2011. из угла НСПМ

1. Одбијање српске кандидатуре за ЕУ

2. Хапшење и изручење Ратка Младића

3. Српске барикаде на северу Космета

4. Неуспешна продаја Телекома

5. Забрана одржавања геј параде у Београду

Политичар године:

1. Ивица Дачић: Једини имао храбрости да преузме одговорност за овогодишњу забрану безбедносно и политички високо ризичне геј параде. Први из власти јавно обелоданио притиске који Брисел врши на Србију по разним питањима (од геј параде, до Косова). У жељи да задржи или врати део разочараних гласача, отпочео престројавање од еврофанатизма ка еврореализму, па и скептицизму. Многи сумњају да је то само предизборни трик интелигентног Ивице, али многи, поготово у одсуству добре алтернативе, све више подлежу његовој здраворазумској реторици. Иако делује прилично „нетелевизично“, заправо је изузетно вешт у опхођењу са јавношћу и медијима. Одличан дриблер на малом простору, навикнут да се сналази и вешто пробија између „великих играча“ – како некада у СПС-у, тако и сада на политичкој сцени. Задржао место најпопуларнијег министра у непопуларној влади и подигао странку значајно изнад цензуса. За сада успева у ономе што ће изгледа остати Тадићев неостварени сан – да буде „добар и са Русима и са Америма“ – али је питање да ли ће то моћи и онда када/ако икада постане „број један“. Пожељан партнер за оба фаворита на предстојећим изборима, из којих ће, по свој прилици, Ивица Дачић изаћи или као „пуковник“ (премијер) или „покојник“. Тренутно се много извеснијим чини оно прво.  

2. Драган Ђилас: Врло слично Дачићу. Мудро се држао по непопуларном питању геј параде и градио имиџ „човека који решава проблеме“. Не обазирући се много на критике, привео крају мост преко Аде – уз онај преко Бешке, једини прави капитални објекат постпетооктобарске власти. Успешно контролише значајан део медија и готово консенсуално виђен за Тадићевог наследника у странци. Као последица свега наведеног, забележио огроман скок у истраживањима јавног мњења, прескочивши у томе доскора неприкосновене Јеремића и Тадића. Не рачунајући Вучића, највећи проблем му је то што се ипак мало превише и пребрзо уздигао у страначкој хијерархији, на шта се у таквим организацијама никада не гледа са симпатијом. Други проблем јесте генерално опадање популарности читаве странке, односно читаве владајуће политичко-идеолошке парадигме, тако да ће се Ђилас у наредним месецима вероватно наћи у дилеми да ли да то опадање покуша некако да заустави – или пак да га још додатно убрза и онда се појави као спасилац.  

3. Александар Вучић: несумњиво главни оперативац тренутно најјаче српске странке. Успешно (коначно) произвео дуго најављивани страначки програм, проширио медијску ватрену батерију напредњака, вешто и непрестано држао отворену тему „жуте корупције“ и изашао ојачан из Томине пустоловине са штрајком глађу. Улази са великим амбицијама у предстојеће изборе и све знане и незнане постизборне комбинације.  

4. Драган Марковић Палма: Највише напредовао на ранг-листама и током 2011. постао такорећи српски политичар са највишом средњом оценом (преко 3). Говорио о геј паради оно што већина народа мисли. Наставио са промовисањем јагодинског „привредног чуда“ широм Србије и пред ТВ камерама успешно купао, едуковао, забављао, упаривао, венчавао и умножавао јагодинску популацију. И поред уносних понуда од стране напредњака и Динкића, остао веран Дачићу (за сада) и уколико не буде угушен корупционашким димом из Колубаре не мора много бринути за своју политичку будућност.

5. Расим Љајић: Иако је, заправо, особа са најдужим стажом у власти од свих актуелних политичара, Љајић и даље успева да га јавност доживљава као „обичног“ и „доброг човека“, односно „човека из народа“ – и то је његов највећи политички капитал. Са релативно слабом странком, али стабилно високим нивоом личне популарности и минимумом негативних поена, Љајић је идеална и најпожељнија удавача на српској политичкој сцени. Радо би га као партнера видели и ДС и СНС и СПС и УРС и ЛДП – али за њега ни један од ових избора није без мане и опасности. Вероватно би му најпаметније било да покуша сам – нико од „малих“ нема од њега већу шансу да се докопа цензуса – али је то, разуме се, и најрискантнија варијанта. Он је живи доказ како је понекад много отворених опција горе него када имате само једну или две.

