Sloboda i seksualnost

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/homoseksualnost-i-qparada-ponosaq-pogled-sleva.html

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/homoseksualnost-i-qparada-ponosaq-pogled-sleva-ii.html?alphabet=l

U tekstu Homoseksualnost i „Parada ponosa“ – pogled sleva, objavljenom na veb stranici NSPM u dva dela, 9. i 14. oktobra 2010. godine, povodom tada još predstojeće aktuelne Parade ponosa, nailazimo na po samorazumevanju moderno levicarsko tumačenje homoseksualnosti, prema kojem je, međutim, homoseksualnost shvaćena kao nemoralna i u tom smislu (s moralne tačke gledišta) neprihvatljiva. Ona je u biti shvaćena kao porok, poput konzumacije cigareta i alkohola. Iako moralno neprihvatljiva, ona se, prema autoru, može tolerisati sve dok je upražnjavana od strane manjine, a njeno širenje preko ovih granica bi se moralo suzbiti. U našem komentaru se nećemo baviti pomenutom Paradom ponosa. I sam autor teksta, Mario Kalik, nije dovodio u pitanje pravo na njeno održavanje, odnosno podržao je pravo homoseksualaca na protest protiv diskriminacije. Za razliku od onih koji bi da homoseksualnost suzbiju u korenu, on se, međutim, zalaže za njeno suzbijanje tek u slučaju da ova počne da se širi preko granica koje joj se propisuju, a to su granice „manjine“. Budući da se ova suptilnija varijanta netolerancije homoseksualnosti zasniva na osnovnom stavu da je homoseksualnost nemoralna i da/jer ona ugrožava opstanak ljudske vrste, mi ćemo se u našem tekstu pozabaviti prvenstveno ovim pitanjem, ostavljajući po strani neslavno proteklu Paradu i njene učinke, svesno se ograničavajući na načelno pitanje (homo)seksualnosti uopšte.          

Započinjemo s tezom da je zahtev za univerzalnim priznanjem prava na homoseksualnost zahtev za pravom slobode ljubavi, ljubavnog susreta dva ljudska bića. Kao takav, on nema nikakve veze s pitanjem reprodukcije ljudske vrste. Ako homoseksualnost razumemo ne samo (i ne nužno) kao upražnjavanje seksualnog odnosa već prvenstveno kao ljubav između dve osobe istog pola, ne vidimo nikakav racionalni argument koji bi mogao da nas uveri da za osobu a moralno stanovište sa univerzalističkim pretenzijama nalaže da isključi čitav skup osoba b tj. osoba suprotnog pola kao potencijalne partnere ljubavnog odnosa. Naprotiv, univerzalnost događaja ljubavi, ili, drugim rečima, sloboda ljubavi sastoji se pored ostalog i u tome što niko nije unapred isključen, odnosno što je svako, bez obzira na rasnu, versku, polnu, pa čak i klasnu određenost, slobodan da se upusti u ljubavni odnos sa svakim. Naravno, postoje ograničenja koja su, da tako kažemo, uslov mogućnosti ove univerzalnosti slobode i tu pre svega mislimo na zrelost[1]. Međutim, pitanje homoseksualnosti se zapravo najčešće svodi na jedan aspekt ljubavnog odnosa, na fizički dodir dva tela, na seksualni odnos, polno opštenje partnera istog pola. Iako nam se ovakvo svođenje čini neopravdanim, mi ćemo se ograničiti na analizu ove neuralgične tačke, u potrazi za sablaznima koje senzualnost i uživanje dva istopolna tela bude u njihovim protivnicima.

Seksualnost i reprodukcija vrste kao prirodna svrha 

Argument na kojem se zasniva nemoralnost, poročnost i ograničena tolerantnost homoseksualnosti za svoju pretpostavku ima da se za cilj seksualnog odnosa uzima reprodukcija vrste, tj. oplodnja i stvaranje nove jedinke.

