Polemika o Vučićevim „NATO spin majstorima“ i „pozerskom patriotizmu“

Goran Jevtović:  Vučićevi NATO-SOFA spin majstori

Povod za ovu kolumnu je tekst jednog od vodećih režimskih analitičara – Dragomira Anđelkovića, koji je objavljen u „Večernjim novostima“ 23. februara pod naslovom „Nova NATO zamka“. E, sada, neko će zapitati – zbog čega perjanica režima zaslužuje bilo kakvu pažnju i trošenje vremena, kada nam je preko glave dnevno komentarisanje Vučića i njegovih ministara?

Nedavno smo moja malenkost i gospodin Anđelković gostovali na „Radio Beogradu 2“ u emisiji „Rečeno i prećutano“ (autor i voditelj – Dijana Ivanović), kada su sučeljeni stavovi o aktuelnom NATO putešestviju srpskog režima i o – hipotetički – vojnom okretanju Srbije ka Rusiji. U završnom delu emisije dijalog se odvijao vrlo oštro i predlažem da se odsluša snimak, zato što je utisak žive reči neponovljiv. Evo linka:

http://www.radiobeograd.rs/download/Emisije/receno/receno2202.mp3

To je prvi razlog da mu se posveti pažnja, s obzirom da je Anđelkovića emisija „nadahnula“, da ne kažem da se ozbiljno iznervirao. Tačnije, nije uspeo da nametne stavove do kraja, te je tekst u „Večernjim novostima“ imao za cilj da anulira negativne efekte i da završi započetu „misao“ i „misiju“.

Drugi i važniji razlog da prostudiram njegove stavove u ovoj kolumni, jeste činjenica da su takvi kao on opasniji i od samog režima, zato što u javnosti i dalje uživaju imidž patriota i rusofila, s jedne, a sa druge strane, u poziciji su da se iz dana u dan katapultiraju sa televizije na televiziju, da koriste prostor u štampi i na internetu i tako spinuju realnost i lukavo nameću ranije uobličene stavove. I laži.

Efekti njihovog „rada i zalaganja“ neretko su veći i značajniji od onoga što čini vlast, to jest, pitanje je da li bi bez takve „ariteljijske“ podrške vlastodršci uspeli da čak i nekoliko meseci zadrže titule i državne privilegije, i da sprovode unapred zacrtanu politiku. Zna se od koga – od zapadnih mentora

.

Da ne bih improvizovao upotrebiću „skener“ metodu u analizi Anđelkovićevog štiva, čiji sadržaj, u stvari, najbolje odslikava politiku vlasti i metodologiju kojom se zbunjuju milionske mase. Tačnije obmanjuju i dovode u zabludu.

Na početku teksta on apostrofira sukob vanparlamentarne opozicije i vlasti u vezi NATO, povodom aktuelnih SOFA sporazuma, i ističe: „Ređale su se optužbe o tome ko je kriv za naše „razvijanje veza“ sa paktom od 2005. do 2016.“

Da zastanemo ovde i da preciziramo – veze sa NATO paktom nisu počele da se razvijaju 2005. godine, već odmah nakon petog oktobra, sredinom novembra 2000. godine, odlaskom Nebojše Čovića i Gorana Svilanovića u Brisel, a zatim je nastavak usledio već 2001. godine, čuvenim polutajnim sastankom u objektu „Morović“. Nakon toga operativni temelji su udareni 2002. godine, kada je na osnovu odluke VSO, tadašnja Savezna vlada pokrenula proces učlanjenja u NATO program „Partnerstvo za mir“. Dakle, reč je o procesu koji teče prema jedinstvenom planu NATO. Ni jednog trenutka, do dana današnjeg, taj posao nije prekinut.

U nastavku Anđelković kritikuje „takve igre“ (razgovor o NATO je za njega igra!) i konstatuje kako se upravo na takav način (diskusijom i protestima) „pravda NATO“. Ako je diskusija o tako važnom pitanju igra i zamajavanje, posebno ukoliko javnost nije informisana, odnosno polu-informisana, s obzirom da su od nje sakrivene ključne činjenice kao što je krovni Sporazum SOFA iz 2014. godine, kojim smo prihvatili bukvalno sve obaveze kao i članice NATO, onda  o čemu uopšte pričati u ovoj državi?

