Spomenici islamske kulture iz ugla beogradske politike

(Politika, 26.2.2010)

Sadržaj edicije „Upoznaj Srbiju” br. 38 pod naslovom „Spomenici islamske kulture u Srbiji”, objavljen kao poseban dodatak u „Politici” ne može se posmatrati kao obična edicija nastala iz površnog i neprofesionalnog pristupa uredništva. Reč je, zapravo, o dobro osmišljenom projektu koji samo na prvi pogled ima za cilj da bude od pomoći turističkoj i široj javnosti Srbije, kako ne bi ostala uskraćena za činjenicu da u ovoj zemlji, pored Ustavom odabranog srpskog naroda, žive i oni koji to nisu, poput Bošnjaka, Albanaca i Roma sa islamskom verom, kulturom i tradicijom. Pošto dosadašnje mape nisu uspele sakriti istinu o ostacima nadmoćne islamske kulture i civilizacije koja je oblikovala Balkan od kraja 14. do početka 20. veka, a pošto je definitivno postalo jasno da dvestogodišnji projekti čišćenja ovog prostora od muslimana (čitaj Turaka) nisu dali konačne rezultate, naprotiv, doživeli su svoj apsolutni krah bezumnim genocidom u Srebrenici nad Bošnjacima 1995. i neuspelim egzodusom Albanaca na Kosovu 1999, vrh je izabrao baš ovaj trenutak da prosvetli znanje čitalaštva, posebno dizajniranom informacijom i ilustracijom „duhovnog i spomeničkog bogatstva muslimana u Srbiji”.

Na naslovnoj stranici prikazana je Husein pašina džamija u Pljevljima u Južnom Sandžaku, tj. u Crnoj Gori. Kako je moguće da džamija u Pljevljima spada u kulturnu baštinu Srbije?

U uvodnom delu pod naslovom „Zapis” kratko se, kao, predstavlja učenje islama sa tačnom formom, ali neskrivenim neislamski duhovnim nabojem, ponajviše biblijskim. „Anđeo”, „Duh sveti”, „Mojsije”, „Jevanđeoske”, „Isusom”, termini su koji ne pripadaju islamskoj duhovnosti i za sada niko od pravih, pa ni krivih predstavnika islamske uleme, ako se izuzme Jusufspahić naslednik, nije takvom terminologijom predstavljao islam. A svako iole upućen zna da je terminologija osnov identiteta svakog vrednosnog, bilo duhovnog, naučnog, filozofskog ili umetničkog sistema.

Pod naslovom „Pregled”, predstavljajući istorijat dolaska islama na Balkan, jasno se implicira da su Srbi i drugi narodi „ognjem i mačem” uterani u islam, što i oni iole upućeni u povest islama na ovom prostoru znaju da je najobičnija neistina, jer da je bilo prisilne islamizacije za petsto godina osmanske vladavine verovatno među Srbima danas ne bi bilo pravoslavaca.

Spominje se islamizacija Srba i domaćih naroda. Koji su to domaći narodi? Šta znače navodnici kod izraza domaći narodi? Još jednom teza o negaciji Bošnjaka kao naroda, ali izgleda i još nekih balkanskih naroda. Ovaj pasus predstavlja uvredu na račun bošnjačkog naroda i islamske vere. Izraz „postoje kažu tendencije” i ostatak ove rečenice predstavlja jeftino dnevno politikantsko ismejavanje prava muslimana u Srbiji da svoju zajednicu urede prema svojim potrebama. Nabrojano je, pored Bošnjaka i Albanaca, više od deset naroda koji čine pripadnike islamske vere u Srbiji. Koji postotak, na primer, čine Indonežani ili Pakistanci u ukupnom broju muslimana u Srbiji? Ima li u Srbiji muslimana koji su Somalci, Marokanci ili Hrvati i ako ima zašto nisu spomenuti? Cilj ovog nabrajanja je očito minimiziranje jake uloge bošnjačkog naroda i sandžačke regije u oblikovanju institucija Islamske zajednice u Srbiji.

