Početna strana > Polemike > Zakasnela dijagnoza bolesti ili ratni plan za rušenje SFRJ - "Memorandum" profesora Kišjuhasa
Polemike

Zakasnela dijagnoza bolesti ili ratni plan za rušenje SFRJ - "Memorandum" profesora Kišjuhasa

PDF Štampa El. pošta
Petar Gordić   
nedelja, 09. oktobar 2016.

Gotovo da nema polemike o raspadu Jugoslavije u kojoj se ne pomene Memorandum SANU-a (u nastavku samo Memorandum). Taj dokument je nezaobilazna tema u medijskom ratu koji se još uvek vodi na području bivše Jugoslavije. U poslednjih nekoliko nedelja objavljena su dva teksta koja iznose dijemetralno suprotna mišljenja o Memorandumu. Ratko Dmitrović u tekstu “Memorandum, konačno” (Večernje novosti,16/09/2016) kaže da je to “savršena dijagnoza neodrživog duboko antisrpskog ustavnog, društvenog i političkog stanja u Titovoj Jugoslaviji”, a Aleksej Kišjuhas u tekstu “Memorandum koji traje” (Danas, 25/09/2016) piše o tom tekstu kao o zloglasnom, anahronom, kontrarevolucionarnom i pseudointelektualnom narativu, odnosno omletu koji je “sačinjen od pseudonaučnih stavova, paušalnih opaski, neopovrgljivih tvrdnji, vrednosnih sudova i političkih frazetina”. Odavno pratim ove autore i očekivao sam da će se sudariti na nekoj temi. Po pitanju Memoranduma bliži mi je Dmitrovićev stav, a u ovom tekstu pisaću o tome zašto se ne slažem sa Kišjuhasom. Osnovna ideja je da neću braniti Memorandum i njegove teze, nego ću ukazati na slabosti argumenata Alekseja Kišjuhasa o tome kako je memorandumska logika srpskog nacionalizma izazvala ratove, kič, šund i svu nesreću u kojoj danas živimo.

Kišjuhas je u ovom tekstu standardno sarkastičan i možda malo previše nadmen za moj ukus. No dobro, ne sudim o stilu nego o sadržaju i argumentaciji. Pokušaću da ukažem na neke probleme njegovog argumenta, koji glasi ovako:
 

“Njegove ideje (ideje Memoranduma, dodao P.G.) predstavljaju osnovnu ideološku matricu koja se podlo usadila u umove i prakse, koja se ukorenila u kafane i televizije, frizerske salone i automehaničarske radnje. Autonomije su separatističke i opasne, posvuda su kič i šund, zli Hrvati su prevarili naivne Srbe, mladi ne treba da rade po mrskom inostranstvu, moralna je kriza, na Kosovu je bio genocid nad Srbima, pritisci su "velikih sila", Srbi su večite žrtve (ali su i najbolji i najjači), Tito je mason.”

(1) Prvo, sporno je šta je sve svrstano u ideološku matricu o kojoj Kišjuhas govori. Zašto se ne baviti samim tekstom nego matricom nastalom na osnovu teksta? Akademici su pisali i o kiču i o separatizmu, ali kao o činjenicama toga vremena. Neke od autora i potpisnika Memoranduma sam čitao nezavisno od spornog teksta (na primer, filozofa Mihaila Markovića) i “skromno” mislim da je reč o jednom od najznačajnijh srpskih naučnika druge polovine 20. veka. Mogu misliti o akademicima sve najgore, ali teško da je neko od njih želeo da među svoj narod zasadi opojne sorte rijalitija i paravojnih formacija. Sve i da su želeli tako nešto, to se u tekstu nigde ne vidi. Ako Aleksej Kišjuhas to vidi i razume, morao bi to da dokaže “crno na belo”. Ako memorandumske stavove analiziramo iz današnjeg “trenutka”, moramo se truditi da odvojimo prošlo od današnjeg, činjenice od vrednosti, lično od državnog i društvenog, morali bismo da razdvojimo događaje od procesa, zamisli od činova, javno izražene stavove ličnosti od onih koje im naknadno pripisujemo, namere od sugestija, itd. Toliko je finesa u tekstovima ovog tipa da ih moramo pažljivo razdvajati i tumačiti, sa ciljem da tekst razumemo na pravi način i da se približimo istini. I naravno, pošto je reč o izuzetno kompleksnom istorijskom procesu, potreban nam je kontekst, kako bismo sve relevantne stvari uzeli u obzir. Postoji više interpretacija Memoranduma. Ili je taj tekst opis (dijagnoza) tadašnjeg društvenog stanja i njegove geneze, ili je to plan budućeg stanja sa naznačenim ciljevima koje treba ostvariti, ili je delom i jedno i drugo. Od ove tri opcije, meni je najplauzibilnija treća, a Kišjuhas, koji prihvata drugu, slabo je brani. Uveren sam da se sve ove opcije mogu meriti i upoređivati, što Kišjuhas uopšte ne radi, makar i u ovoj skučenoj kolumnističkoj formi. I ne samo to, on gradi jednu novu ideološko-retoričku matricu u kojoj čitaoci, prosto rečeno, “ne znaju gde je levo”. “Skače” on iz prošlosti u budućnost, zbraja šund, aligatore, Tita i separatizam, i sve to izlaže u formi britkog, pitkog i dopadljivog teksta. Iako koristi reči koje ukazuju na zaključivanje (dakle, zato), u tekstu je malo argumenata i dokaza ili barem nečeg što liči na njih, a mnogo spornih analogija i otvorenih pitanja. Ili je to tako ili sam ja nesposoban da razumem ovu vrstu logike.

