Šta je sve sporno u "Istoriji srpske filozofije" Slobodana Žunjića

Slobodan Žunjić, ISTORIJA SRPSKE FILOZOFIJE, drugo dopunjeno i ispravljeno izdanje, Beograd, 2014.

Četiri godine posle prvog izdanja pojavilo se ovo, drugo izdanje knjige za kojom već odavno postoji potreba, što sam konstatovao i u prikazu prvog izdanja. Tada sam još napomenuo, na samom početku, i da nisam pripadao i da ne pripadam grupama koje su ostrašćene, među kojima odavno nema stručnih rasprava, diskusija, kritika, što je jedini podsticaj u daljem traganju za potpunijim rešenjima mnogobrojnih filozofskih problema. Tako se, uostalom, tokom vekova razvijala filosofija, ali i nauka, ljudsko znanje i društvena praksa uopšte. Međutim, kod nas se izricanje primedbi najčešće smatra napadom.

Po obimu je drugo izdanje umnogome prošireno, ima 513 stranica dvostubačnog teksta, štampano je u tvrdom povezu, tzv. luksuzno. Ali, nažalost, ima još više razloga da se, makar ukratko, razmotre rezultati istraživanja izloženi u ovom izdanju. Očekivalo se da se u ovo novo izdanje unesu ispravke propusta na koje je ranije ukazano u mom prikazu, objavljenom u Filozofskom godišnjaku, Banja Luka, god. IX, br. 9, 2011, str. 235–243. Budući da se u tom tekstu zalažem za povratak institucije recenziranja u našoj akademskoj praksi, putem koje bi se nesumnjivo povećao kvalitet radova koji se izdaju, ja sam isti tekst štampao i u Srbiji, u niškom časopisu Unus mundus, br. 45, 2013, str. 609–616.

Recenzent ovog drugog izdanja knjige Slobodana Žunjića jeste profesor Pravnog fakulteta i član SANU, stručnjak za filosofiju prava i istoriju pravnih i političkih teorija. Već sama činjenica da recenzent nije filosof po osnovnom obrazovanju, sa Odeljenja za filozofiju Filozofskog fakulteta, koje ima najveću tradiciju, vrlo je indikativna i znak da je oblast istraživanja zanemarena. Ali, ako je već takav slučaj, onda se moglo pribeći staroj akademskoj formi rada, koja je uvek obezbeđivala bolji kvalitet: rukopis se mogao podeliti po poglavljima i dati odgovarajućim stručnjacima na pregled i mišljenja, razmotriti u krugu kompetentnih kolega. Tako se sa ovakvim delima oduvek radilo u svetu, pa ranije i kod nas. Ovako se stiče utisak da je kod autora postojala prevelika žurba da se knjiga pojavi iz štampe što pre, te su tako nastali i brojni propusti, greške koje su nedopustive za ovakvu knjigu, koja bi trebalo da ima i priručni karakter.

Na početku je predgovor za prvo izdanje knjige, što je za čitaoca važno kao informacija o piščevom radu u oblasti istorije srpske filosofije, o menjanju obima projekta tokom vremena, „intelektualnoj podršci” koju su mu pružale pojedine kolege. U predgovoru za drugo izdanje pisac najavljuje delo o srpskoj filozofiji u više knjiga. U drugom izdanju on ističe: „Proširenja se stoga tiču ne samo ispravki sitnijih ‘pogrešaka’ (da njih ima, u to ne treba uopšte sumnjati), već ponajviše nekoliko najvažnijih glava u knjizi o kojima uopšte nije bilo govora u ranijim prikazima srpske filosofije (kritika, život, postmoderna, subjekt). Uz pomoć Ilije Marića u vezi izrade Indeksa i ostalog propratnog materijala uz ovu knjigu, udeo ovih izmena se sada očituje u davanju dodatne podrške mom prikazu ‘filosofskih događaja’...”

