Bitka za zemlju ili „fensi paori“ protiv ratara Vojvodine

Ravan banat, rodno polje,

i Bog mu se divi!

A na njemu dobar ratar,

miran Srbin živi

(Đura Jakšić)

Nakon petnaest godina privatizacije, naši poljoprivrednici su se najzad setili da se usprotive rasprodaji zemlje strancima. LSV je obesmislila njihov protest. To je tek početak. Sve evroatlantski opredeljene stranke imaju suprotne interese od naših poljoprivrednika, jednako i u Beogradu i u Novom Sadu. Prava nevolja tek dolazi. Državnih oranica ostalo je u Vojvodini taman onoliko koliko potražuju udruženja dunavskih Švaba. Omogućiće se rasprodaja oranica strancima. Rokfelerov evropski kapital spremno čeka priliku.

Kada sam 2008. godine objavio tekst „Fensi paori“ upotrebio sam izraz koji se u Banatu vekovima koristio u lokalnim govorima i u pežorativnom smislu. Tada nisam slutio da će izraz „paor“ biti masovno zloupotrebljen u cilju manipulacije našim poljoprivrednicima od strane pokrajinskog medijskog javnog servisa.

Nekažnjeno crnoberzijančenje gorivom, repro-materijalom i drugom deficitarnom robom u doba ratova i sankcija devedesetih je bilo veoma unosan privatni posao miljenika Miloševićevog režima. Nakon DOS-ovske oktobarske revolucije, ovakvo poslovanje je izdašno rodilo poljoprivrednim vlasništvom nad „društvenom svojinom koja nije svojinsko pravo“. Politikom privatizacije tajkuni su postali privatni vlasnici oranica. Tankom sloju samostalnih privatnih zemljoradnika Vojvodine nije mnogo smetao ni izostanak restitucije, ni privatizaciono pretvaranje društvene svojine u privatne zabrane Miloševićevih tajkuna. Čak ni ukidanje carina na poljoprivredne proizvode iz 2008. godine, kojim je na domaće tržište direktno uvedena nelojalna konkurencija poljoprivrede EU, nije izazvalo mnogo više od gunđanja. Otkud to? Odgovor je vrlo jednostavan. Subvencionalni maksimum oranica je ograničen na 100 ha, pa su ih naši ratri od tajkuna uzimali u zakup. Šta god da je rodilo na tim zakupljenim oranicama, bila suša, poplava, prilike i neprilike, najbolje su rodili republički novci - iz budžetadirektno na račun ratara. Tako je bilo godinama, dok nije đavo došao po svoje.

Uljuljkani ratari Vojvodine trgli su se tek kad je postalo sasvim jasno da će priliv republičkih novaca za poljoprivredne subvencije u 2016. godini realno opasti za preko 30% i to uoči davno najavljenog omogućenja evropskim strancima da kupuju oranice[1]. Tek nakon završene javne rasprave o Nacrtu zakona o poljoprivrednom zemljištu, poljoprivrednici su shvatili da moraju da se bore za svoje interese.

Agrarna politika je od vanrednog značaja za Vojvodinu. Još je Kraljevina SHS (Jugoslavija) ukinula feudalne  odnose, uglavnom ograničila zemljišni maksimum, a nacionalizacijom[2] veleposeda je omogućila hiljadama porodica da u Vojvodini žive od samostalne poljoprivredne delatnosti. Ipak, nezadovoljstvo trapavim sprovođenjem agrarne reforme (okončana tek 1931. g), orgomne administrativne teškoće, pad cena poljoprivrednog rada i proizvoda uz povećanje poreza su politički korišćeni kao važni argumenti protiv centralne vlasti. Narodno nezadovoljstvo bilo je prva pogonska politička energija vojvođanskog autonomaštva pre Drugog svetskog rata. Sasvim drugačiju agrarnu politiku vodio je komunistički režim koji je od 1945. godine konfiskacijama i nacionalizacijama poljoprivrednog zemljišta Vojvodine najpre stvarao ogroman fond državne, a zatim društvene svojine. Svodeći maksimum privatnog vlasništva nad obradivom zemljom na dvadeset, pa na deset hektara (dve konfiskacije) i nizom nacionalizacija[3] praktično je likvidirao srednji sloj samostalnih poljoprivrednih preduzetnika u Vojvodini.