I onda sledi ključni deo, najvažnija spinovana tačka kojom Anđelković prikuplja poene čitalaca (to isto je učinio i u radio emisiji) i istovremeno stvara prostor i alibi da u nastavku poentira glavnu stvar, videćemo i koju. Evo šta piše vrlo ekstremno u ovom delu:

„NATO je, slikovito rečeno, mafijaš koji kontroliše naš kvart. U prošlosti smo mu se suprotstavili, pa nam je bacio bombu na kuću. Posle toga smo počeli da plaćamo reket, i to činimo do sada, nadajući se da će se promeniti okolnosti pa ćemo da se otarasimo nasilnika.“

Ukoliko zanemarimo redosled koji Anđelković potencira, a to je – ko se kada „suprostavljao“ a ko kada „bacao bombe“, jer je nejasno na koji period misli (ili je prevideo da je pohod NATO krenuo razbijanjem SFRJ), zaboravio je da naglasi da se mi nismo samo suprotstavili, već da smo u tome i uspeli.

Znači, sačuvali smo srpski narod onoliko koliko je bilo moguće kao i teritoriju SRJ, zaustavili pohod Alijanse na Istok barem 10 dobrih godina, u ratu ’99-te im naneli ozbiljne gubitke i ugled doveli u pitanje i mnogo toga drugog. Znači, nismo vojno kapitulirali. Pre toga smo im odbili ultimatum iz Rambujea.

E, sada, šta je još ispustio u gornjem primeru? Nismo počeli da plaćamo „reket“ ’99-te po završetku rata, već tek godinu i po dana nakon toga. Od petog oktobra pa nadalje. Značajno i ne sme se gubiti iz vida. Bez obzira što u emisiji izreče stav da ništa dobro (!) ne misli o režimu Slobodana Miloševića.

I onda, deo kojim verovatno neplanirano razobličava i svoje miljenike na vlasti „…reket plaćamo do sada, nadajući da će se okolnosti promeniti i da ćemo se otarasiti nasilnika“. O čemu se onda radi? O kakvom to „partnerstvu“ i „prijateljima“ sa Zapada? Od kada se to državna politika vodi nadanjem? Odgovor na ova pitanja će se dati na kraju analize, videćemo i zašto.

Sledi drugi deo teksta koji je pravo malo „blago“ i ko hoće da shvati – shvatiće zašto. Anđelković ističe:

„U skladu sa tim, nema za nas dobrog sporazuma sa NATO. Samo je cena direktnog odbijanja još prevelika. S druge strane, ne smemo ni sve da prihvatimo. Otuda, kada već ne može da odbije da igra na NATO muziku, Srbija mora da sve preduzima da ne postanemo deo njegovog ansambla. A to NATO hoće.“

Evo pitanja za Dražu (a tu su i odgovori) – koja je to cena odbijanja sporazuma (ili bilo kakve saradnje) sa NATO? Gde to, u kojem međunarodnom dokumentu piše? Koja to politika međunarodnih odnosa potvrđuje? Zašto bi stav – „ne u NATO“ – izazvao probleme i posebno da li bi nas zbog toga napali (onako kako je to tumačio u radio emisiji i pitao – da li vi Jevtoviću želite rat)? Da li to znači da bi nam uveli sankcije, da bi nas ekonomski izolovali, prekinuli stend-baj aranžman sa MMF-om, zaplenili devizne i zlatne rezerve u inostranstvu…? Ko im je dao pravo da se zaista ponašaju kao mafijaši u 21. veku?

Koja je cena slobode, gospodine Anđelkoviću? Da čujemo.

A zatim, konstatuje kako „ne smemo ni sve da prihvatimo“. Da ga podsetim – upravo smo sve važno i bitno prihvatili i to je SOFA aranžaman. Bez njega ne bi bilo ni IPAP-a. Preostalo je samo još da se učlanimo zvanično u NATO. Jer, šta znači floskula da igramo na NATO muziku ali da izbegnemo soluciju da postanemo deo njihovog ansambla? Kako je tako nešto moguće? Pogotovu kada oni – mafijaši, kako ih sam krsti, pišu note i određuju muzikante. Kao i svi mafijaši, uostalom.

Prema SOFA pravilima prema kojima smo se, kada se ukrste sa „Okvirnim dokumentom“ iz 2006. godine (ugovor kojim smo učlanjeni u program PzM i ušli u njihovu sferu i područje, kako piše u članu 1. i članu 2), obavezali da postupamo identično kao i najstarije članice Alijanse. To znači, za nas važe pravila iz osnivačkog, takozvanog Vašingtonskog ugovora iz 1949. godine, zatim pravila (protokoli) sa skupa u Londonu 1951. (Londonska pravila), pravila iz Pariza 1952. (Pariska pravila) i pravila iz takozvanog Briselskog paketa 1995. godine, kojim je sve napred navedeno podešeno (naravno, u vidu obavezujućeg ugovora) za članice programa „Partnerstvo za mir“.