Pisac ovih redova, na osnovu pregleda razvoja filosofije u Srbiji u dvadesetom veku, koji je izučavao, konstatuje sa žaljenjem da su neke pogreške u odnosu na prvo izdanje (u vezi sa Božidarom Kneževićem itd.) ispravljene – ali da ima drugih, rekao bih, ozbiljnih grešaka kada je reč o činjenicama i posebno o izrazima, kvalifikativima koji nisu primereni akademskim filosofskim knjigama, pogotovo u delima koja se koriste ne samo u školskim, univerzitetskim nego i u drugim sredinama. Najpre o činjenicama. U poglavlju 10.6. „Novokantovstvo i srodni pravci” (str. 250) o Svetomiru Ristiću piše, pored ostalog, sledeće: „Opterećen nastavom nefilozofskih predmeta (fizike, matematike), rastrzan između skopskog Filosofskog fakulteta i beogradske Više pedagoške škole, objavio je posle Prvog svetskog rata uz novo izdanje svoje Logike svega dve kraće mada vredne filozofske rasprave: ‘Celina, delovi i stvarnost’ (Beograd, 1922.) i ‘Filozofija i nauka’ (Biblioteka Karlovačkog univerziteta, 1932).” Ristić je zaista radio kratko vreme u Skoplju, a izabran je za vanrednog profesora na fakultetu koji je bio ogranak Filosofskog fakulteta u Beogradu; sâm je podneo ostavku 1921. godine, te nije bio „rastrzan” između rada u Skoplju i u beogradskoj Višoj pedagoškoj školi, gde je počeo da radi 1925.

Studiju „Filosofija i nauka” objavio je 1933, a ne 1932. godine – ona je nastala iz više predavanja na Kolarčevom univerzitetu, gde je on i kasnije držao predavanja, izdata je u Biblioteci tog univerziteta, a ne Karlovačkog??? univerziteta. Ristiću, koji je među začetnicima razvoja filozofije nauke u Srbiji, Bošković je bio izvesna konstanta u interesovanjima do kraja života, pa je tako 1937. godine objavio članak „Bošković i Faradej” na engleskom jeziku, u Beogradu u Anglo-Yugoslav Review, a taj rad štampan je i na srpskom za vreme II svetskog rata; zatim raspravu „Značaj Boškovićevog razlikovanja razloga i uzroka” u Jugoslovenskom časopisu za filosofiju i sociologiju, 1958. godine; i najzad rad „Der Kausalitätsbegriff im Abendländischen Denken und Boscovichs punctuelle dynamische Atomistik”, Actes du symposium international R.J. Bošković, 1958, Beograd, Zagreb, Ljubljana, 1959, 45–52.

Ranije, 1920. Ristić je izdao i manju knjigu Duševni pokreti u našem narodnom pesništvu s obzirom na Homera, Danta, Šekspira, u kojoj je izneo svoja razmišljanja o motivima iz jednog dela našeg narodnog pesništva i crtama našeg nacionalnog karaktera, dovodeći ih u vezu sa stvaralaštvom trojice književnika. Pisac ovih redova je na osnovu uvida u lični arhiv, zaostavštinu Svetomira Ristića, objavio rad o ovom filosofu, a u pripremi je i izbor iz njegovih dela sa dužom uvodnom studijom. Ilija Marić, kao konsultant Žunjića, prenebregao je taj članak, kao i druge radove pisca ovih redova, pa su tako navedene greške u ovoj knjizi ostale.

Osim toga, Žunjić nije naveo ni manju, ali veoma značajnu knjižicu napisanu „protiv struje” Srpsko-hrvatski jezik pred Jugoslavenskom akademijom znanosti i umetnosti, koja je objavljena u Beogradu 1930. godine kao odgovor na recenziju Tome Maretića na Ristićev i Kangrgin Rečnik srpsko-hrvatskog i nemačkog jezika, i drugi deo Srpskohrvatskog i nemačkog jezika. Ova polemika nije izgubila aktuelnost, štaviše, iz perspektive našeg vremena reč stručnjaka bila bi svakako veoma važna. U zaostavštini, ličnom arhivu Ristića ima i nekih drugih materijala, pisama Nikole Popovića, Nikolaja Velimirovića, Ksenije Atanasijević i Dušana Nedeljkovića iz godina pre Drugog svetskog rata.

Zatim, knjiga Živorada Radovića Filosofija Anri Poenkarea i njen značaj objavljena je 1941. godine: reč je o disertaciji, a bitno je konstatovati i činjenicu da su u komisiji za odbranu te disertacije, koja je branjena 1940. godine, bili, pored redovnih profesora Nikole Popovića i Dragiše Đurića, i vanredni profesori, matematičar Tadija Pejović i fizičar Sreten Šljivić. Ovo napominjem jer danas nije redak slučaj da se disertacije brane pred nedovoljnim brojem odgovarajućih stručnjaka za oblasti koje su predmet disertacije; u vezi sa doktoratom Aleksandra Banovića konstatovano je: „E. Breje (će) u HH veku preuzeti ulogu koju je u XIX veku za srpske filosofe imao V. Vunt; kod Brejea su zatim doktorirali D. Nedeljković, E. Robev, A. Banović i dr.” Uzgred, Srbi su u tim periodima na raznim mestima branili doktorske disertacije.

