Odgovor Živadinu Jovanoviću

G. Jovanoviću, pokušaću da argumentovano odgovorim na brojne teze koje ste izneli u svom autorskom tekstu „Ne srljati u pregovore, ne napuštati Rezoluciju 1244“.

Prvo, u uvodu pominjete obezbeđivanje alternative kao preduslov za pravedno i održivo rešenje za kosovsko pitanje. I sami znate koliko nas je takvo prodavanje magle koštalo.

Dok je strategija naše zemlje počivala na tezi bipolarnog ili multipolarnog sveta koji se samo nama priviđao i kojem smo mi smišljali mehanizme funkcionisanja i pokušavali da u rascepima istog pronađemo šansu za ostvarenje svojih šizofrenih halucinacija - buđenje iz tog košmara bilo je uvek bolno i sa vidljivim posledicama.

Ja ne negiram da na našoj političkoj sceni postoje marginalci koji ubeđuju i sebe i druge u postojanje nekakve evroazijske unije, da su zemlje BRIK-a novi tas na geopolitičkoj mapi sveta, da je EU brod koji tone pa nam,  u skladu sa svojim pacivskim mentalitetom, predlažu da među prvima napustimo taj brod ili izbegnemo ukrcavanje na isti.

Ipak, ni u jednoj ozbiljnoj državi ovakva pseudo-gledišta ne predstavljaju politički mejnstrim. Ni u jednom krupnijem ekonomsko-vojno-političkom sukobu pomenuti zapadni „antipodi“ nisu nastupali zajedno, niti su pojedinačno rezolutno bili protiv evroameričkih interesa.

Ni kada je u pitanju arapsko proleće, ni kada je u pitanju Avganistan, ni kada je u pitanju Libija.

Rusko cenkanje sa Sirijom može potrajati još nekoliko meseci, ali to u najgorem slučaju može proizvesti bosansku katastrofu na Bliskom istoku, dok je konačan ishod već svima poznat.

Prema tome, alternative nema!

Srbija mora sve svoje resurse upotrebiti kako bi ubrzala svoju modernizaciju i evropeizaciju.

Drugo, prosto je izneneđujuće da vi govorite da je Kosovo nasilno oteto i okupirano. Kao da ste zaboravili vaše političko nasleđe. Zar nije upravo vaš šef ubeđivao srpsku javnost da smo sačuvali Kosovo? Da li ste svesni jačine i značenja reči „okupacija“?

Da li znate da po našem Krivičnom zakoniku u članu 306 stoji: „Građanin Srbije koji potpiše ili prizna kapitulaciju ili prizna okupaciju Srbije ili pojedinog njenog dela kazniće se zatvorom najmanje deset godina“?

Kao diplomata od karijere vi znate da svaka reč ima svoju težinu i da ostavlja odgovorajuće posledice. Ko je to okupirao Kosovo i Metohiju, g. Jovanoviću? NATO? Onaj isti koji je na tu teritoriju došao upravo Rezolucijom 1244, a koju je prihvatio režim kojem ste vi služili? Euleks? Onaj isti koji je došao na preporuku generalnog sekretara UN-a u statusno neutralnu misiju? Prištinske institucije? One iste koje su i predviđene da po Rezoluciji 1244 preuzmu nadležnosti od UNMIK-a.

Ko je, dakle, okupator?

Drugo pitanje koje se mora postaviti jeste ko je od naših državnih organa dozvolio tu okupaciju, kojim dokumentom, sporazumom, potezom i da li je država onda u obavezi da pozove i narod na Kosovu i u ostatku Srbije na ustanak protiv okupacije (da ne bude zabune ustanak ne mora biti oružani, postoje opcije građanske neposlušnosti, nelojalnosti prema nasilno nametnutom pravno-političkom sistemu, stvaranje ilegalnih institucija i sve ono što je upravo albanska strana radila dok je Kosovo bilo pod srpskom „okupacijom“).