Argument na kojem se zasniva nemoralnost, poročnost i ograničena tolerantnost homoseksualnosti za svoju pretpostavku ima da se za cilj seksualnog odnosa uzima reprodukcija vrste, tj. oplodnja i stvaranje nove jedinke. Samo tako je moguće homoseksualnost razumeti kao nešto što, kada se univerzalizuje, „onemogućava stvaranje novih ljudskih života“. Međutim, u ovoj pretpostavci se nalazi, čini nam se, ključna greška iz koje se zatim dolazi do neprihvatljivih zaključaka. Ako je dovedemo u pitanje, tj. ako pitamo da li je svrha seksa zaista oplodnja i reprodukcija, već se nalazimo na opštijem nivou pitanja o tome šta je svrha uopšte i ko postavlja svrhe, ako ih iko postavlja, tj, ako nisu oduvek i zauvek date, pitanja koje nesumnjivo ima dugu istoriju i za koje je filozofija uvek pokazivala posebno zanimanje.

 Ako svako mišljenje koje za gospodara nad svrhama razumeva neku instancu u potpunosti nezavisnu od čoveka/subjekta (bilo da je to bog ili priroda, ili bilo šta što mimo čoveka odlučuje o svrhama) razumemo kao metafizičko (ili konzervativno), onda možemo reći da je razumevanje seksa kao nečega što za svrhu ima rađanje, bilo zato što je bog tako udesio stvar, bilo zato što je priroda tako „htela“ – metafizičko. Moderno mišljenje koje ima pretenziju na autonomnost i oslobađanje od svih „prirodnih“ veza i unapred/spolja postavljenih svrha uočava radikalan rez između (ljudske) seksualnosti i reprodukcije. Ono ne vidi nikakvu „prirodnu svrhu“ koja bi bila sveta/temeljna, tj. koja ne bi smela da se dovede u pitanje. Ono u tom smislu ljudsku slobodu (postavljanja svrha i izumevanja) shvata ako ne kao nešto protivprirodno ono u najmanju ruku kao nešto ne-prirodno[2]. U tom smislu ono, recimo, izumevanje točka (npr. za svrhe efikasnijeg kretanja) ne posmatra kao nešto (po)grešno budući da ugrožava svrhu koju su bog ili priroda postavili u ljudske noge.

Ne ulazeći u to koliko su kategorički imperativ i test univerzalizacije kao takvi problematični i podložni kritici ili u najmanju ruku različitim tumačenjima, primenjeni na homoseksualne prakse oni mogu da imaju snagu argumenta samo ukoliko je svrha seksualne prakse kao takve reprodukcija. Ukoliko je seksualna praksa, pak, u najmanju ruku, otvorena za različite svrhe, ukoliko se u smislu ljudske prakse i ona shvati kao slobodna ljudska delatnost, koja nije tek plod prirodnog kauzaliteta i prirodne teleologije, onda se i između seksualne prakse i reprodukcije javlja jaz koji se ne može premostiti pukim pozivanjem na prirodu i njene svrhe. Onda se ni kantijanski test univerzalizacije ne može primeniti na bilo koju seksualnu praksu kako bi se pokazalo da njena univerzalizacija vodi samoukidanju, a smisao i svrha seksualne prakse bivaju uvučeni u područje simboličkih odnosa i konstrukcija, unutar kojih i sam pojam prirode biva demistifikovan i podvrgnut različitim tumačenjima. Ne vodeći računa o ovoj uhvaćenosti u mreže simboličkog i ne-prirodnog, čini se da se autorovo mišljenje opasno približava naturalističkom stanovištu i rizikuje da se u krajnjoj liniji ispostavi premodernim i nazadnim.

Oplodnja ili sodomija

Kada seksualnu praksu i razmnožavanje posmatramo nezavisno jedno od drugog, onda se više ne može doći do stava koji je, čini nam se, nužna posledica autorovog toka zaključivanja, naime do stava da je jedino onaj seksualni čin, koji sebi za cilj postavlja oplođavanje jajne ćelije, moralan. Ono što za neke religije (samo neke, treba li uopšte spominjati religiozne tradicije u kojima su bogovi i te kako seksualno aktivni, i naravno, ne samo u heteroseksualnom pravcu) predstavlja greh kao takvo, i što se može tolerisati samo ako se vrši u svrhu razmnožavanja, budući da čoveku nije data mogućnost bezgrešnog začeća, u svojoj profanoj varijanti se ispostavlja kao nemoralno i poročno ne s obzirom na boga i božansku svrhovitost, već s obzirom na prirodu i prirodne svrhe. Istorijski gledano, profana verzija hrišćanske difamacije seksa vrhuni u malograđanskom moralu viktorijanskog doba, koji se razvija uporedo s nestankom feudalizma i stvaranjem širokog sloja sitne buržoazije[3].