Što se tiče doktorata Aleksandra Banovića (1908–1975), Žunjić na drugom mestu (str. 308) piše da disertacija Banovića o religioznoj filosofiji u Jugoslaviji nikada nije bila odbranjena. Pisac ovih redova, koji je imao priliku da upozna Banovića, kasnije se zainteresovao za ovaj problem i može konstatovati da je disertacija podneta mentoru Brejeu na Sorboni 1940, ali je, zbog okupacije Francuske od strane nacista, odbranjena tek posle rata. Banović je bio oženjen Francuskinjom i, zahvaljujući njenim vezama, uspeo je da otputuje 1946. godine, što je u to doba bila retkost, i tamo odbrani disertaciju. Potom je nostrifikovao disertaciju kod nas, i to u Zagrebu – videti: Andrija Stojković „Filozofski i pedagoški lik Aleksandra Banovića”, Glas CCCXXXVI, SANU, Odeljenje društvenih nauka, knj. 23, Beograd, 1983. Zaostavština Banovića čuva se u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković” u Beogradu i u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu.

Odeljci posvećeni pogledima Mihaila Petrovića Alasa sasvim su površni i, osim osnovnih podataka, ne sadrže nikakve analize, niti prikaz evolucije njegovih stavova od vremena kada je pisao knjigu Elementi matematičke fenomenologije (1911) do knjige Fenomenološko preslikavanje (1933). Iako navodi posthumno priređenu rukopisnu knjigu Metafore i alegorije, on ne daje ni osnovne stavove do kojih je došao Petrović u svojim značajnim koncepcijama, koje su imale odjeke i dobile priznanja u inostranoj literaturi.

Isto takav, letimičan prikaz shvatanja nalazimo i o Ivanu Đaji, kojem su, inače, još pre Drugog svetskog rata filosofi kao Ksenija Atanasijević i neki drugi posvećivali pažnju. Ne daje ni osnovni pregled stavova iz brojnih Đajinih spisa. Ni ne pominje poslednje njegovo delo sintetičkog karaktera, L’homme et la vie inventive, izdato u Parizu 1954. Na inicijativu pisca ovih redova knjiga je izdata dvojezično u Beogradu 1999. godine, a Biološki fakultet je organizovao i jedan simpozijum na kojem je bilo reči i o doprinosima Ivana Đaje nauci i filosofiji čiji su materijali objavljeni na engleskom jeziku. Glavnom konsultantu i pomoćniku Žunjića, Iliji Mariću, tada sam uručio primerak Đajine poslednje knjige, misleći da će ga, kao istraživača istorije srpske filosofije, zainteresovati (tada sam se još nadao da će kod mog prvog saradnika prevagnuti interesovanje za filozofiju nad drugim poslovima kojima se bavi).

Ivan Đaja

Kada je reč o tom delu Đaje, spomenuću ideološku borniranost tih godina. Supruga Ivana Đaje dr Leposava Đaja, saradnik Odseka za biologiju PMF-a, u mom prisustvu predlagala je Andriji Stojkoviću da se izdavanje te knjige podrži ili da se bar neki fragmenti objave u časopisu Dijalektika, pa, pošto je predlog odbijen, ona je dala rukopis uredniku beogradskog književnog časopisa Delo, koji je, shvativši njegov značaj, objavio rukopis u više nastavaka u svom glasilu.

Kao primer površnosti i nepreciznosti Žunjićevih prikaza može poslužiti fusnota br. 112 na str. 287, koja glasi: „Veliku pomoć u tom pogledu pruža iscrpna bibliografija filosofske i psihološke literature objavljene između 1918. i 1938. godine (507 jedinica). Nju je pod naslovom ‘Prilozi jugoslovenskoj pedagoškoj bibliografiji’ sačinio Branko Milaković (vidi u knjizi ‘Pedagoška Jugoslavija 1918–1938’, Beograd, 1939).” Reč je zapravo o popisu knjiga u kojem je samo manji deo knjiga iz filosofije i pri tome često bez potpunih podataka o izdanjima, što ne znači da ona nije od izvesne koristi, međutim, nipošto nije iscrpna.