Da li je to strategija koja se treba primeniti na terenu? Da li su prvi plodovi takvog načina razmišljanja održavanje paralelnih institucija na severu koje će, da vas podsetim, biti jedna od prvih tema budućih pregovora u Briselu? Kuda bi to vodilo, g. Jovanoviću? Srbija već ima iskustva sa politikom koja se protivi strujama vremena i okolnosti.

I ma koliko nečiji pozivi na otpor zvučali epski, nema ničeg herojskog u novoj koloni izbeglica koja bi nam se mogla desiti ako se na severu desi neka nova Oluja.

A vaša strategija bi zapravo bilo novo putovanje starim putem koji tvrdogalavo vodi ka provaliji.

Status severa, g. Jovanoviću mora urgentno biti rešen i pre određivanja konačnog statusa Kosova koji je faktički već rešen, barem za jednu stranu i za dobar deo međunarodne zajednice.

Naravno konačan status nije odobren od strane Saveta bezbednosti, ali institucije Ujedinjenih nacija bilo na Kosovu bilo na Ist riveru nijednim svojim potezom nisu sprečili aplikaciju Ahtisarijevog plana, iako on nije dobio podršku pregovaračkih strana niti većinu u najvišem telu UN-a.

To prećutno menjanje realnosti na terenu ne može da prođe bez posledica po buduće odluke organa Ujedinjenih nacija, kao i drugih međunarodnih organizacija koje su uključene u ovaj proces.

Zato nema ni preduslova da bi postojala uzajamna veza ili eventualna trgovina prilikom određivanja ova dva statusa.

Kažete da treba čekati da ojača Savet bezbednosti. G. Jovanoviću, i sami ste svesni da je uloga UN-a u rešavanju kriza globalnih razmera marginalizovana. Kosovo danas nije tačka prelamanja velikih interesa.

Neuralgične tačke sada su na Bliskom i Srednjem istoku, pa čak i tamo UN pokazuju svoju neefikasnost i gubitak autoriteta (neuspeli plan Kofija Anana za zaustavljanje sukoba u Siriji).

Inertnost međunarodne zajednice, kada je rešavanje ove krize u pitanju, u mnogome podseća na građanski rat u Bosni i Hercegovini koji je pokazao kakve krvave razmere jedan sukob može da dostigne kada je na delu pokeraški pristup velikih sila.

Dakle, konkretan uticaj, koji je privremenog karaktera, neke druge strane sada se oseća daleko od Balkana, na negom drugom polju šahovske table.

A i od tog cenkanja korist svakako neće imati Sirija, kao što ga devedesetih nije imala ni Srbija i ne bi trebalo hraniti pijačarski mentalitet naših političara od kojih bi možda neki ponovo da sednu za taj rulet gde su i ulozi i kvote preveliki.

Reanimacija Saveta bezbednosti nije ni na vidiku i ne treba se samozavaravati niti opet upadati u recidivantne halucinacije u kojima je svet rasparčan berlinskim zidovima i gvozdenim zavesama i gde mi ponosno stojimo na sredini svetske klackalice.

Gospodine Jovanoviću, srpski budžet, nažalost, ne zavisi samo od ruskog kredita već pre svega od aranžmana sa MMF-om, ali i od plasmana državnih obveznica naravno na zapadnom tržištu.

Na zaboravite onu narodnu: „Koga Grk hrani, a Rus brani. . . “

Po vašim rečima izgleda da vi želite da progurate tezu da je status Kosova jedino moguće pronaći u okviru rezolucije 1244 u kojoj se navodi da se poštuje suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje.

G. Jovanoviću, devedesete su prošle, a i sa njima mogućnost da se poluistinama zavede narod koji ste deceniju držali u medijskoj blokadi i hipnotisali ga programom TV Bastilje.

Po savetadavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde ova rezolucija je privremenog karaktera jer u svojim članovima navodi formiranje privremenih institucija na Kosovu i gde god se navodi ovakav karakter tih institucija (sve do tačke 10) navodi se i poštovanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta SRJ (Srbije).