Te, stoga, kada budu formirali komande i štabove po Srbiji – jer to smo im direktno omogućili – kao i kada budu dovodili ozbiljnije jedinice, baš onako kako se šetaju po teritorijama svojih članica, čime ćemo ih to zaustaviti? Kojom to odlukom Vlade, odnosno Skupštine ili još bolje, odlukom vrhovnog komandanta?

Šta ćemo ukoliko se zadese njihovi sastavi, recimo, na nekoj vežbi u Srbiji kao što su već bile „Platinasti vuk 14“ i isti takav „vuk 15“, zatim „Lodžeks 15“ i druge, a u to vreme krene sukob sa Ruskom Federacijom? Da li ćemo moći da ih isteramo? Malo sutra.

Kao i onda kada dođu da „partnerski“ pomognu u rešavanju, recimo, problema u Raškoj oblasti, na jugu Srbije, ne daj Bože u Vojvodini… Setimo se, za njih su tobože humanitarna pitanja (slučaj Kosmeta ’90-tih), kao i stanje nacionalnih, verskih i ostalih građanskih prava, na prvom mestu. Idealno za „Gladio“ operacije.

Nakon ovoga, sledi tumačenje Anđelkovićeve glavne „NATO zamke“, kojom je u stvari, želeo da poentira u javnosti i u tome verovatno uspeo. Za sada. Naglašava da ne treba upasti u zamku jesmo li za NATO ili nismo i „da li nam treba članstvo u nekom drugom savezu“. Sve to je napisao radi sledećeg (i to mu je osnovni zadatak od strane režima):

„Srbija je vojno neutralna – tačka! Patriotska javnost akcenat treba da stavi na zaokruživanje neutralnosti. Na njeno cementiranje referendumom i potom ugrađivanje u Ustav (kao u slučaju Austrije ili Moldavije). Zatim je važno insistirati na dobijanju statusa međunarodno priznate neutralnosti (kao što je ona od strane OUN 1995. potvrđena Turkmeniji).“

Pre nego što razložim napred navedne nebuloze, da ga priupitamo – može li Srbija u istom njegovom pasusu (pročitati još jednom), biti „vojno neutralna“ i istovremeno „neutralna“? Odlučite se Anđelkoviću – ili jedno ili drugo. Ne može i jedno i drugo, zato što ono prvo ne postoji, a ono drugo je poznato u međunarodnim odenosima. Ne može se ovako jeftino spinovati do u beskraj. Na kraju će vas narod pročitati.

Kako je to Srbija „vojno neutralna“, pa još nakon toga „tačka“, nema dalje, šta li?

Nikako. Osim što je 2007. godine, upravo od strane NATO eksperata podmetnut navedeni pojam, koga međunarodno pravo, jednostavno, niti poznaje niti priznaje. Doneta je u decembru te godine Rezolucija o Kosmetu, u vreme kada je priprema proglašenja nezavisnosti bila pri kraju, u kojoj u tački 6. stoji da je pod pokroviteljstvom NATO-a prekršeno međunarodno pravo, a zatim se proglašava „vojna neutralnost“ u odnosu na sve blokove, i nalaže, u istoj tački, da se povodom tog pitanja raspiše referendum.

To nije dovelo do ukidanja „NATO vojne kancelarije za vezu“, pa čak ni do zvaničnog suspendovanja programa „Partnerstvo za mir“. Postali smo „vojno neutralni“ u odnosu na one koji nam oduzimaju Kosmet identično kao i prema onima koji su nam južnu pokrajinu branili. U najmanju ruku teška istorijska sramota!

Nismo obustavili „reformu“ Vojske po NATO standardima i procedurama, nismo prekinuli odnose, već u jesen 2008. godine potpisali „Sporazum o bezbednosti informacija“ (tzv. Bezbodnosni sporazum) i nastavili dalji NATO put. Obnovljen je rad „Grupe za reformu NATO-Srbija“, školovanje pripadnika VS u NATO centrima, ponovo su zaživeli njihovi poverilački fondovi kojima su nam uklanjali ratni kadar, s jedne, a ratne materijalne rezerve sa druge strane. I tako dalje i tome slično.