Nakon 2000. godine bili smo svedoci neoliberalne agrarne politike privatizacije koja je ignorišući restituciju dovela do vaspostavljanja zemljišnih veleposeda u Vojvodini čerupanjem društvene svojine pre restitucije. Neoliberalna agrarna politika je u Vojvodini proizvela takve veleposednike čija bogatstva ne pamti istorija. Punih petnaest godina vladajuće stranke se uopšte nisu tome suprotstavljale, već su sprovodile, pomagale, podržavale ili ignorisale taj proces.

Pokrajinska birokratija nudi vojvođansku zemlju na doboš

Čime je birokratija APV dočekala tajkunsku privatizaciju? Nuđenjem vojvođanske zemlje strancima. Pošto su izostale velike investicije Zapadnog kapitala, još 2003. godine su vlasti APV objavile Project of the Regional Development Plan of AP Vojvodina, koji je izrađen u saradnji sa Deutsche Gesellschaft für Technische Zusamenarbeit (GTZ GmbhH poznat i kao GIZ), objavljen 2003. godine. Dokument je sadržao tanano detaljne strateške podatke o resursima, ekonomiji, i infrastrukturi APV. Njime su objavljeni i podaci o poljoprivrednim kapacitetima Vojvodine, njihovim slabostima, snagama, mogućnostima i ograničenjima. GTZ GmbhH-u je kao na dlanu serviran uvid u kompletnu privredu Vojvodine. Ovaj posao je APV poverila svojoj Kancelariji za evropske poslove (KEP) Vojvodine[4]. To pokrajinsko telo je za ovaj posao angažovalo  isključivo stručnjake iz Beograda!

Nemačke investicije su izostale, pa je APV pokušala ponovo isto, ovog puta sa Austrijancima i Amerikancima. Centar za strateška istraživanja Vojvodine(Vojvodina CESS) je kasnije izradio Projekat istog imena za period 2007-2009. godine sa partnerima: Institute for Advanced Stuties (IAS) iz Prinstona (SAD) i Vienna Institute for International Studies (WIIW) iz Beča (Austrija). Američke, austrijske i nemačke investicije u poljoprivredu Vojvodina još nije videla. Vučenje za rukav austrijskih instituta je ipak dalo ploda, doduše ne željenog. Predsednik Austrije Hajnc Fišer je 2011. godine podržao zahtev krovnog udruženja Dunavskih Švaba za restitucijom imovine njihovih predaka[5]. Politika pokrajinske birokratije je dovela do Becanntmachung-a za povraćaj švapskih oranica koji se kao senka nadvio nad 400.000 ha zemlje u Vojvodini[6]. Uznemirujuće, upravo toliko je veliki fond poljoprivredne zemlje u javnom vlasništvu na teritoriji Vojvodine danas.

Na teritoriji naše Vojvodine nalazi se skoro 1.750.000 ha poljoprivrednog zemljišta, a 1.336.000 ha je obradivo. Učešće oranica u poljoprivrednom zemljištu Vojvodine je 90% i to je skoro sve černozem i ritska crnica. Prema poljoprivrednim parametrima Vojvođanska zemlja je veoma plodna, a černozem južne Bačke je (uz kvalitetnu hidrometeorološku situaciju) među najplodnijim černozemima sveta. U privatnom vlasništvu nije još 400.000 ha poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini. Tvrdilo se da je u Vojvodini trećina poljoprivrednog zemljišta (dakle oko 130.000 ha) u državnom vlasništvu neobrađena, a u centralnoj Srbiji 87% i da će ta zemlja biti prodata privatnicima[7]. Važan prilog javnosti o stanju poljoprivrednog zemljišta na teritoriji Vojvodine je javnosti dostupna studija dr Miladina Ševarlića „Poljoprivredno zemljište“ (obj. 2015. g, izrađena na osnovu podataka iz 2012). 

Ševarlić je tvrdio da je veliki deo zemlje u državnom vlasništvu neobrađen. Pošto ga je država godinama davala u zakup privatnicima, državni službenici su tvrdili da nema neobrađene državne zemlje. Naravno, dr Ševarlić zna šta priča. Jednom ili dva puta, uglavnom plitko uzorana a nezasejana zakupljena državna oranica nije obrađena zemlja. Ona je godinama samo na prvi pogled izgledala kao „obrađena“, kako bi na njoj sa što manje troška rodile samo budžetske subvencije. Da subvencionisano ne bude parlogom očigledno obeleženo kao zapušteno,  jeftinom „potemkinovskom“ obradom su maskirane zakupljene livade i pašnjaci, kopovi, slatine i drugi degradirani humusi na kojima ozbiljan rad kida mašine, prevrće vozila, troši više goriva a rod ne donosi ekonomsku isplativost. Lično sam viđao ovakve „obrađene zemlje“ u Vojvodini, a naši poljoprivrednici to mnogo bolje znaju iz primera u atarima svojih sela.