Naime, svaki seksualni odnos između dve osobe (različitog pola), koji unapred računa sa (neželjenom) mogućnošću oplođavanja i za svrhu ima njeno izbegavanje, morao bi biti nemoralan i poročan (budući da bi njegovim univerzalizovanjem bilo, prema autorovom načinu zaključivanja, sprečeno dalje razmnožavanje).

Naime, svaki seksualni odnos između dve osobe (različitog pola), koji unapred računa sa (neželjenom) mogućnošću oplođavanja i za svrhu ima njeno izbegavanje, morao bi biti nemoralan i poročan (budući da bi njegovim univerzalizovanjem bilo, prema autorovom načinu zaključivanja, sprečeno dalje razmnožavanje). U tom pogledu nema nikakve razlike između homoseksualnog čina i mnoštva heteroseksualnih činova, osim jednog. Takođe, nema nikakve razlike između homoseksualnog čina i heteroseksualnog čina koji se vrši uz pomoć bilo kog kontraceptivnog sredstva. Da ne govorimo o masturbaciji... Već ovo bi bilo dovoljno da posumnjamo u ispravnost naznačenog testa moralnosti. Teško da nas danas može zadovoljiti teorija prema kojoj je svaki seksualni odnos koji nema za neposredan cilj oplođavanje – nemoralan i poročan.

No, prva tačka do koje nam je ovde stalo jeste slaganje oko toga da su sve heteroseksualne prakse osim jedne (one koja za neposredan cilj ima oplođavanje) jednako vredne kao i sve homoseksualne prakse, odnosno da nema nikakve bitne razlike između njih. I zaista, u judeohrišćanskoj tradiciji se pojam sodomije kod najdoslednijih interpretatora upotrebljava upravo kako bi se opisale sve ove prakse, svaki seksualni čin koji nema za svrhu oplodnju, recimo svaki oralni ili analni seks, masturbacija i uopšte seks koji ima za svrhu uživanje a ne prirodnu/božansku svrhu, oplodnju. Dakle, bilo da se solira, bilo da se dešava između više osoba ili između dve osobe istog ili različitog pola, seks koji je „neplodan“ se dosledno naziva sodomitskim. Ovde želimo i da ukažemo na nedosledno svođenje „neprirodne“ i „neplodne“ ljubavi na homoseksualnu praksu, koje je vrlo često, a koje zapravo skriva dalekosežne posledice do kojih dovodi razumevanje seksualnog odnosa kao nečega što kao jedinu moralno ispravnu svrhu ima razmnožavanje. Kada se ovo shvati, kada se uoči da nema nikakve druge bitne razlike (osim one koja se tiče mogućnosti oplođavanja), koja bi heteroseksualne prakse činila moralnijim, prirodnijim i u bilo kom smislu vrednijim od homoseksualnih, onda se mora istaći dvoličnost i hipokrizija svih onih koji su spremni na najrazličitije seksualne odnose (ili makar i na jedan jedini, najuobičajeniji, klasični...) s osobama suprotnog pola uz svesnu nameru da izbegnu oplođavanje, kao i onih koji ni jednom rečju ne osuđuju „neprirodan“ heteroseksualni odnos, a koji iz ovih ili onih razloga kidišu na homoseksualce[4].