Šta je tu „vojna neutralnost“? Dolaskom naprednjačke družine to NATO putešestvije dobija na petostrukom intezitetu (zato su i dovedeni na vlast, najmanje je narod od prevrnutih nacionalista očekivao tako nešto) i kreće završni proces severnoatlantskog slamanja Srbije. Kulminacija – SOFA sporazum 2014. godine.

I nije problem čak ni dostignuti nivo „Partnerstva za mir“ – formalno u vezi tzv. vojne neutralnosti, problem je duh NATO-a koji je ugrađen u naš sistem odbrane, u Vojsku Srbije.

Još jednom, ne postoji vojna neutralnost, niti je ikada tako nešto zabeleženo u istoriji sveta. Nema je u međunarodnom ratnom pravu. E, tu je – tačka.  Kako kaže Anđelković.

Postoje „neutralne“ države, što i on lukavo ubacuje u tekst, pa čak i navodi neke od njih, ali za tako nešto postoji samo jedan uslov – ne mogu se politički, dakle državno, pa tako i vojno, pred najavljeni rat ili u ratu koji je krenuo, svrstavati na bilo koju sukobljenu stranu. Dakle, „neutralnost“ se proglašava ne u odnosu na mirnodopsku, tekuću politiku, već isključivo u odnosu na oružane sukobe. To nam govore „Haške konvencije“ iz 1907. godine kojima je do tančina regulisano šta ne smeju da čine države koje su se proglasile neutralnim u ratu na kopnu i na moru.

Zašto Srbija izbegava ovaj naziv i uporno forsira termin „vojna neutralnost“?

Zato što je krenula u Evropsku uniju, dakle svrstana je na jednu stranu koja ima svoju „zajedničku spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku“. To je formalni razlog broj 1. Onaj drugi, važniji, ali prikriven, jeste što je pod kapom NATO i što odatle ne planira da se vadi. Tako nešto je nespojivo sa neutralnošću – „privremenom“ ili „stalnom“.

Anđelković zatim potencira pitanje referenduma o neutralnosti i zahteva da se nakon toga takva kategorija ugradi u Ustav zemlje. Dobro, neka nam onda rastumači – šta su čekali njegovi naprednjački drugari pune četiri godine od kada vladaju Srbijom, kada su imali i razlog za to ali i obavezu – Rezolucija iz 2007. godine kojom je takvo izjašnjavanje naroda ne samo predviđeno, već i naloženo?

Da se ne lažemo, ti zapadni pioni – srpska vlast, su prevaranti koje Srbija nije videla u svojoj istoriji. Laž im je glavno sredstvo vladanja. Oko neutralnosti obmanjuju isto onako kako skoro četiri godine varaju Rusiju u vezi naoružavanja. Po principu – hoćemo-nećemo, smemo-ne smemo, videćemo-nećemo videti.

Da Anđelković poznaje međunarodno pravo kako treba, znao bi da za „neutralnost“ (ne za vojnu neutralnost), nije potrebno nikakvo „insistiranje“ u OUN, već zvaničan državni papir ali nakon odluke. Papir koji podrazumeva da je neutralno držanje lako proverljivo od strane bilo koga. To znači istinski neutralno.

Ne može se biti neutralan i upravo pristupati „borbenim grupama Evropske unije“ (zato je i stigao u Beograd grčki načelnik Generalštaba)[iii], koje nemaju nikakve veze sa mirovnim misijima koje je odobrila Skupština Srbije. Takvim EU grupama obavezno komanduju generali iz NATO članica. Čak imaju pravilo, da je komandant borbene EU operacije – formacijski zamenik komandanta Vrhovne komande NATO u Monsu. Tako je bilo u Bosni i Hercegovini ’90-tih, kao i u BJR Makedoniji 2001. godine.

Za kraj svog teksta je ostavio bisere zbog kojih se i latio pera. Pa da pročitamo i analiziramo:

„U duhu neutralnosti, trebalo bi sve što je dogovoreno sa NATO da bude univerzalni standard vojne saradnje sa blokovima na prostoru Evrope i da bude dodeljeno Rusiji ako ona to zatraži npr. za humanitarni centar u Nišu. To bi zabolelo NATO.“

Znači, Draža bi da postavlja standarde koje će priznati svi Evropljani, na čelu sa NATO, te da tim putem nekako poravna stvari sa Rusijom, i da NATO gurne u „bolove“. Pravde radi, šta li. E, ali problem nastaje kada on ciljano navodi da bi se pravda zadovoljila (ili nešto drugo) tako što bi se u ravan SOFA sporazuma sa NATO, stavio Ruski humanitarni centar u Nišu – nevojno telo. Dakle, civilni organ, odnosno centar koji se bavi civilnom zaštitom.