To što Memorandum važi za zloglasan tekst, ne mora imati veze sa njegovim sadržajem i dokazano lošim uticajem, nego sa medijskom konstrukcijom koja je o tom tekstu napravljena. Drugo, od svih tema i problema o kojima su akademici pisali, autor je izdvojio samo neke i o njima govorio sa “zastrašujućom” sigurnošću. Memorandum vrvi od podataka i objašnjenja. Nije jasno na osnovu čega Kišjuhas bira delove tog teksta i predstavlja ih kao reprezentativne (Memorandum ne priznaje AVNOJ ili Ustav iz 1974. godine). Ima mnogo mesta koji su itekako važna za analizu i konačan sud o tekstu, a autor ih ne pominje. Sve u svemu, čudno mi deluje sigurnost sa kojom je kolumna napisana. Više joj u prilog ide retorička ubojitost i stil, nego analitičko-logička postupnost i obazrivost. Pretpostavljam da se Aleksej Kišjuhas zalaže za ono što su po njemu akademici u Memorandumu osporili – pluralizam i različitosti, te da svoje kolumne piše i za ljude koji misle nešto drugo i drugačije od njega. U tom duhu, trebalo bi da svoje stavove i argumente o ovakvim stvarima malo bolje demonstrira, da izloži prigovore i komentare, da odgovori na kritike i opovrgne suprotna mišljenja.

(2) Pođimo od sledeće pretpostavke. U citatu pomenuta ideološka matrica nije se nakon Memoranduma usadila u umove ljudi već je ona samo opis stanja u kojem su se ti umovi nalazili, kao i opis društva u kojem su živeli. Autor ne razmatra ovakvu interpretaciju teksta, a to je tako jer nije okrenut ka prošlosti nego ka budućnosti (ili sadašnjosti). Evo primera! Kišjuhas pominje Kosovo! Akademici su napisali da se tamo vodi totalni rat protiv srpskog stanovništva i pozvali da se on zaustavi. Umesto da prvo suoči tvrđeno sa tadašnjom društvenom stvarnošću, pa da onda analizira istinitost njihovih tvrdnji i opravdanost njihovih poziva, on tekst suočava sa nekim događajima koji su se desili mnogo godina nakon pisanja Memoranduma. Umesto da prvo proveri da li je bilo pomenutog totalnog rata, on kaže da je produžena memorandumska ruka deceniju i po nakon “objavljenog” teksta donela rat na Kosovo. Kako ga je donela? Niti je tekst zvaničan, niti je utkan u neke zvanične dokumente (programe partija, zakone, odluke…), uveren sam da ga je pročitao vrlo mali broj ljudi, ne znam kako je mogao toliko da utiče na stvarnost. Legitimno je i to tvrditi, ali je ta analiza bez ove prve nepotpuna.