Popis najznačajnijih hramova (čemu izraz hramovi) potpuno je proizvoljan. Neko je izgleda, sedeći u kafani, nabrajao džamije koje su mu slučajno padale na pamet. Po čemu su, na primjer, džamije u Sjenici važnije od onih u Preševu ili Bujanovcu. Stiče se veoma ružan utisak da džamije u predelima gde žive Albanci nisu važne. Tema za sebe je pitanje ima li džamija na Kosovu i spadaju li one u kulturnu baštinu Srbije? U sledećem pasusu se nastavlja: „Mujezini se slobodno čuju i u Beogradu (na petnaest mesta u deset opština)...” Kada se mujezini čuju to znači da se ezan uči glasno ili sa minare ili posredstvom ozvučenja. Da li je iko čuo ezan u Beogradu izvan džamije ili mesdžida? Nije i ne može ga čuti, jer tamo nema verske slobode. Ezan se isključivo uči prigušenim glasom mujezina ili samo unutar verskog objekta.

A još jedna je u nizu neistina da u Prijepolju ima medresa, a u Beogradu medresa i islamska akademija. U Prijepolju postoji mejtep, koji se po srbofilskoj projekciji predstavlja kao medresa, a u Beogradu u okviru Bajrakli džamije postoji samo porodica Jusufspahić, uvek odana svakom režimu sa svojom porodičnom manufakturom koja raspolaže hrpom pečata kojima se po potrebi overavaju diplome i sertifikati, a bogme i hamajlije po želji kupaca, ma kojoj veri, naciji ili orijentaciji pripadali.

Pod naslovom „Kratka povest Islamske zajednice u Srbiji” javnosti se podmeće kako Islamska zajednica postoji svega 140 godina, vezujući njen nastanak za ukaz kneza Mihaila Obrenovića kojim se islam „priznaje kao veroispovest”, što bi sličilo tvrdnji da Srpska pravoslavna crkva postoji od dobijanja svojevrsne autonomije Pećke patrijaršije odlukom sultana čiju gradnju je sam sultan finansirao. Formulacija „muftija srbijanski”, čije je sedište, navodno, bilo u Nišu pre balkanskih ratova, ne postoji nigde zapisana, već predstavlja još jednu „porodičnu” izmišljotinu sa ciljem srbizacije verskog identiteta muslimana i Islamske zajednice u Srbiji. U istom poglavlju ističe se da su „posle Prvog svetskog rata” u Kraljevini SHS „muslimani ušli u tri odvojene verske zajednice”, navodno sa sedištem u Beogradu, Baru i Sarajevu, što je apsolutno netačno. Opšte je poznato da je Islamska zajednica u to vreme imala dva ulema-i-medžlisa, i to u Sarajevu i Skoplju. Tvrdnja da je 1930. god. sedište reisul-uleme prebačeno iz Sarajeva u Beograd, te da je reisul-ulema Maglajlić inaugurisan u Bajrakli džamiji istina je, ali po principu da je poluistina obično najveća laž, namerno je izostavljena činjenica da je nakon samo šest godina reisul-ulema vraćen u Sarajevo, a tadašnji pokušaj da se od Beograda napravi duhovno i administrativno sedište Islamske zajednice smatra se neuspelom agresijom na veru i tradiciju muslimana, poput onog iz oktobra 2007. godine.

U komunističkom periodu se neprimereno veliča Beogradsko muftijstvo. To muftijstvo nije učinilo ništa za muslimane izvan Beograda, a pitanje je i koja su mu dostignuća u Beogradu. Činjenica da muslimani Beograda nemaju čak ni groblje frapantna je. Ima li u Srbiji još koji milostivi knez da im nakon 140 godina to dodeli?

Tvrdnja da je 1994. održan Sabor Islamske zajednice Srbije u Nišu je najobičniji falsifikat, što potvrđuje činjenica da ne postoji nikakav javni ili medijski zapis o takvom događaju iz tog vremena. Isto poglavlje sadrži još jednu dezinformaciju koja glasi da je reisul-ulema u Sarajevu formirao Odbor za objedinjavanje Islamske zajednice Srbije sa mr Mevludom Dudićem na čelu. Zaključak da se ova sveska neće baviti problemom dvojnosti u Islamskoj zajednici zvuči, najblaže rečeno, cinično, pošto je kroz kompletan tekst i većinu ilustracija protkana promocija paraverske tvorevine iz privatnog poseda porodice Jusufspahić.