Čovek nije heteroseksualan po prirodi

Ostaje još da pogledamo da li je pomenuti heteroseksualni čin koji se izdvaja od drugih zaista temeljan, tj. više vredan, jednako vredan ili manje vredan od ostalih. Za autora teksta stvar je jasna: „čovek je po prirodi heteroseksualno biće“, heteroseksualnost je „temeljna orijentacija“, „ne pitamo se zašto neko jeste ili postaje heteroseksualac, već zašto ili kako postaje homoseksualac, pošto s pravom pretpostavljamo da je heteroseksualnost prirodno data i primarna, a homoseksualnost odstupajuća od ove pravilnosti usled prirodno nasleđenih ili društveno oblikovanih okolnosti“. Sasvim suprotno, rekli bismo, danas (kad kažemo danas, onda to treba shvatiti u širokom smislu, jer to danas traje već poprilično) moramo da se pitamo i zašto neko jeste ili postaje heteroseksualac, zato što je poverenju u prirodu, da parafraziramo Ničea, došao kraj. Prirodna datost nas ne zadovoljava, ono što se ranije činilo samorazumljivim i potpuno očiglednim, postaje problem. Frojdova psihoanaliza je ime za događaj nakon kojeg je samorazumljivost, nevinost i naivnost bilo čega što je vezano za seksualnost nepovratno izgubljena.

Autor teksta zato zapada u nepriliku kada ostavlja dilemu o tome da li je homoseksualnost posledica prirodno nasleđenih ili društveno oblikovanih okolnosti. Naime, ako je homoseksualnost prirodno determinisana, ako nije plod slobode, onda ona nikako ne bi smela da se tumači kao nemoralna, barem ne sa moderne kantovske pozicije. Kada sa moralne visine pokazuje razumevanje za one koji greše, autor kaže ne samo kako „nije neljudski moralno pogrešiti“ već i kako je „još manje neljudski mimo svoje volje učestvovati u kršenju moralnog zakona (u slučaju da je homoseksualnost nešto determinisano)“. Najkasnije od Kanta, trebalo bi da je jasno da je etičko područje moguće samo uz uslov slobode, te da u stvarima koje su prirodno determinisane naprosto nema smisla govoriti o moralu. Moralni zakon se po definiciji ne može kršiti „mimo svoje volje“, samo tamo gde ima „svoje volje“ ima smisla govoriti o moralnom zakonu. Otud se neizbežno zauzima pozicija tutorstva kada se homoseksualci tretiraju kao neko ko „mimo svoje volje krši moralni zakon“. Drugim rečima, homoseksualci su, ukoliko po definiciji već krše moralni zakon, ili odgovorni kao subjekti delatnosti koji to što rade rade svojom voljom, ili im nije priznata punoletnost/subjektivnost, te se u tom domenu oni ne priznaju kao subjekti delatnosti već se moraju tretirati kao nepopravljivo nezreli. U odeljku „Nauka i homoseksualnost“ autor i sam priznaje da „ne možemo moralno osuđivati ljude za postupke u pogledu kojih nisu bili slobodni“. Tu bi još samo trebalo dodati da se prema takvim ljudima u takvim slučajevima moramo odnositi tutorski. Takođe, čini nam se naivnim očekivanje da nauke poput medicine, psihologije i sociologije ovde mogu biti od odsudne pomoći. Jer u krajnjoj liniji, ono što se očekuje od ovih nauka je da se dokaže da li u domenu, da tako kažemo, seksualne odluke, postoji sloboda, ili je reč o prirodnom kauzalitetu. Opet, nakon Kanta i antinomije sloboda/priroda trebalo bi da nam je jasno kako se ovo pitanje ne može rešiti prosto teorijski. Nema te pozitivne nauke koja može da dokaže bilo jedno bilo drugo. Sa problemom slobode se otvara specifično područje prakse u kojem volja i odluka u sprezi s momentom univerzalnosti praktički potvrđuju postojanje slobode. U slučaju homoseksualnosti vidimo momenat univerzalnosti ne u tome da se univerzalno ne vrši dalja oplodnja i time ugrožava život ljudske vrste uopšte, već u zahtevu za univerzalnim priznanjem slobode (i prava na slobodu) ljubavnog/seksualnog odnosa.

Ako bismo hteli da pregnantno formulišemo iskustvo modernog čoveka, mogli bismo reći da on nije ništa po prirodi, tj. da je samo ono što od sebe načini – naravno, ne kao izolovana jedinka, već sasvim „uronjen u društvene okolnosti“. Iskustvo koje psihoanaliza sažima u stavu da u krajnjoj liniji sami tako reći biramo svoje nesvesno, tj. da u krajnjoj liniji nema prirodnog uzroka, gospodara koji nam nameće naše nesvesno, da nema nesalomljivog kauzaliteta koji nas u krajnjoj liniji određuje, da nema velikog Drugog itd. U tom smislu je i ljudska seksualnost „neprirodna“, ona je produkt ljudske delatnosti, ona se izumeva. Čovek nije „po prirodi“ ni hetero ni homoseksualan, on je seksualan, da tako kažemo, po slobodi, odnosno, ako je išta temeljno, onda to nije heteroseksualna orijentacija kao „temeljna“, već samo sloboda da se sopstvena seksualnost izume i to ne samo u smislu odabira seksualnog partnera već i u smislu „odabira“, tj. prikladnije je reći, izumevanja vlastitog seksa.