Šta autoru daje za pravo da Memorandum tumači kao ratni plan i zlomisao, a ne kao deskripciju i analizu? Poziv na promenu nije poziv na rat. Neka on objasni turbulencije i nesrazmere, obespravljenosti i provalije tadašnjeg društva na bolji način, neka ponudi alternativno tumačenje stanja u Jugoslaviji nakon Titove smrti. Druga stvar, rata između jedinica SRJ i OVK na KiM jeste bilo, ali da bi se dokazalo da ga je izazvao Memorandum nije dovoljno navesti ove dve činjenice – da su akademici tražili da se zaštiti interes srpskog naroda i srpske države u južnoj pokrajini i da se rat u toj pokrajini  zaista vodio petnaestak godina nakon toga. Nije kolumna mesto gde se to može utvrditi, ali se od univerzitetskog profesora sociologije očekuje da obazrivije govori o društvenim činjenicama, da navede uzročno-posledične veza, i da u krajnjoj liniji, ako nešto ne može da dokaže to ni ne tvrdi sa ovolikom sigurnošću. U suprotnom, njegova kolumna pati od iste logičke bolesti kao i mnoge diskusije iz kafana i frizerskih salona, protiv kojih on navodno piše. Promenite prvosrbijansku kafanu (ili portal) i pređete u drugosrbijansku, ali logika ostaje ista. Od prvih dobijete pretnje i pesnice, od drugih psovke i etikete. Samo što se od jednog profesora očekuje više u odnosu na njegove kafanske istomišljenike.

Gotovo svaka rečenica u kolumni je sporna iz gore pobrojanih razloga. Sve se one mogu analizirati na sličan način. Previše sigurnosti, premalo pokrića i utemeljenja. Autor je eksplicitan u svom stavu “Ovo je istina, sve ostalo su šarene laže!” Još samo kad bi nam rekao zašto je to što tvrdi istina. Nema u ovoj kolumni ni drugih aktera, ni njihovih pisanih dela i postupaka, drugih događaja, poređenja, i slično. Tema je obradjena potpuno van konteksta. Akademici su objasnili zašto je uređenje Jugoslavije sporno, zašto je decentralizacija takve zemlje loša ili zašto su lukavi Hrvati prevarili naivne Srbe, naveli su nekakve podatke i evidenciju u prilog svojim stavovima. Profesor Kišjuhas nam, sa druge strane, uopšte ne govori zašto su ova ili neka druga njihova objašnjenja loša. On ne analizira njihove stavove i objašnjenja, nego iz dokumenta izvlači nekakvu ideološku konstrukciju, koju onda uklapa u svoje viđenje savremene istorije. Akademici su svoje stavove precizirali, a Kisjuhas svoje poopštava do beskonačnosti. To što su akademici istupili protiv decentralizacije Jugoslavije 80-ih ne znači da su načelno protiv decentralizacije, autonomije, razvoja i modernizacije. Ko kaže da su sve autonomije dobre! Ili da su svi nacionalizmi loši? Zašto bismo prihvatili AVNOJ koji je doneo lažno bratstvo i jedinstvo, lažni internacionalizam? Ustav koji je “u srži” nepravičan i čija nas nepravda i danas u stopu prati. Revoluciju koja je (kakvu takvu) parlamentarnu monarhiju pretvorila u diktaturu “proletarijata”?!! U ovom tekstu sam “preživeo” niz pojmovnih brodoloma. Kišjuhas izgleda govori o Jugoslaviji kao o demokratskom raju koji se osamdesetih malo destabilizovao, i taman kad je predloženo spasonosno konfederalno rešenje, srpski akademici su ga odbili. Da li mi mislimo na istu državu i isto vreme?

Uzročnog lanca od Memoranduma, preko ratova do današnjeg stanja u kolumni nema, uopšte se ne navodi i ne dokazuje. Ali se navodi to da su akademici tim tekstom nešto sugerisali, sanjali, nekoga navodili, nešto nekom usadili i nametnuli…Gde je tu uzročno-posledični lanac?!! Tvrditi bez dokaza da se memorandumska matrica usadila u duše ljudi slično je kao tvrditi da su akademici napravili memorandumski prašak i njime zaprašili srpski rod, nakon čega je on oboleo od virusa nacionalizma. Kako, na koji način, kojim putem se ta ideja proširila? Sve to Kišjuhasu deluje trivijalno i samorazumljivo, ali ako je to rešio da podeli sa nama čitaocima, onda nije dovoljno da likuje nad svojim superiornim mišljenjem, nego i da ga opravda. Umesto da korak po korak izvodi svoje zaključke, on na kraju teksta poseže za jednom ultraaprstaktnom metaistorijskom tezom o nametanju pitanja kolika a ne kakva država? od strane srpskih akademika. Naravno, sve to su radili u velikom raskoraku sa ostatkom civilizovanog sveta. Koga je još u svetu briga kolika mu je država, to pitanje je zastarelo i danas ga potenciraju samo zatucani narodi!!! Iako se kakvoća ne može odvojiti od količine (da se tako izrazim), akademici su se u ovom tekstu primarno i bavili pitanjem kakva bi država trebalo da bude i odnosom toga kakva bi trebalo da bude i kakva ustvari jeste. Autore Memoranduma (na primer Mihaila Markovića, Ljubišu Rakića ili Radovana Samardžića), Kišjuhas predstavlja kao neznalice koje nisu razumele vreme u kojem žive i ljude koji su nas gurnuli u haos i kolektivnu nesreću, što je ne samo bezobrazno i nadmeno, nego i potpuno neosnovano. Njihove ideje i potezi pera su, kaže Kišjuhas, pogonsko gorivo koje je dovelo do ratova, zločina i siromaštva. Još samo da nam autor objasni zavodljivu analogiju koji koristi, pošto u fizici, za razliku od sociologije i politike, tačno znamo kako gorivo pokreće motore i mašine.

