Polemika o opoziciji, patriotizmu, bojkotu i izborima

Miloš Milojević: Odgovor N. Milovančevu ili Bojkot izbora možda nije tako dobra ideja kao što izgleda

Povodom teksta Nikole Milovančeva „Suverenistički blok“ kao smokvin list za izdaju Kosova i Metohije, „Stanje stvari“, 28. 8. 2019.

Kada sam napisao pregled situacije u vezi sa bojkotom izbora iduće godine nameravao sam da podrobnije razmotrim razloge za i protiv koje zastupaju zagovornici, odnosno protivnici, bojkota.

U međuvremenu, gospodin Nikola Milovančev je napisao komentar povodom izjave narodnog poslanika i urednika NSPM-a Đorđa Vukadinovića. U komentaru Milovančev je izneo neke razloge, koji su na različite načine bili zastupljeni i na drugim mestima, pa verujem da im je potrebno posvetiti podrobniju pažnju.

U svojoj izjavi Vukadinović je kazao kako je u sadašnjim prilikama izlazak na izbore „najmanje loša opcija“ i da bi on sâm, ukoliko bi se kandidovao za novi poslanički mandat, to učinio na nekoj istinski suverenističkoj listi. Od takve liste, ni sada ni u skoroj budućnosti, nema ništa pa je tu temu izlišno pretresati.

Što se bojkota tiče, Vukadinović je u izjavi sažeo razloge naznačene ranije na više mesta, između ostalog i u kolumni u „Politici“ „Beli listići ponovo jašu“. Ukratko, on navodi tri razloga zašto smatra da je učestvovanje na izborima najmanje od svih zala (a svakako manje od bojkota): „1. Da nije otpočelo ovo sa bojkotom, opozicija bi na izborima sigurno osvojila (najmanje!) 50–60 mesta, a to je već ozbiljna sila. 2. Osvojio bi se sigurno makar neki grad i jedan broj opština. 3. Iz igre i iz parlamenta ispala bi praktično sva „pro-SNS opozicija”.

Dosadašnji Vučićevi sporazumi o Kosovu sprovođeni su izrazito nedemokratskim, pa i nasilnim sredstvima, a izbori na kojima su mogli da se okušaju nisu bili ništa manje problematični od izbora koji nas očekuju 2020. godine

Ovi razlozi, po svoj prilici, neće uveriti bojkotaškog skeptika no, razmotrimo ono što Milovančev navodi u prilog bojkotu: bojkotom bi bila narušena legitimnost režima i stoga bi njegovim međunarodnim pokroviteljima bilo nezgodno da postignu konačni dogovor oko Kosova i Metohije.

Međutim, da li je to tako? Dosadašnji Vučićevi sporazumi o Kosovu sprovođeni su izrazito nedemokratskim, pa i nasilnim sredstvima, a izbori na kojima su mogli da se okušaju nisu bili ništa manje problematični od izbora koji nas očekuju 2020. godine.

Osim toga, nedavna poseta izaslanika Evropske unije Dejvida Mekalistera ne ohrabruje da je Zapadu, arbitru svih naših nesreća, na srcu uzornost srpske demokratije. „Uskoro ćete srećom imati izbore i građani [će] moći da odluče“, poručuje cinično Mekalister uz razboritu opasku da je „istina negde na sredini“, valjda posred zaboravljene štangle kojim je razbijena glava Borka Stefanovića.

Ono što politički Zapad u nebrojanim prilikama ponavlja jeste – obnavljanje dijaloga Beograda i Prištine. Na svako „guše medijske slobode“, „progone opoziciju“ i „biju nas, Dejvide“ odgovor je nepromenjen – očekujemo obnovu dijaloga između Beograda i Prištine. Čim Priština ukine takse, razume se.

Stoga verujem da je vrlo razborito pretpostaviti da će bojkot – koji će po svoj prilici biti delimičan, što zbog fingirane što zbog zavedene opozicije – malo naškoditi legitimitetu režima i da će Zapad nehajno preći preko izjašnjavanja nekog procenta ispod polovine biračkog tela na glasačkim mestima.

Mogao bi se zapravo zastupati i suprotan stav – da će Vučiću mnogo biti lakše da olako obećano i ispuni ukoliko je Skupština ispunjena klonovima Marka Atlagića, Aleksandra Martinovića, Marijana Rističevića, Vojislava Šešelja i sličnih bez i jednog glasa koji bi, barem nekoliko minuta, iskoristio da javnosti ukaže na ono šta se zbiva.

Opozicija je razdeljena, neki su već najavili učešće na izborima, drugi se još premišljaju. Bojkot je najavljen prerano i ima vremena da se pojavi još potencijalnih učesnika od monarhista koji se zalažu za obnovu nemanjićke vlade do maoista koji će, uz obznanu izborne pobede, proglasiti i početak Kulturne revolucije!