Heteroseksualnost ili smrt, ili „bolje grob nego rob“

I tako, kao što je raskinuo „prirodnu“ vezu između kretnji nogu i vlastitog pomeranja od jednog mesta na drugo time što je izumeo točak, tako je čovek raskinuo i vezu između heteroseksualnog odnosa između dve osobe i začeća novog života.

I tako, kao što je raskinuo „prirodnu“ vezu između kretnji nogu i vlastitog pomeranja od jednog mesta na drugo time što je izumeo točak, tako je čovek raskinuo i vezu između heteroseksualnog odnosa između dve osobe i začeća novog života. Ili, da se izrazimo plastično, muški polni organ ne mora više da penetrira u ženski polni organ i tamo ejakulira, kako bi se stvorio novi život. Nauka je analitički razgradila proces stvaranja ljudskog bića i razdvojila ga od mnogih veza koje su ranije razumevane kao „prirodne“. Tako za nastanak nove ljudske jedinke ne samo da nije potrebna ljubav, već nije potreban ni heteroseksualni par koji se spaja zahvaljujući požudi, tom lukavstvu prirode uz pomoć kojeg bi ona htela da nas podredi njenim svrhama. Jedino što još uvek ostaje kao prirodna datost jesu spermatozoid i jajna ćelija[5]. Kako do njihovog spajanja dolazi, takozvanom prirodnom ili veštačkom oplodnjom, za nastanak ljudskog života je nevažno. Ukoliko heteroseksualni odnos nije više uslov održanja ljudske vrste, to znači da je čak moguć svet u kojem su svi pripadnici ljudske vrste homoseksualci, tj. svet u kome bi homoseksualnost važila kao opšti zakon a koji ne bi bio „osuđen na propast“.

Ali, da ne bi bilo nesporazuma, nije tek naučno tehnički progres ono što ukida nemoralnost homoseksualnosti. Čak i da je heteroseksualni odnos još uvek nužan uslov začeća, to ne bi značilo da homoseksualnost, kako to formuliše autor, „ne možemo racionalno hteti“ . Upravo iz tog razloga što seksualnost uopšte nema za „temeljnu svrhu“ oplodnju, što je pitanje seksualnosti jedno a pitanje reprodukcije vrste sasvim drugo pitanje, moguće je racionalno hteti kako homo- tako i heteroseksualnost. Specijalni slučaj heteroseksualnog odnosa u cilju oplodnje bi i tada mogao da se posmatra, recimo, kao nužno zlo, prirodna prepreka koju bi čovečanstvo, poput mnogih drugih prirodnih prepreka, moralo da savlada u borbi za vlastito dostojanstvo. Jer, kako se drugačije može posmatrati ova prirodna datost, kao i proglašavanje homoseksualnosti nemoralnom zbog ove prirodne datosti, ako ne kao napad na elementarno ljudsko dostojanstvo. Za činjenicu da su „neplodni“, homoseksualci su krivi upravo isto toliko koliko i heteroseksualci koji pate od problema impotencije, pa je i moralna osuda jednih neprihvatljiva kao i moralna osuda drugih. Prirodna datost, prirodna nevolja a ne „svoja volja“ jeste razlog zašto homoseksualna osoba ne može imati dete s osobom istog pola, kao što i impotentna osoba ne može imati dete s osobom suprotnog pola. I jedna i druga osoba mogu da se zaljube i imaju seksualni odnos uz žarku želju za potomstvom, a da ih priroda u tome omete. Ako ima smisla ikoga okrivljavati za „neplodnost“, onda samo one koji se svojom voljom na neplodnost odlučuju, pre svega askete, a zatim i sve one koji decu ne žele, bilo koje da su seksualne orijentacije.

