavisnosti) u čijem je stvaranju učestvovala politika upozorivača.

Takođe, kao što je poznato, uprkos željama pojedinih političkih opcija Sandžak i dalje nije dobio status autonomije te i ova olako bačena petarda nije nikoga uplašila.

Što se tiče Vojvodine kao sastavnog dela susedne Mađarske, već u toj tvrdnji možete da primetite svu simptomatologiju gubitnika i strah od nastupajućih posledica. Centralna Srbija nije postala poligon NATO saveza niti je ijedna formacija stacionirna na njenoj teritoriji.

Što se tiče opkoljavanja Rusije i njene „odbrane“ za nju nemam nimalo razumevanja ako se ona vodi preko srpskih leđa jer mi Srbi imamo dosta loše iskustvo sa onima koji su pre svega gledali ruske (sovjetske) interese,a  zanemarivali srpske.

Oni koji su se stavili u službu nekad Revolucije, a sada neo-anti-kolonijalizma će nadam se ostaviti Srbiju na miru, da je neće koristiti zarad nečijeg potkusurivanja i da neće nanovo raditi u korist štete moje otadžbine braneću svoju rezervnu.

Što se tiče sahrane predsednika Miloševića mislim da pucate u pogrešnu metu jer je dr Vojislav Koštunica u tome bio samo pasivni saučesnik što za njega nije uopšte iznenađujuće, već je, naprotiv, deo njegovog karaktera.

Te 2006. godine Vrhovni savet odbrane, na predlog predsednika Srbije Borisa Tadića (DS), doneo je odluku o neangažovanju Vojske SCG u protokolu sahrane.

Gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović (DS) najavio je da neće dati dozvolu da Milošević bude sahranjen u Aleji velikana.

Potpredsednik Vlade Miroljub Labus (G17 plus) izneo je stav Vlade da sahrana treba da bude privatna, a ne državna. Kao što vidite, dr Koštunica, kao i u većini slučajeva kada se tražila samostalna i odlučna reakcija odlučio je i ovog puta da bude neobavešten.

Zato Vam, na kraju, savetujem da ne očekujete uzaludno odgovor onoga na koga ste naslovili svoje pismo. Mnogi su od istog očekivali razne odgovore i pre dočekali penzije ili nešto gore.

Kao nepopravljivi džentlmen nisam mogao da dozvolim da se jednoj dami ne odgovori na adekvatan način.