Indikativno je da Žunjić nije uputio na prvi odeljak ovog zbornika „Razvitak filosofije u Jugoslaviji (od 1918. do 1938.)”, koji je napisao nekadašnji asistent Petronijevića dr Milan Jovanović (str. 127–144, sa fotografijom Jovanovića, koji je streljan 1945. godine). Jovanovićev članak može i danas da služi kao obrazac objektivnosti ocena filosofa i njihovih spisa; jedan neokantovac sa velikom preciznošću predstavlja osnovne ideje i marksista, kao što su Nedeljković, Sima Marković, pominje čak i Otokara Keršovanija, radikalnog marksističkog kritičara Ksenije Atanasijević. Iako Žunjić ne navodi posebno Jovanovićev pregled filosofije, mislim da mu je on mogao biti od koristi da izbegne neke proizvoljnosti u ocenjivanju.

Branislav Petronijević

Da još napomenem da se ime Milakovića, sastavljača popisa knjiga, a ne bibliografije, ne navodi u Indeksu imena, koji je sastavio Ilija Marić, glavni pomoćnik pisca. U tom indeksu se ne navode ni neka druga imena, neka ne slučajno.

U fusnoti broj 7 na str. 324 stoji: „Ziherlov Institut društvenih nauka je bio partijska ustanova poput partijske akademije, iz koje su na univerzitet otposlati ljudi poput Vuka Pavićevića, Dragutina Lekovića.“ Leković nije otišao na univerzitet. Moguće je da je ovaj podatak Žunjić preuzeo iz kraće knjižice Bogdana Šešića Moj životni put, sećanja i razmišljanja, izdanje Hegelovog društva, Beograd, 1993, gde je omaškom navedeno da je Dragutin Leković bio profesor Univerziteta i član SANU. Leković je zapravo bio član CANU, ali nije bio profesor Univerziteta u Beogradu.

Sasvim slobodne, proizvoljne konstatacije nalazimo na str. 326. Izlažući pregled spisâ Nedeljkovića, Žunjić piše, pored ostalog: „Ostali napisi, počev od knjige Naša filosofija u borbi za socijalizam (Beograd, 1952) pa sve do ‘dijamatovske sume’ [podvukao S. Ž.] Od Heraklita do Svetozara (Beograd, 1971) uglavnom ne prelaze okvire šuplje ali po tonu borbene agit-propovske frazeologije koju su razvijali ideolozi nove socijalističke Jugoslavije na njenom vrhu.” Žunjić očigledno nije čitao navedenu knjigu Od Heraklita do Njegoša i Svetozara – tamo su preštampani neki od Nedeljkovićevih radova iz perioda pre Drugog svetskog rata koje je on na drugim mestima uglavnom povoljno ocenio; tek u drugom delu knjige nalazimo tekstove koji pokazuju Nedeljkovićevo prilagođavanje prilikama/neprilikama, jer je on dobro znao šta znači ideološki „bojkot”.

Ova vrsta paušalnih ocena nije retkost i u drugim slučajevima. Već na narednim stranicama, osvrćući se na diskusije o odrazu i praksi, kao i podele na sledbenike tzv. teorije odraza i inicijatora praksis-grupe, ova paušalnost i površnost u prikazivanju gubi svaki smisao. Pisac naprosto nije uviđao da su se ideje razvijale u kontekstu opštih društvenih okolnosti, a pre svega ideoloških. Usled nepoznavanja odgovarajućeg konteksta, i drugi mlađi autori danas pišu s visine o praksis-filosofiji, neki čak sa otvorenim omalovažavanjem.

Oni koji su istupali u letnjoj filosofskoj školi na ostrvu Korčula pripadali su različitim školama, generacijama, iznosili su vrlo raznolike poglede i tako se tokom više godina razvijala značajna diskusija. Sudelovali su filosofi iz raznih zemalja, pa čak i neki iz istočnoevropskih. Od Ernesta Bloha, Herberta Markuzea, Jirgena Habermasa, Ojgena Finka do Lukačevih učenika, kao što je Agneš Heler, Eriha Froma, ali i onih iz naše zemlje. Pisac ovih redova može posvedočiti da je to za nas bila ozbiljna škola, da je za neke već sámo prisustvovanje radu te škole 1968. i 1970. bio lični rizik, a posle toga usledile su dugogodišnje optužbe mojih „pretpostavljenih” za nepouzdanost u marksističkim opredeljenjima. Ovo navodim više zbog onih koji danas bez poznavanja ondašnjih prilika govore s visine o tzv. praksis-filosofima, ali i zbog onih koji nisu tada smeli da prisustvuju.