No, naše je mišljenje da čak i ukoliko bi odumiranje ljudskog roda bila cena slobode, to bi bilo dostojanstvenije od pokoravanja (prirodi). Ovde se nećemo upuštati u sporno izvođenje moralne dužnosti reprodukcije preko dara i vraćanja duga. Neka bude samo rečeno da se ljudska vrsta odlikuje mogućnošću rizikovanja života ne samo zarad pukog života već rizikovanja pa i žrtvovanja života zarad slobode, drugim rečima, mogućnošću da život ne uzima za vrhovnu vrednost, bilo u smislu prirodnog, biloškog zakona i nagona za samoodržanjem, bilo u smislu moralne vrednosti.

Zato je, da ponovimo, zahtev za univerzalnim priznanjem prava na homoseksualnost zahtev za pravom slobode ljubavi, ljubavnog susreta dva ljudska bića koji, kao takav, nema nikakve veze s pitanjem reprodukcije ljudske vrste.

Apendix: Pušenje ubija

Kao nepopravljivi ljubitelj poroka, na svrstavanje homoseksualnosti u istu ravan sa porocima poput pušenja, droge, alkoholizma itd. već možemo gledati sa simpatijama.

Kao nepopravljivi ljubitelj poroka, na svrstavanje homoseksualnosti u istu ravan sa porocima poput pušenja, droge, alkoholizma itd. već možemo gledati sa simpatijama. Međutim, osnovnu razliku između navedenih poroka i homoseksualnosti vidimo u tome što se u porocima nužno javlja autodestruktivna crta kao i momenat zavisnosti. Autor brani pravo na homoseksualnost kao pravo na druge privatne sklonosti, tako reći mušičavosti. Međutim, tu se mora imati u vidu da, ako je reč o privatnoj stvari, pravu na privatan izbor,to važi ne samo za homoseksualnost već za seksualnost uopšte. To nije nikakvo posebno pitanje koje se tiče samo homoseksualnosti, već seksualnosti uopšte, kao pravo na privatnu odluku stupanja u ljubavni/seksualni odnos. Do problema dolazi, međutim, kada se uzme u obzir da je autor spreman da toleriše homoseksualnost samo dok je reč o manjinskom opredeljenju, pa tako „eventualno postajanje homoseksualnosti društveno preovlađujućom (mora biti) suzbijeno“. Za razliku od drugih poroka, koji se mogu tolerisati, makar čitavo društvo bilo poročno (svi članovi jedne zajednice mogu, recimo, konzumirati alkohol ili pušiti a da to ne ugrozi bitno zajednicu kao takvu), homoseksualnost se međutim ne sme tolerisati ukoliko počne preterano da se širi. Dok se na cigaretama može upozoravati kako pušenje ima razne negativne posledice po ljudsko zdravlje i da sažeto rečeno ubija, nije jasno šta bi mogao biti slogan u borbi protiv opasnog širenja homoseksualnosti preko granica manjine[6], osim da i ona, ako se univerzalizuje, ubija. No, da ne bismo uzalud razmatrali eventualne slogane i moguće načine suzbijanja,ostavimo po strani pitanja biopolitike podsećajući se još jednom da je nauka izašla na kraj s problemom oplodnje nezavisno od seksualnog odnosa, tako da je danas moguće da svi pripadnici jedne zajednice budu homoseksualci a da zajednica ne bude „ubijena“ već da nastavi da živi srećno i dugovečno... A na žalost ljubitelja poroka, dodajmo još i to da, budući da kao takva niti izaziva zavisnost niti je autodestruktivna, homoseksualnost sve u svemu nije nimalo štetna (slučajevi nimfomanije i satirijaze, polnih i polno prenosivih bolesti itd. se, koliko nam je poznato, ne vezuju za homoseksualnost, već za sekualnost uopšte) te da se u potrazi za porocima i dalje drže starog dobrog duvana, alkohola, droge, ili recimo, ako traže nešto savremenije, interneta koji, kako pokazuju najnovija istraživanja, izaziva zavisnost, a u težim oblicima i ozbiljno ugrožava zdravlje i normalno funkcionisanje njegovih korisnika, sve do graničnih slučajeva samoubistva!