Политички губитник године:

1. Борис Тадић: Ове године доживео више жестоких шамара од својих „европских пријатеља“ и суочио се са практичним сломом политике „и Косово и ЕУ“, у коју више не верују ни његови гласачи ни противници. Што сопственим поступцима и изјавама, а што смишљеним поткопавањем од стране овдашњих пробриселских и прозападних медија који су га својевремено и уздигли, увелико је делегитимизован и демонизован, при чему није сасвим јасно да ли је циљ те делегитимације његово потпуно рушење и замена новим, још „конструктивнијим“ снагама, или, пак, само његово слабљење да би се принудио на још веће уступке поводом Косова, Војводине, распродаје јавног сектора и сл. Након последњих страначких избора почео му се крунити и ауторитет и унутар странке, мада се чини да – барем за сада – ипак колико-толико држи страначке конце. (Што не значи да би тако било и након евентуално изгубљених републичких избора.) За другосрбијанце и радикалне атлантисте Тадић је одиграо своју улогу и постао „кочничар европског пута“, а за велики део опозиције и даље је чисти „издајник“. Но, много већи проблем од тога представља му тешка економска ситуација и погоршање стандарда све већег броја грађана, као и раширено уверење – којем је сам допринео – да је он лично заслужан, односно одговоран за све што се у земљи дешава. Живи доказ да је лакше глумити „Клунија“ него „Тита“.  Смртну опасност за њега представља тврдња политичких кулоара да су га „отписали и на истоку и на западу“, а највећу наду му вероватно улива то што је и најјача опозициона странка оличена у Томиславу Николићу и Александру Вучићу ретко коме превише уверљива и атрактивна опција.   

2. Томислав Николић: Не само што ни у 2011. години није било ванредних парламентарних избора које напредњаци традиционално најављују за свако „наредно пролеће“, већ се и Николићев „последњи адут“ којим је требало изнудити изборе - штрајк глађу – показао као очајна идеја и завршио као потпуни фијаско. После комедије са штрајком, Николић је остатак године углавном провео у улагивању западним амбасадорима и виђајући се са осведоченим српским „пријатељима“ – од Мила Ђукановића, преко Зукорлића, до Јанеза Јанше. Ова еволуција је кулминирала око 9. децембра, тако што се по изјавама Николић готово више уопште није могао разликовао од  овдашњих НВО перјаница или Чеде Јовановића (према неким теоријама – свог будућег коалиционог партнера!). Било како било, на крају предстојеће године један од ове двојице – или Николић или Тадић – ипак ће бити у прилици да се „последњи смеје“. (Што се за Србију вероватно баш и не би могло рећи.)   

3. Млађан Динкић: Некада најмоћнији човек у држави. Особа која је ликвидирала српски банкарски сектор, Мирољуба Лабуса и Богољуба Карића. Годинама ведрио и облачио српском привредом. Након последњих избора, други лидер владајуће коалиције, одмах иза Тадића. У међувремену се, потиснут од стране Дачића и демократа, мало преценио и преиграо и завршио тако што је приликом овогодишње реконструкције Цветковићевог кабинета преко ноћи избачен из владе. Истина, задржао је и даље део финансијског утицаја, али је то само бледа сенка онога што је представљао на почетку и за време прве Коштуничине владе. Покушао да се престроји на нову, „регионалистичку“ причу и делује из другог плана, али та идеја са обједињавањем локалних лидера за сада не даје очекиване резултате. На самој је ивици испадања из озбиљне политичке игре, мада не треба никад потценити његов фајтерски карактер и спремност да се бори до краја. Највећи проблем за Динкића је то што га тренутно више нико искрено не жели крај себе.

4. Вук Драшковић: Иако је крајем године напрасно медијски подигнут из мртвих, Драшковић је проћердао и оно мало преосталог политичког кредита који му је преостао из деведесетих. Предвиђен да представља пројектовано „десно крило“ Јовановићевог „Преокрета“, мањак гласова надокнађивао медијском активношћу. Плакао у ТВ студију заједно са Наташом Одаловић због „коначно и дефинитивно изгубљеног Косова“. Са свих екрана и насловних страна грмео да морамо што пре да „прихватимо реалност“ на Косову и у свету, и да Брисел и Вашингтон немају алтернативу. За разлику од грађана, евро-атлантски новинари и медији су напросто одушевљени његовим „храбрим наступима“. Није успео да смени, односно опозове чак ни свог сопственог министра у Цветковићевој влади. За његову политичку будућност већ дуже време много су значајнија персонална решења у амбасади САД него то шта ће се збивати на српским изборима.

5. Божидар Ђелић: Кандидат за обе категорије. Губитник, јер се није остварила идеја - у коју је уложио много напора и обећања - да ће Србији сигурно добити статус кандидат за ЕУ до краја 2011. године. Потенцијални добитник, јер је одржао реч да ће поднети оставку због чињенице која је од њега направила губитника, што је гест на који је јавност позитивно реаговала.

Скандал године:

- Брутална условљавања и притисци на Србију поводом Косова, геј параде и ЕУ кандидатуре – и спремност великог дела овдашње политичке, медијске и академске елите да, под различитим изговорима, те притиске подржава, или да се прави да их не примећује.   