No, ostavimo po strani sva ova razmatranja oko legitimiteta i uskraćivanja istog. Izgleda da sva probojkotaška razmatranja imaju jednu implicitnu pretpostavku: uspešnost bojkota.

Od sva tri argumenta koja je Đ. Vukadinović naveo u prilog učešća na izborima jedan ih baca u duboku senku – a šta ako bojkot ne bude uspešan? Opozicija je razdeljena, neki su već najavili učešće na izborima, drugi se još premišljaju. Bojkot je najavljen prerano i ima vremena da se pojavi još potencijalnih učesnika od monarhista koji se zalažu za obnovu nemanjićke vlade do maoista koji će, uz obznanu izborne pobede, proglasiti i početak Kulturne revolucije! Teško je baratati nekim brojevima, od stranaka koje mogu da računaju sa procentom ili preko podrške na izborima će po svoj prilici učestvovati radikali, DSS sa ili bez SPAS-a, LSV i manjinci. Uz stesane biračke spiskove vlasti će možda uspeti da i uz kampanju bojkota postignu finu izlaznost, ne mnogo različitu od prethodnih izbornih ciklusa.

Ko bi, u takvom slučaju, podneo političku odgovornost za neuspeh bojkota? Kakvi bi bili izgledi utučene opozicije u iščekivanju potonjih izbora?

I na kraju – koliko će tek onda biti lakše svođenje Srbije na evropsku meru u izvedbi Aleksandra Vučića i njegovih zapadnih partnera?

(Stanje stvari)

Nikola Milovančev: „Suverenistički blok“ kao smokvin list za izdaju Kosova i Metohije

Govoriti sada o „ozbiljnom suverenističkom bloku“ je apsurdno. Ko do sebe ozbiljno drži, na izbore pod sadašnjim uslovima neće izaći. Uveren sam da sve ovo zna i g. Đorđe Vukadinović

Narodni poslanik g. Đorđe Vukadinović dao je izjavu dnevnom listu „Blic“, u kojoj je izlazak na parlamentarne izbore 2020. opredelio kao „najmanje lošu opciju“ i najavio mogućnost da izađe na izbore u okviru „ozbiljnog suverenističkog bloka“. Ova izjava zaslužuje pažnju, jer je g. Vukadinović odličan analitičar i poznavalac političkog života današnje Srbije.

Ja cenim inteligenciju g. Vukadinovića i ne mogu  da pretpostavim da on ne zna sledeće: da se sada najveća borba vodi oko straha režima i njegovih međunarodnih pokrovitelja da, u slučaju bojkota, prolećni parlamentarni izbori 2020. neće imati legitimnost i da se zato i milom i silom, i šargarepom i batinom, tera opoziciju da izađe na izbore. Uostalom, iznenadna briga sorosovskih stipendistkinja i stipendista za demokratska prava u Srbiji svedoče upravo o farsi koja se sprema.

Organizuje se i skuplja raznorazna bulumenta: repovi stare DB (sinovi i unučići, a uskoro valjda već i praunučići), egzistencijalno ugroženi „patriotski“ intelektualci, profesori kojima trebaju stanovi ili ih čeka reizbor na fakultetu, sujetni pojedinci koji u normalnim okolnostima ne bi ni mogli da računaju na ulazak u Narodnu skupštinu ili oni koji bi sebe rado videli na „Pinku“ ili „Hepiju“ (valjda u pauzi farmi i parova). Društvo je šareno ali je cilj nalogodavaca i platiša jedinstven: napraviti privid patriotske opozicije, koja će biti smokvin list za završno potpisivanje protivustavne predaje Kosova i Metohije. Uostalom, o ovome valjda već i vrapci na granama pevaju, stvar je jasna.

I zato: bojkot izbora, pod sadašnjim medijskim uslovima, nije „lošija alternativa“, već jedino moguće rešenje.

A „suverenistički blok“? Još početkom 2012. zalagao sam se za formiranje patriotskog bloka stranaka, organizacija i pojedinaca, kao najbolje rešenje. Mnogi to nisu želeli – ni u Srbiji ni izvan nje – ali do realizacije te ideje prvenstveno nije došlo zbog egoizama pojedinaca i sitnošićardžijskih računica. A govoriti sada o „ozbiljnom suverenističkom bloku“, uoči izbora 2020, je apsurdno. Ko do sebe ozbiljno drži, na prolećne parlamentarne izbore (pod sadašnjim uslovima) neće izaći.

Uostalom, uveren sam da sve ovo zna i g. Đorđe Vukadinović. Stvar je samo u ličnoj odluci svakog pojedinca: ko će se prodati za šaku Judinih srebrnjaka i učestvovati u izdaji srpskog naroda, predaji Kosova i Metohije okupatoru – makar i kao dvorske lude, fingirana opozicija.

(Stanje stvari)