Zapanjuje prenebregavajući odnos prema doprinosima prerano preminulog profesora Odeljenja za filosofiju Filosofskog fakulteta u Beogradu Staniše Novakovića (1930–1992). Ovaj izuzetno marljivi stvaralac ostao je po strani od podele između tzv. analitičara i njihovih protivnika – kontinentalaca – ako nazivi ovih orijentacija uopšte imaju neko opravdanje. On je svakako uvideo da je taj spor zaoštren izuzetnom ličnom netrpeljivošću pojedinih oponenata i da posezanjem za raznovrsnim sredstvima prelazi u stavove koji nemaju gotovo nikakve stvarne veze sa suštinskim pitanjima filosofije. To se može videti i po jeziku koji je korišćen u polemikama, po karakteru međusobnih javnih optužbi.

U senci te klime ostali su i prikazi radova Jelene Berberović, koja se s pravom držala po strani. Bile su to nesrećne godine – te podele, sa svom svojom isključivošću do proizvoljnosti, bile su zlokobne za srpsku filosofiju, što se vidi i danas; ogledaju se u ekstremnoj ostrašćenosti, koja je filosofiju kao disciplinu kod nas iznela na prilično loš glas, pogađajući pre svega nastavu filosofije na univerzitetima. Kao primer „slobodnog izraza”, tj. nepreciznosti i proizvoljnosti u karakterisanju, navešću fragmente o Svetozaru Sinđeliću, „koji je preko Lakatoševog falsifikacionizma, dospeo do Fajerabenda i anarhične filosofije nauke koja ne pripada analitičkom pokretu. Iako je socijalno uvek gravitirao ka analitičkoj grupi, Sinđelić je u njoj ostao marginalizovan, uostalom kao i Aleksandar Gordić i Aleksandar Pražić, raniji asistenti na metodologiji i filosofiji nauke, koji su zbog svojeglave ‘heterodoksije’ ekskomunicirani iz analitičke zajednice. Stanišu Novakovića je na Katedri za logiku i metodologiju zamenila Jelena Berberović (izbegla iz Sarajeva), koja je sa istim ograničenjima kao i njen prethodnik pokrivala filosofiju nauke da ne ostane na prevaziđenim pozicijama rigidne naučne filosofije i da umesto toga recipira noviji imanentni razvoj vlastite discipline.” (str. 361.)

Ovakve ocene, pisane u nekoj čudnovatoj žurbi, ali i ostrašćenosti, obeležavaju poslednje odeljke knjige, gde je reč o kolegama sa Odeljenja za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Animozitet prema većini njih onemogućio je pisca da o tome piše akademski, te „ruži” filosofiju kao struku i teorijsku disciplinu. Pažljiv čitalac poslednjih odeljaka Žunjićeve knjige lako zapaža neobične promene u raspoloženju pisca idući od stranice do stranice, tako da se prikaz pretvara čas u slobodnu priču, čas u neobrazložene oštre kritike, usled čega slika ima manje ili više „privatni” karakter, pa ostaje pitanje kako je knjiga ove vrste mogla da se štampa sredstvima iz državnog budžeta.

Slobodan Žunjić

Žunjić je podrobno prikazao ustanove gde se filosofski problemi istražuju, katedre i departmane, nastavno osoblje, karakterišući ih u svom maniru, bolje reći, na krajnje subjektivan način, po principu: „najbolji i vredni spomena su oni bliski meni”; oni drugi se prikazuju fragmentarno, prenebregavaju se. Opisujući nikšićku katedru za filosofiju Univerziteta Crne Gore, on s pravom ističe važne inicijative Bogoljuba Šijakovića i Save Lauševića da se uvede predmet Filosofija kod Slovena, ali, nipošto slučajno, zanemaruje podatak da su na toj katedri prvi put u našoj (tadašnjoj) zemlji rusku filosofiju predavali Nikola Milošević i Radomir Đorđević: prvi je odstranjen iz političkih razloga, a drugi zbog odbijanja da prizna magistarski rad kao doktorski, što po zakonu tadašnje SR Jugoslavije nije ni mogao.