Ali, kada je, na primer, reč o tački 11 ove rezolucije gde se govori o konačnom rešenju za status Kosova, koji će biti postignuto političkim dogovorom, ne postoji odrednica kojom se garantuje da će taj sporazum i konačni status podrazumevati očuvanje suvereniteta i integriteta SRJ (Srbije).

Uprkos tome, sve inicijative našeg državnog rukovodstva bile se u skladu sa pomenutom rezolucijom.

Kako upućivanje zahteva Međunarodnom sudu pravde za ocenu Deklaracije o nezavisnosti kosovske Skupštine ili implementacija misije Euleksa, tako i otpočinjanje nestatusnih pregovora sa Prištinom.  

Sve je to u skladu sa pronalaženjem političkog dogovora u cilju određivanja konačnog statusa Kosova onako kako važeća, ali privremena Rezolucija 1244 nalaže.

Jasno je da vi imate problem sa tajmingom ovih pregovora. Ipak, vi nemate moralno pravo da bilo koga upozoravate na žurbu ili brzopletost jer je dobro poznato šta je vaša sporost donela Srbiji. Vaša prvobitna politika zabijanjae glave u pesak i ignorisanje kosovskog problema dovelo je do toga da Savet bezbednosti, upravo onaj za čiju se agilnost sada zalažete, još 1993.  godine doneo Rezoluciju 855 gde poziva vlast Jugoslavije da omogući aktivnost misije CSCE-a.

Nije prošlo ni tri godine, a kada su izbori pokradeni pozvali ste upravo ovu međunarodnu organizaciju u pomoć.

Dve godine kasnije, takođe novom Rezolucijom 1203, opet Vama milog i dragog Saveta bezbednosti (nakon Rezolucija 1160 i 1199), dozvoljena je misija verifikatora OEBS-a.

Ovakva rezolucija je inače izglasana tek kada je Jugoslavija pod pretnjon bombardovanjem prihvatila verifikacionu misiju, ali ostaje pitanje-zašto je tadašnje državno rukuvodstvo godinama proglašavalo kosovsko pitanje svojim unutrašnjim problemom, sa indignacijom odbijala sve međunarodne inicijative i odbijala svaku vrstu „internacionalizacije“ ovog problema ubeđujući i sebe i narod (čak je raspisan u referendum u to ime) da će Srbija svojim institucijama zaštititi interese Srbije na Kosovu.

A kakve su institucije to bile govori upravo i ponovljena izborna krađa koja je prethodila vašem ministarskom mandatu kada su za predsednika Milutinovića glasali i „lojalni“ Albanci iz tradicionalne miroljubive Drenice i ostalih mesta gde srpska policija, kao ni ostali državni organi, nisu ni pokušavali da uspostave svoj autoritet.

Namerno ste zarad izbornih malverzacija dozvoljavali stvaranje ilegalne albanske države, okretali leđa tom osmom putniku koji je rastao iz godine u godinu, a kada je to gnojno žarište puklo i razlilo se diljem regiona onda ste potpisivali prvi mirovni sporazum koji vam je stavljen na sto, sa dobro poznatom politikom – spasi što se spasti može.

Zato, g. Jovanoviću vi nemate pravo bilo koga savetujete da ne žuri, da sačeka, da se opet okrene istoku i da tamo čeka svanuće dok mu po noći rade o glavi građana koje je vaša politika napravila taocima, a novim vlastima ostavila u nasleđe.

To je stvar odgovornosti, kako prema građanima tako i prema budućnosti.

Pregovori se moraju voditi pre svega u interesu Srba koji su ostali da žive na Kosovu uprkos višedecinijskoj katastrofalnoj politici matice kao i da ishod tih pregovora mora biti suživot Kosova i Srbije makar na nestatusnoj razini.

Niti će oni priznati državu Srbiju na teritoriji Kosova, niti će Srbija priznati postojanje druge države na teritoriji koju makar formalno smatra svojom.

Samo se ne sme dozvoliti da u ovom političkom intermecu život građana bilo koje nacionalnosti postane nepodnošljiv onakav kakav je danas, jer onda i jedna i druga država (i Kosovo i Srbija) gube smisao svog postojanja.