Pa kakva je to logika druže Dražo? Gde su tu pravda, jednakost, ravnopravnost…?

Kako mu ne pade na pamet da pomene, recimo, jednu vazdušno-desantnu brigadu Oružanih snaga Ruske Federacije koja bi se stacionirala na jugu Srbije ili na Pešteru, na primer? Ili, makar da je izgovorio, eto, dajmo Rusima jednu „Vojnu kancelariju“ (ne mora u zgradi Ministarstva odbrane da se ne bi pokoškali sa „partnerima“ iz NATO), toliko je napuštenih kasarni. Red je da bar u tome budu ravnopravni sa našim zapadnoevropskim prijateljima. Brane nam Kosmet, ako ništa drugo. Dok ga ovi prvi otimaju, zar ne?

Zašto Anđelković nije napisao tako nešto? Zato što je usledio glavni cilj teksta, a evo i kako:

„(…) totalno nerealne priče o ulasku u ruski vojni savez ili na drugi način uspostavljanju klasičnog vojnog savezništva sa Rusijom, samo mu koriste. Jer ruše koncept neutralnosti, a ako se on sruši, na osnovu odnosa snaga u našem regionu, nećemo dospeti u ODKB već u NATO.“

Obratimo pažnju i sagledajmo šta nam je drug Draža poručio ovom istorijskom mišlju.

Prvo, za njega je vojno savezništvo sa Rusijom nemoguća misija. Kada sam ga u emisiji pitao zašto, nabacao je ranije fraze i floskule kako smo kopneno i morski od njih razdvojeni, kako smo daleko i kako ne postoje šanse da se u tome uspe, tim pre što „zvanična“ Ruska strategija ne tretira savezništva mimo prostora bivšeg SSSR.

Teško je obmanuo. U Ruskoj strategiji tako nešto ne postoji, već je Anđelković čitao ranije pisana štiva nekog moskovskog naučnog instituta i na osnovu toga doneo svoj geopolitički stav. No, on to tvrdoglavo gura, jer je baš ta stavka ona, koju forsira otrgnuta srpska vlast.

Bez obzira što, recimo, Rogozin dolazi dva puta u Srbiju za četiri godine i tokom poslednje posete jasno da jasnije ne može biti, izgovara – da nas vidi kao „saveznike na Balkanu“.

Kopneno i morsko ograničenje je besmisleno, zato što u miru postoje jasne međunarodne konvencije o vazdušnom i, recimo, međunarodnom rečnom saobraćaju (Dunav), po kojima ne postoji nikakva sila koja može sprečiti naoružavanje jedne ili druge strane, kao i druge vojne aktivnosti regulisane međunarodnim propisima. Jer, po toj logici Sirija nikada ne bi bila spašena. O savezništvu SAD i Izraela, koji je nekoliko desetina hiljada kilometara dalje od američkog kontinenta nego što je to Srbija od Rusije, ne vredi ni zboriti.

Drugo, odnosno, drugi „biser“, ta priča o savezništvu sa Rusijom pogotovu ako se zapati u narodu, može da ugrozi koncept „neutralnosti“. Ovde se zaigrao – valjda koncept „vojne (nepostojeće) neutralnosti“ koju (kao bajagi) sada imamo što i sam tvrdi. Jer da bi se došlo do stvarne i jedino moguće „neutralnosti“, potrebno je upravo ono što je naveo – referendum, odustajanje od EU puta, od Partnerstva za mir i dosta toga još.

Dajke, haj’mo da zastrašujemo, valjda, nepismene Srbe, da će ako baš to budemo forsirali – savezništvo sa Rusijom – izazvati kontraefekat (koji samo on i njegovi mentori iz Vlade vide), naljutićemo NATO, te umesto da se ratosiljamo tog „mafijaša“, kako ih ciljano kvalifikuje marketinga i spinovanja radi, dobićemo to da će nam priča od ODKB propasti (otkuda sad oni, kada je reč samo o Rusiji, i kada članstvo u vojnom savezu i vojno savezništvo na bilateralnom planu, nemaju veze jedno sa drugim?), a čelični zagrljaj sa NATO postati neminovan. Logika do sada neviđena na ovim prostorima.