Nikola Milošević

Kao neka vrsta veterana u borbi sa tzv. analitičarima na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, on podrobno opisuje te sukobe, koji s gledišta filosofije kao struke nisu ni onda predstavljali neke važne događaje – radilo se o nadmetanju grupa i pojedinaca za uticaj. Takvi problemi nisu ni mogli da se reše niti se danas mogu rešiti sredstvima koja koriste sukobljene strane, niti je to važno za filosofiju kao struku. Generacije se smenjuju, a podele ostaju, svakako i zbog toga što su katedre hijerarhijske institucije. Iako je filosofija po svojoj suštini slobodna misao, ona se razvija u konkretnim društvenim i političkim prilikama, te oni koji umuju nisu uvek u prilici da iznose svoja shvatanja ni u pravom trenutku, niti u potpunosti. I tu su važne svojevrsne „gerile”, ezopovski rečnik, partizanska borba (Lukač), ketman itd. U tome je tragedija. Ali mudraci osuđeni na neki od ovakvih udesa znaju da se njihova reč ipak pronosi kroz vreme na jedan ili drugi način.

Začuđuje Žunjićev prikaz Bogdana Šešića. Umesto da makar samo pomene naslove njegovih mnogobrojnih knjiga, gotovo iz svih filosofskih disciplina, zaključno sa knjigama Filosofija istorije i Filosofija kulture, naš istoričar filosofije je, kako izgleda, ocenjivao Šešića više po izvesnim kazivanjima i oslanjanjem na tuđe sudove, što je činio i u pojedinim drugim slučajevima, kada se oslanjao na Stojkovićeve i Jeremićeve stavove. Neshvatljivo je da Žunjić karakteriše Šešića kao autora kojem je stalo najviše do „stava bezbedne naučnosti”. Da je pažljivo čitao knjižicu Moj životni put, sećanja i razmišljanja, koju inače navodi, uverio bi se da je njegova ocena proizvoljna. Za filosofa koji je bio otpuštan sa Filozofskog fakulteta i pre i posle Drugog svetskog rata, koji u svojoj autobiografiji izostavlja „epizodu” iz 1968. godine, kada je pogrešno procenio da je možda došlo vreme za slobodan filosofski rad, te napisao članak u listu beogradskih studenata i usled žestokih napada i sa fakulteta i iz najviših partijskih foruma – ućutao posle raznih neugodnosti.

Pisac ovih redova je, nažalost, imao razne teškoće, počevši od te epizode, kada je od njega traženo da objavi napad na Šešića. Odmazde prema Šešiću su potrajale sve do 1979. godine, ali i represalije prema meni zbog odbijanja da objavim napad protiv Šešića. Nadam se da ću tu „istoriju” izneti podrobno u svojim sećanjima kako bi se videlo beščašće kakvo je vladalo u krugovima intelektualaca koji su „branili” marksizam. O svemu tome moći će da se čita sa zgražanjem ako budu otvoreni izvesni arhivi.

Opisujući članove Odeljenja za filozofiju Filozofskog fakulteta, Žunjić ih deli u ešalone: prvom ešalonu pripadaju malobrojni što imaju filosofski eros, koji daje polet misli i koji je najvažniji činilac – to su uglavnom njemu najbliži: Kučinar, Kozomara, Marić itd. Eros je za filosofiju bez sumnje neobično važan, ali ako pojedini od njih, možda suviše zaneti tim erosom, ne drže redovno nastavu ili pak kad je drže, tada ponajviše govore o svom značaju i bezvrednosti nekih drugih, kao što se često dešavalo, onda je sasvim problematičan rad takvih kolega. Indikativno je, s druge strane, da su poneki, kao Jovan Aranđelović, koji je prema Žunjićevoj klasifikaciji pripadnik drugog ešalona, bez pomenutog erosa itd, zauzeli stav arbitra koji je identičan Žunjićevom. U uvodnom tekstu u Istoriji srpske filosofije, knjiga treća, koju je uredila Irina Deretić, rukovodilac projekta Istorija srpske filosofije pri Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pomenuti pisac je izneo stav da oni koji nisu talentovani za filosofiju, koji su „zalutali u filosofiji”, „beže” u istraživanja vizantijske, srpske i ruske filosofije. Dakle, pretenzije na status sudije u takvim pitanjima imaju i drugi, a ne samo Žunjić; iznete u obliku direktivnog manira, takve ocene otkrivaju neku vrstu priželjkivanja da se komanduje u filosofskom životu.

Može se konstatovati da je sve to za žaljenje, ali taj fenomen moramo i da razjašnjavamo. Ljudi te vrste verovatno osećaju da njihovi rezultati nisu posebno značajni, kao što im povremeno izgledaju, pa se onda trude da svoju sliku o vlastitom značaju nekako prenesu u budućnost preko ovakvih prikazivanja. Ali, avaj, drugi, u budućnosti, ako obrate pažnju na ovakve naše savremenike, gledaće ih iz sasvim druge perspektive, ocenjivati drugim merilima, te su ovakva „dovijanja” pomenutih i sličnih naših savremenika tragikomična.