Davno sam pročitao Memorandum. Neke njegove delove sam čitao i po više puta. Kao nekome ko se tom materijom profesionalno ne bavi, veoma mi je teško da o njoj konačno sudim. Previše je to kompleksna situacija da bi se olako o njoj sudilo. A Kišjuhas, po mom sudu, brzopleto i neosnovano presuđuje. Kolumna nije naučni rad, ali ako je piše naučnik za očekivati je da će svoj lični stav braniti u skladu sa nekim standardima. Ne verujem u ovu interpretaciju Memoranduma, ali smatram da bi dokaz da ga je “nužno pročitati kao ratni plan” i da je “razbio državu, društvo, živote, porodice i gradove” bio zaista impresivno naučno dostignuće. Meni kao filozofu (“ljubitelju” mudrosti, istine, argumenata i dokaza) koga ovo pitanje zanima bi zaista takvo naučno

 dostignuće bilo dragoceno, imalo bi ogromne posledice po teoriju i praksu društvenih i humanističkih nauka. Jedva čekam takav dokaz! Duboki naklon i poštovanje onome ko ga izvede! Ali taj dokaz ili njegove naznake u ovoj kolumni nisam pronašao. Sa druge strane, moram priznati da mnoga saznanja do kojihsam došao u vezi sa navedenim događajima nisu u skladu sa Kišjuhasovim tumačenjem. Ja bih, takođe, rekao da Memorandum i dalje traje i da je on u nekom smislu sudbonosan za nas. Memorandum je trasirao istorijski tok na ovim prostorima. Ali, to nije tako zato što nam je nametnuo i usadio ideološku matricu nego zato što je (prekasno) pokrenuo važna pitanja o budućnosti Jugoslavije, ona koja su dugo vremena potiskivana. Mihailo Đurić je 1971. godine napisao Memorandum pre memoranduma (tekst Smišljene smutnje) zbog koga je proteran sa Pravnog fakulteta, uhapšen, osuđen i zatvoren. Pre toga je oklevetani pisac Dobrica Ćosić skrenuo sa ispravnog partizanskog puta bratstva i jedinstva. Da su akademici Memorandum napisali deset godina ranije nego što jesu, verovatno bi i njih čekala slična sudbina.

I oni su, poput njihovih prethodnika, prozreli planove i smišljene smutnje nekih jakih sila u Jugoslaviji. Stali su na put nekim, da ne kažem kojim interesima. Zašto bi ih inače hapsili i proganjali. Zbog ugrožavanja ustavnog poretka! – reći će revolucionari. U Jugoslaviji i sličnim državama “bratstva, jedinstva i slobode” i mnogo benignije stvari od Smišljenih smutnji ili Memoranduma shvatane su kao ugrožavanje ustavnog poretka. Samo ti priznaj da si ugrožavao ustavni poredak pa će ti “Đuro oprostiti što te je tukao”. Rasprava o ustavnom poretku ne može da ugrozi ustavni poredak, osim u slučaju kada je sve unapred određeno, a sama rasprava je paravan kako bi se procedure karakterisale kao demokratske i legitimne. Kada je u takvoj atmosferi progovorio Mihailo Đurić, njegov govor bio je direktna pretnja kreatorima Jugoslavije i njihovim planovima. Po meni, Memorandum je po težini bio nalik Đurićevom tekstu, a sva histerija nakon njega ide u prilog tom tumačenju. Sve prethodno navedeno ukazuje da je Memorandum pre bio dijagnoza bolesti jedne zemlje, nego ratni plan za njeno rušenje.

Autor je filozof, piše na blogu Šumadijski bluz

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner