Apel liberalnoj demokratskoj javnosti

Od Apela demokratskoj javnosti do otvorene podrške jednoj stranci kratak je put. Tako se na kraju završava, kao i uvek do sada, akcija građanski orijentisanih i partijski nezavisnih intelektualaca. Pod okriljem odbrane uzvišenih demokratskih ciljeva krije se u stvari osvedočena politička uskogrudost, manipulacija i stranačko mešetarstvo.

Potpisnici Apela demokratskoj javnosti smatraju da su ugroženi krhki potencijali za promene i evropeizaciju, kao i poštovanje i razvijanje demokratskih vrednosti modernog evropskog društva. Za njih je od presudnog značaja uključivanje demokratske javnosti u politički život, i to one javnosti spremne da sledi politiku Liberalno demokratske partije. Oni i ne kriju svoju privrženost partiji za koju smatraju da jedina može da modernizuje i evropeizuje Srbiju, bez obzira na realne društvene i političke uslove u kojima danas živimo. Njihova tzv. nezavisna pozicija je jasna. Ako delimo zabrinutost građanki i građana, onda ih moramo ohrabriti i objašnjavati da su evropski put i reforme, a ne odustajanje od politike i sopstvenog života, rešenje za njihove probleme.

Dodatno angažovanje građana kako bi se obezbedila podrška za modernizaciju Srbije obavezuje nas, kažu bez uvijanja i precizno potpisnici ovog apela, da javno podržimo pre svega Liberalno demokratsku partiju koja i u ovakvim okolnostima pokazuje da je moguće voditi hrabru politiku, rizikovati neprestane napade i boriti se za podršku uvek kada za građansku i evropsku ideju postoji i minimalni prostor. Trenutak je da taj prostor zajedno sa ovom strankom zaštitimo i proširimo.

Potpisnici ovog apela sebe predstavljaju kao nezavisne i nestranačke ličnosti, ali očigledno je da se ne radi o usputnim simpatizerima, već o političkim aktivistima Liberalno demokratske partije. Očigledno da ovo nije nikakav politički nepristrasan poziv demokratskoj javnosti, već poziv za partijsko svrstavanje i pružanje podrške Liberalno demokratskoj partiji jer nije uspela da postigne ozbiljnije rezultate na proteklim izborima na Voždovcu i u Zemunu. Zato je potrebno umorne i pasivne građane podsetiti da jedino ova partija predstavlja spasonosnu demokratsku i evropsku opciju za Srbiju.

Potpisnike ovog apela Liberalno demokratskoj javnosti posebno uznemirava velika apstinencija birača, a da pri tome osim ponavljanja već poznatih i izraubovanih ideoloških stavova o zaustavljenoj modernizaciji ne daju pravi odgovor zašto je došlo do pasivizacije upravo onih građana koji su bili osnovna snaga u građanskim protestima i rušenju starog režima. Građani se pravdaju da su umorni od politike, pa ni ne primećuju začarani krug grešaka. „Ne mogu na taj način da se posmatraju stvari. Ako neki političar pokuša da ispravi nepravdu, odmah mu zameraju sve greške iz biografije po spisku koje naravno ima svaki čovek. Za to vreme nam se iza leđa dešavaju mnogo gore stvari“, kaže neumorni Nenad Prokić. „Građani snose krivicu što nisu izašli na izbore, a imali su priliku da podrže partiju koja se jedina hrabro bori za našu evropsku budućnost i reformisanje društva.“ Po njegovom mišljenju nema odmora dok traje uvođenje i uterivanje pokolebanih i umornih građana u idilični zabran evropskih integracija.