Žunjić u svojim podrobnim izlaganjima o borbi ne samo na pomenutom odeljenju za dominantan položaj nego i u Srpskom filozofskom društvu koristi jezik politike, ideologije, ponekad vojne termine, zaboravlja da je ono stručno udruženje svih filosofa u zemlji, a ne neke posebne grupe, te da u svom programu ima brojne aktivnosti, počevši od onih stručnih i naučnih, pa do programâ za učenike i njihovih takmičenja iz filosofije, i to ne samo u domaćim nego i u međunarodnim okvirima.

Na kraju nekoliko zaključnih stavova. Ni prvo izdanje, kao što sam ranije u recenziji pokazao, nema opravdanje za naslov „Istorija srpske filosofije”, a ni ovo drugo nema osnov za to. Ovo drugo izdanje ne može se nazvati čak ni „Pregled razvoja srpske filosofije”, zbog toga što pregled pretpostavlja odgovarajući izbor materijala – prikladan kratak pregled sadržaja itd. U ovom izdanju, međutim, nalazimo navođenje raznih knjiga bez adekvatnog razmatranja makar najkraćeg popisa knjiga izašlih tokom poslednjih dvadesetak godina. Sigurno je da ih pisac nije mogao ni pregledati, jer je veći deo tog perioda proveo izvan zemlje. Oni koji su mu pružili „intelektualnu podršku” (Kučinar, Marić, Kozomara itd.) birali su „po srodnosti”. Inače, doprinosi ovih su detaljno prikazani, drugi su pominjani, kratko i mahom neprecizno, a brojni autori su prećutkivani.

Šokantna je Žunjićeva ocena akademika Mihaila Đurića, koji je dao veliki doprinos, pa čak za svoje stavove i stradao. O njemu Žunjić piše: „Đurićevo delo nije samo jedno individualno postignuće, već rezultat tesne saradnje sa grupom mlađih filosofa (Žunjić, Basta, Kozomara) koja ga je, posle više godina izolacije i samoizolacije, uvela u epicentar filozofskog života, rad instituta, časopisa, tribina, izdavačkih kuća. Tek u tom intelektualnom sadejstvu Đurić je potpuno izgradio svoj misaoni profil...” (str. 352.) Ovde nije potreban komentar. Pisac ovde nastoji da promoviše grupu i ističe svoje zasluge kao najvažnije, potom priloge onih koji su mu pružili „intelektualnu podršku” i na osnovu toga pledira da ta grupa ostvari i institucionalnu dominaciju u filosofskom životu, pre svega na beogradskom odeljenju za filosofiju, a onda i na drugim katedrama i departmanima u zemlji, kao i u Srpskom filozofskom društvu.

Ako je u ovoj knjizi dopušten veliki broj grešaka u podacima, mi ih ne možemo ovde sve nabrajati; pomenimo tek da se Svetislav Vulović, nekadašnji akademik, književni kritičar, pominje kao Vulević, u Indeksu imena; Dragana Kandić-Dulić kao Nataša Kandić (ova omaška je indikativna za preokupacije pisca, koje nisu samo filosofske); pisac pominje disertaciju Dušana Stojanovića, o Solovjovu, za koju kaže da se nalazi u biblioteci Oksforda, ali očigledno „po kazivanju”, jer ne daje nikakve podatke o njoj; ako su razmatranja površna, subjektivna, ako su u tim razmatranjima i ocenama prenebregnuti brojni principi metodologije istorije filosofije kao discipline, onda je jasno da ova knjiga nije ni „Istorija srpske filosofije”, pa čak ni „Pregled razvoja srpske filosofije”, jer pregled pretpostavlja neki izbor iz obimnog materijala.

„Najgore” su u Žunjićevim prikazima prošle njegove kolege sa Odeljenja za filozofiju Filozofskog fakulteta, najveći broj njih (bezmalo svi). U ovom izdanju „bolje” je prošao pisac ovih redova, jer je od šest njegovih knjiga pomenuta samo jedna (bez osvrta), uz dva mala priloga, ali je izostavljeno njegovo ime u Indeksu imena, što je specifična sugestija sastavljača Indeksa da je pomenuti zapravo nepostojeći. To podseća na dijalog dvojice likova iz jedne poznate komedije Saltikova-Ščedrina kada jedan junak, posmatrajući jedno polje na geografskoj mapi, pita drugog: „Koja je to zemlja?”, dobija odgovor da su to „Severnoameričke države”, a na to mrzovoljni junak kaže: „Prekrijte tu zemlju, neka ne postoji.”