Pod naslovom „Hramovi” u tekstu se govori o džamijama. Tekst sadrži dosta korisnih podataka i lepih fotografija naših džamija, ali i obilje nepreciznosti i nejasnoća. Tako ostaje nejasno šta je alem na džamiji i zbunjujuće da je Arap džamija nevelikih dimenzija. Da li je džamija u Priboju spomenik kulture? Ako nije, zašto je izdvojena? Ponovo se potvrđuje utisak stihijskog rada. Možemo postaviti i pitanje zašto neke stare i lepe džamije još nemaju status spomenika kulture, na primer Ibrahim-pašina džamija u Prijepolju.

Čudi, vređa i zapanjuje da delo koje nosi naslov „Spomenici islamske kulture” obrađuje samo džamije i turbeta. Šta je sa hanovima, hamamima, tekijama, musalama, mektebima, sahatkulama...? Da li je to još jedan perfidan pokušaj da se islamska baština minimizira i svede samo na usko religijski koncept. Skandalozno je i nemoralno opravdavanje paljenja Bajrakli džamije. Ona je, čitamo, spaljena kao reakcija na paljenje crkava na Kosovu. Komentar je suvišan.

Pod naslovom „Praznici i običaji” tekst je korektan i donosi tačne informacije o muslimanskim blagdanima. Međutim, pod naslovom „Mezarja i turbeta” pitamo se šta je izvor za podatak da je Šejh Mustafino turbe podignuto 1874. godine? Da li su i njega možda gradili Obrenovići. Ovo turbe nekada je bilo deo kompleksa tekije, a građeno je mnogo ranije.

U podnaslovima „Dva primera” i „Dva citata” govoriti o samo dvojici značajnih muslimana iz Srbije skandalozno je srozavanje. Možemo videti u prethodne dve sveske kako se govori o značajnim pojedincima iz redova manjina. Posebno čudi da nije spomenut nijedan živi musliman koji u ovoj zemlji nešto vredi. A nije da ih nema.

Ilustracije u ediciji su tek priča za sebe. One predstavljaju svojevrstan album Bajrakli džamije koju već više decenija u svom posedu drži pomenuta porodica. Ova džamija je jedina u Beogradu i njeni posednici spekulacijama uspevaju da joj zadrže simboliku multikonfesionalnosti srpske prestonice. Da informacija o džamijama u Beogradu ne bi bila manjkava valjalo je spomenuti da ih je bilo 350, a da su sve osim jedne nestale u naletu razvoja savremene Srbije. Fotografije ove edicije jasno imaju ambiciju da iole vrate u život nosioce paraverske tvorevine koji su se pre nekoliko dana skupili u okupiranoj Bor džamiji u Novom Pazaru kako bi, tobože, izabrali svog poglavara, i kad pre postadoše spomenici kulture? Posebno je uverljiva fotografija na kojoj pozira Muhamed Jusufspahić, naslednik, prilikom nekog teferiča u Beogradu, a koji sebe naziva muftijom srbijanskim, na šta muslimansko uho nikako da se navikne pošto nam je do sada bilo poznato: srbijanska pršuta, srbijanski opanak, srbijanska šajkača, ali srbijanski muftija –  e to je nečuveno.

Teško je poverovati da je slučajnost objavljivanje ove edicije u istom danu kada Radio televizija Srbije na prvom kanalu emituje drugi deo italijanskog dokumentarnog filma u kome se, navodno, dokazuje sprega terorizma i trgovine narkoticima sa islamom, sa jasnim ciljem satanizacije islama, širenja islamofobije, huškajući na muslimane sa ambicijom da se hajka na pripadnike ove vere i kršenje njihovih prava, kao i diskriminacija nad njima legalizuje. U impresumu ove sveske stoji „Za izdavača: Dragan Bujošević, glavni urednik ‘Politike’”, a „Mišo Vujović, glavni urednik ‘Srbije  Nacionalne revije’”. Ova dvojica se ne mogu optužiti za neznanje, ali se teško mogu odbraniti od optužbi za tendencioznost. A na kraju piše: „Ova publikacija je poklon čitaocima”. Gospodo, iz elementarne uljudnosti je da se poklanjaju vredne stvari.

(Autor je potpredsednik Mešihata i muftija beogradsko-novosadski)