Nenad Prokić je napustio neobavezni i moralistički govor građanskog intelektualca i obraća nam se sada kao prekaljeni političar svestan da u politici nema čistih ruku i da se mora imati razumevanje za taktičke ustupke u pragmatičnoj političkoj trgovini. On očigledno nije umoran, već je oran da sa potpisnicima ovog apela ukori građane što nemaju dovoljno razumevanja za taktičke manevre LDP-a i pravljenje do juče nezamislivih političkih kompromisa. Pri tome se postavlja pitanje zašto bi se građani pravdali bilo kome što su umorni od politike i što su umesto izlaska na izbore izabrali apstinenciju. Nije ovde reč o umoru, već o velikoj razočaranosti i zgađenosti nad izneveravanjem osnovnih ideja pravde i morala, od kojih nema danas ni traga u našoj savremenoj politici. Ovakvi apeli služe samo za jednokratnu upotrebu i političku podršku jednoj partiji nakon njenog lošeg rezultata na lokalnim izborima. Očigledno je da se tzv. građansko liberalna politička grupacija neprijatno iznenadila što je umor birača doveo njihovu stranku na ivicu cenzusa u beogradskim opštinama Zemunu i Voždovcu.

Čak je i list Danas objavio očinski zabrinut tekst Pavla Radića „Šta je sa Liberalno demokratskom partijom“, u kome se navodi da građani imaju razumevanje za probleme javnog delovanja LDP-a u zapuštenoj Srbiji, ali ih i te kako interesuje koliko LDP, njeni predstavnici odolevaju rđavim iskušenjima kada dođu na vlast. Na tom pitanju sve stranke polažu ključne testove ozbiljnosti. Međutim, ulazak LDP-a u gradsku vlast Beograda pokazao je da nije ostalo gotovo ništa od gromoglasno najavljivanih promena u funkcionisanju gradskih vlasti, a opšti alibi o sprečavanju da radikali osvoje vlast u Beogradu odavno je izgubio svaki smisao. Reagovanje člana Predsedništva LDP-a Nenada Prokića pokazuje da se LDP želi osloboditi moralističkog pokroviteljstva na kome je i gradio svoju radikalnu kritiku i opoziciono delovanje koje se neminovno gubilo i tanjilo ulaskom u organe vlasti i političkim manevrisanjima u parlamentu. Zato i ne iznenađuje što je on jasno pokazao da sada politički pragmatičnoj Liberalno demokratskoj partiji smeta to zakeranje i sitno gunđanje koje dolazi od ljudi koji prave, govore ili slušaju „Peščanik“.

Očigledno je da je vreme moralističke idile prošlo i da ova partija mora da proširi svoj politički prostor ako želi da ostane u parlamentarnom životu i iznad cenzusa. Zato su kompromisi i nužni. O tome Nenad Prokić kao novoprobuđeni političar kaže: „Ako sam nešto naučio u političkoj partiji, to je ne samo neizbežnost kompromisa, već i nauk da je on glavni i neizbežni činilac uspeha u svakom pokušaju promene. Ne oko suštine, ali kompromis oko svega drugog. Nažalost, shvatio sam tek u ovim godinama da je neuporedivo efikasnije insistirati na onome što je spajajuće, ma koliko sitno to bilo u odnosu na ono razdvajajuće.“

Na ovom primeru se može videti kako deluje čudesna alhemija politike i kako se svaka beskompromisnost i politički radikalizam pretvore u otužnu priču o nužnosti kompromisa. Ta nužnost je poznata svakom ko se makar malo upuštao u politički život. Ovde se postavlja pitanje do koje mere su iznevereni članovi i simpatizeri Liberalno demokratske partije koja je i nastala na rezolutnim tvrdnjama da nikakvog kompromisa neće biti sa snagama starog režima, da bi nakon nekoliko meseci u parlamentu i gradskoj skupštini došli do epohalne spoznaje da je neuporedivo efikasnije insistirati na onome što je spajajuće. Verovatno se tako i postaje političar, kada se uvidi neminovnost kompromisa i kada se radi pragmatičnih zahteva politike napusti prvobitni radikalizam i beskompromisnost. To je gorka pilula koju mora da proguta svako ko želi da deluje kao političar. Nenad Prokić je najzad doživeo svoje političko prosvetljenje, verovatno ga nećemo slušati više na „Peščaniku“, ali je zato veliko pitanje koliko će naša politika imati od toga koristi.