To što nam je NATO otcepio Kosmet, što je tamo napravio i organizovao pravu, pravcatu vojsku koju samo formalno naziva „Bezbednosne snage Kosova“, što im školuje kadar, donira nepovratne desetine miliona dolara, što ih obučava prema svojim standardima baš kao i Vojsku Srbije, izvodi sa njima vežbe, manevre, što ih uvlači u Partnerstvo za mir (čeka se samo potpisivanje „Sporazuma o normalizaciji odnosa“ – kao priznanje nezavisnosti „Kosova“ od strane Srbije!) koje će biti uskoro završeno, to naš drug Draža ne vidi, odnosno ne želi da vidi.

On zagovara „taktiku“ – ćuti, trpi, čekaj, ne idi dalje, igraj po taktovima njihove muzike, budi ljigav, budi kukavica, budi jadan, bedan, pružaj sve što ti traže…. budi „vojno neutralan“. Sve ono što Srbi kroz svoju istoriju nikada nisu bili! Dakle, nudi nam istorijsku sramotu i beščašće.

On je sebe, što bi Gašić kaz’o – „telepromtovao“ jedno 30 godina unazad i pokušava da imitira politiku druga Tita. Ali, to nije bila neutralna, već nesvrstana politika, koja je zvanično osuđivala sve zločine u svetu i ta država je bila spremna da se bori ne samo za svoju čast i slobodu, već i za mir u svetu. I to je bila velika i jaka država sa snažnom vojnom silom.

Šta radi ova „vojno neutralna“ Srbija?

Ona ne sme, recimo, da osudi paljenje i ubijanje živih ljudi – Rusa u Odesi, od strane neopevanih ukrajinskih nacista. Za vlast kolonijalne prćije pod nazivom Srbija, to je i dalje neistraženi slučaj.

Ova Srbija bi htela da zadrži strateško partnerstvo sa Rusijom – pa da možemo da guramo tamo i jabuke i kruške i goveda i žito, i Bog bi ga znao šta sve – tada su oni saveznici. Ali, kada treba razvijati vojne odnose, tačnije savezništvo na tom polju, onda je dovoljno da to bude obična „međuarmijska saradnja“, kakvu, recimo, imamo sa Meksikom ili Venecuelom.

To što nam NATO čereči Srbiju, za Anđelkovića nije u konačnom još uvek najveći problem, te ne treba bežati od njih. A to što Rusija ne samo da može da odbrani Srbiju od bilo kakvih udara, pritisaka, ucena, ultimatuma, već i da nam pomogne i u SB UN i na terenu – da vratimo Kosmet u svoje okrilje, e to, je opasno i nemojmo se „igrati“, kako to on lepo sriče.

I na samom kraju njegovog pisanija, bukvalno, dolazi ono glavno, to jest, otkriva karte kome se obraća:

„To ne vide ostrašćene patriote, a zloupotrebljavaju prikriveni NATO lobisti, kojima je zadatak da deluju sa lažno nacionalne pozicije.“

Ovo – ostrašćene patriote – direktno je namenjeno mojoj malenkosti (ali i svima ostalima), jer je tako nešto približno izgovorio u onoj radio emisiji i na tom fonu se kretao naš „dijalog“. Gostovanje koje ga je ozbiljno iziritiralo i zbog koga je, verovatno u toku noći, pozvao glavno uredništvo „Novosti“ i najavio „obračun“ koji jedino može da mu uspe na takav način – sam u borbi za „istinu“, bez ometanja sa strane od bilo koga.

Onako kako se pojavljuje i u brojnim TV studijima i soli pamet kao prekaljeni vojskovođa, koji je završio sve vojne škole i prošao najviše komandantske dužnosti. Kao i njegov drugar po „vojno neutralnom“ uverenju – Vladimir Đukanović, diplomirani naprednjački „general“ na „Visokim studijama odbrane i bezbednosti“ Škole nacionalne odbrane. One koju nije pohađao čak ni jedan Vojvoda Živojin Mišić!

Ko mi ne veruje, evo, zakleću se – tako mi Miroslava Lazanskog i njegove „politike“ kojom nam je popularisao „veštinu balansiranja“.[iv]

Bože pomagaj, iako još uvek nismo, ovako vojno neutralni, dotakli dno.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:592276-%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E-%D0%B7%D0%B0%D0%BC%D0%BA%D0%B0