Nema sumnje da srpska filosofska tradicija ima još da se istražuje i potom vrednuje. Navešću jedan primer neopravdano zaboravljene pojave, koja je po mom sudu značajnija nego priličan broj onih koje Žunjić ističe u poslednjem delu svoje knjige. Izvora za izučavanje te pojave ima, pisac je o relevantnosti te pojave mogao da se informiše i iz bibliografije Kjerkegor u Jugoslaviji, koju je objavio Dobrilo Aranitović upravo u časopisu Filozofskog društva Srbije Theoria, br. 3–4, 1986, gde je urednik bio, pored ostalih, i sâm Žunjić, kao i recenzent ovog izdanja Danilo N. Basta. Reč je o Milici Bogdanović (1882–1973), koja je bila prvi tumač Kjerkegorove filosofije kod nas. U časopisu Savremenik je u šest nastavaka (1914–1915) objavila svoju studiju o tom začetniku modernog egzistencijalizma. Osim ove studije, objavila je knjigu Lav Tolstoj, u Zagrebu 1928. godine, ćirilicom, u privatnom izdanju, koje zaprema 713 stranica (bibliografski podaci: 701–713). U toj monografiji razmotreni su Tolstojevi filosofski i religijski pogledi. Bila je i u poseti tom misliocu, a o njenom delu o Tolstoju izneli su svoje pohvalne sudove najugledniji ondašnji slavisti, kao Petar Mitropan, Tomo Maretić, Velimir Živojinović-Masuka, Aleksije Jelačić, a od filosofa posebno Zdenko Vernić u tekstu na nemačkom jeziku.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Prevodila je Tolstoja, Čehova, Leonida Andrejeva i pisala manje priloge o tim piscima. Ona je, pored ovoga, objavila i spise iz drugih oblasti i bila vrlo aktivna takođe kao predstavnik Jugoslavije u raznim asocijacijama koje su se bavile nastavom u srednjim školama. Doktorirala je 1907. na Sveučilištu u Zagrebu sa tezom o Julijanu Apostati, a diploma doktora filosofije čuva se u Pedagoškom muzeju u Beogradu. Osnovni bibliografski podaci navedeni su u članku o njoj u Leksikonu srpskih pisaca, kao i u Srpskoj enciklopediji, tom I, knjiga 2. Imajući ovo u vidu, mi smo još u fazi prikupljanja materijala o svojoj filosofskoj tradiciji, istraživanja raznih uticaja i tek potom vrednovanja i sintetičkog prikaza, te se utoliko knjiga Žunjića u najboljem slučaju može nazvati „Prilozi za istoriju srpske filosofije, piščeva slika”.

Kad je reč o onima koji su zapostavljeni ili sasvim nepotpuno prikazani, kao pogodan primer se može uzeti Milorad Vanlić. Iako je fragment iz njegove magistarske disertacije, napisane na engleskom jeziku početkom dvadesetih godina, dok je on boravio u Britaniji, objavljen u Filozofskom godišnjaku, Glasniku Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, br. 18, na inicijativu pisca ovih redova i uz svesrdnu pomoć autorove kćerke dr Nade Vanlić-Razumenić, Žunjić nije više ocenjivao ovog, inače vrlo aktivnog, plodnog pisca i prevodioca. Naslov magistarske disertacije, koja usled raznih okolnosti tada nije branjena u Engleskoj, ali je problematika veoma aktuelna i danas, glasi – „Neprimenljivost evolucije na etiku”.

Usled navedenih karakteristika, s punom stručnom odgovornošću predlažem da se rasturanje ove knjige obustavi dok se ne prilože ispravke u posebnom prilogu ili da se izdanje povuče u potpunosti, bez obzira na veliku materijalnu štetu koju bi to prouzrokovalo. Recenzija akademika Baste je očigledno data „na poverenje” – dakle, reč je o privatnom činu, pa utoliko i začuđuje da se rukopis objavljuje na osnovu budžetskih sredstava. Ako se ima u vidu da će kroz nekoliko godina možda biti uveden predmet „Istorija srpske filosofije” – što je krajnje vreme, jer takav predmet imaju sve druge zemlje, uključujući i one iz našeg okruženja – onda će, dugoročno gledano, biti veće štete ako se sa našom filosofskom tradicijom studenti, đaci ili šira javnost budu upoznavali iz ovakve knjige.