- „Технички“ преговори са Приштином, вођени мимо било какве стратегије, сагласности Скупштине, Устава, дугорочних националних интереса и - здраве памети

- Кампања против амбасадора Конузина и појачање антируске медијско-политичке хистерије

- Довршетак другосрбијанског „марша“ кроз културне и државне институције, симболички оличен инаугурацијом Светислава Басаре у „књижевног класика“ који свечано отвара најзначајнију националну књижевну манифестацију.

Дневне новине (политичка рубрика)

- Вечерње новости

- Политика

- Данас

Политички новинари:

- Мирослав Лазански (Политика)

- Љиљана Смајловић (Независне, Време)

 - Милан Милошевић (Време) 

- Слободан Рељић (Вечерње новости)

- Батић Бачевић (НИН)

Колумнисти:

- Војислав Жанетић (Новости)

- Мирјана Бобић Мојсиловић (Новости)

- Драгољуб Жарковић (Време)

- Ђоко Кесић (Прес)

- Миодраг Зарковић (Печат)

Уредник:

- Манојло Вукотић (Новости)

- Милорад Вучелић (Печат)

Политичка карикатура:

-Марко Сомборац (Блиц)

Политичка ТВ емисија:

1. Између две ватре – Љубица Гојгић (Б92)

2. Утисак недеље – Оља Бећковић (ПГ Мрежа, ТВ Б92)

3. Око – Зоран Станојевић (РТС)

4. Да, можда не – Оливера Ковачевић (РТС)

5. Став Србије – Драган Бујошевић (ТВ Прва)

Најбоља политичка радио-емисија:

1. Седмица - Зоран Продановић.(Радио Београд 1)

2. Агора – Снежана Бићанин (Радио Београд 2)

3. Речено-прећутано – група аутора (Радио Београд 2)

Медијско-политички треш године:

1. Пристрасно и тенденциозно извештавање медија приликом хапшења Ратка Младића и отказивања геј-параде

2. Писање „Блица“ о немачкој политици према Србији и разлозима за недобијање кандидатуре, при чему су водећи немачки листови показивали неупоредиво већи степен објективности и критичности према ставовима немачке владе и Ангеле Меркел

3. „E-novine“ (Петар Луковић)

4. Владимир Ђукановић (Радио „Фокус“) 

5. Покушај медијског подгревања и усмеравања истраге о „политичкој позадини убиства Зорана Ђинђића“

Изјаве године:

Питају ме зашто лоше изгледам. Нисмо болесни, него радимо од јутра до мрака на решавању проблема и због тога ћемо и убудуће тако изгледати.

(Борис Тадић, председник Србије, "Вести")

Скоро седам месеци ми немамо никакву комуникацију и то је оно што највише боли.

(Томислав Николић, председник СНС-а, о комуникацији с председником Србије Борисом Тадићем, "Блиц")

Да ли је парадоксално ићи у школу, образовати се, радити, а знати да једног дана нећете више бити живи?

(Мирко Цветковић, премијер Србије, на питање "да ли је парадоксално да тежимо Европи која нам поставља услове које очигледно не можемо да испунимо", "Вечерње новости")

У моменту кад смо испијали вино дошла је гатара, и када је погледала Барозов длан видела је да ћемо до краја године добити статус кандидата за чланство у ЕУ.

(Божидар Ђелић, потпредседник Владе задужен за европске интеграције, о вечери у Скадарлији за председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза, "Смедиа")

И шта ради наш министар спољних послова, осим што има пуно разумевање за сусрете са канибалима по Африци?

(Чедомир Јовановић, председник ЛДП-а, "Танјуг")

Данашња одлука да се одложи додељивање кандидатуре Србији за март 2012. године представља велику победу проевропских снага у држави.

(Ненад Чанак, председник ЛСВ-а, "РТВ")

Народ и ДСС немају ништа против Европе у којој је Србија била у 19. веку.

(Војислав Коштуница, председник ДСС-а, у Ваљеву, "Бета")

(Жељко Митровић, власник ТВ "Пинк", о бојкоту хрватске музике, кинематографије и туризма због заплене његове јахте у Хрватској, "Танјуг")

Иако сам обавестио председницу парламента да замрзавам статус посланика, нећу замрзнути и плату.

(Есад Џуџевић, посланик Бошњачке листе, "Данас")

Власт не би смела да одлаже свој пораз.

(Томислав Николић, председник СНС-а, "Интервју" РТС-а)

Стојим вам на располагању, зовите ме, негујте ме да вам дуже трајем.

(Драгољуб Мићуновић, председник Политичког савета ДС-а, на конгресу Демократске омладине, "Ало!")

Петком ујутру сам спремна да продам своје дете на пијаци, само да емисија буде добра. У суботу би ми већ било жао, али петком не питам за цену.

(Светлана Вуковић, са Светланом Лукић ауторка радио емисије "Пешчаник","Пешчаник.нет")

(Биљана Србљановић, драмски писац, о НАТО бомбардовању Србије 1999, "Пешчаник" Радија "Б92")

Негативне последице светске економске кризе мање су у Србији него у другим земљама. Србија је у предности јер је деценијама у кризи.