Privatizacija bez restitucije, uz podršku Evropske unije

Pitanje privatizacije poljoprivrednog zemljištva je odmah nakon 2000. godine postalo veoma problematično. Nisu odmah ukinuti Miloševićevi propisi koji su ustanovili državnu kontrolu nad poljoprivrednom zemljom u društvenoj svojini. Održali su se do 2006. godine i zakonske zabrane promene statusa društvene svojine.

Iskusni tajkuni su još devedesetih godina u uslovima sankcija i ratova uspešno poslovali (uglavnom prodajući poljoprivrednim kombinatima repromaterijal i drugu deficitarnu robu). Oni su 2000. godinu dočekali raspolažući velikim potraživanjima prema privrednim subjektima. Omogućavanje komfornog obračunavanja kamate (glavničenje kamata) do 2012. godine[8] je multiplikovalo dugovanja velikih privrednih subjekata prema tajkunima. Kasnijim kompenzovanjima svojih potraživanja vlasništvom tajkuni su se lako domogli kapitala poljoprivrednih kombinata.

Već Đinđićeva vlada se brže-bolje upustila u ostvarenje privatizacije na osnovu neoliberalne dogme. Danas je poznato da je neoliberalizam potekao od zloupotrebe ekonomskih doktrina Fridriha fon Hajeka, Leopolda fon Mizesa i Mon Pelerin kluba[9]. Međutim, domaćoj javnosti je uglavnom nepoznato da je teorija privatizacije ideološki opterećena kvazinaučnim racionalizacijama kojima se svako obimnije pretvaranje javnog u privatno vlasništvo tokom istorije predstavlja kao „privatizacija“.  Radi se o manipulaciji kojom je javnosti usađena predrasuda o savremenosti i prirodnosti tog instrumenta radi likvidacije real-socijalističkih oblika svojine. Stvarni cilj manipulacije je skrivanje istine da je privatizacija nacistički izum kome je služila kao politički, ekonomski i pravni instrument. Isti instrument koga su izmislili nemački nacisti, danas se koristi u cilju sprovođenja ideologije neoliberalizma i postizanja trajnog saveza političkih vlasti i krupnog kapitala, iako su istinu odavno razotkrili američki filozof menadžmenta Piter Druker i španski ekonomista Herma Bel[10].

Proces privatizacije je u Srbiji pokrenut već 2001. g. i sproveden uz potpuno ignorisanje restitucije dok nije rasprodato sve što je bilo moguće prodati[11]. Tajkuni su do poljoprivrednog zemljišta kupljenih kombinata dolazili zaobilazno, putem starih propisa o zakupu koji su privatizovane subjekte održali u privilegovanom položaju zakupca društvene svojine. Promenom propisa o poljoprivrednom zemljištu nakon 2006. godine, tajkuni su pravo zakupa društvene svojine svojih kombinata pretvorili u privatno vlasništvo, protivno načelu stvarnog prava superfices solo cedit.

Na osnovu podataka koje je ekipa dopisnika novina Blic objavila krajem 2008. godine postalo je moguće rekonstruisati rezultat privatizacije vlasništva nad oranicama u Vojvodini[12]. Branislav Gulan[13] je 2010. g. preko Balkan Magazina i Agropresa[14] upozorio da se u rukama četvorice srpskih tajkuna već nalazi 100.000 ha obradive zemlje, i na predstojeću mogućnost preprodaje poljoprivredne zemlje kada napretkom evrointegracija strancima bude omogućeno da postaju njeni vlasnici[15].  Srđan Šljukić je, u časopisu Nacionalni interes 2010. godine, objavio sociološki rad o novim veleposedima Vojvodine gde je predstavio glavne probleme koje je donela privatizacija u Vojvodini, i ukazao na ponovno uspostavljanje veleposeda i pretvaranje tajkunskog zakupa oranica iz društvene svojine u njihovo privatno vlasništvo 2006. godine. I on je ponovo izneo podatke koje su objavili Blic i Branislav Gulan[16].

Svetlana Palić je u Blicu maja 2011. g. podsetila javnost na stav poljoprivredne struke u vezi pretvaranja društvene ali i državne svojine nad poljoprivrednom zemljom u privatno vlasništvo devastacijom kapitala, mimo restitucije i javnog nadmetanja. „Društveni deo nije sporan i ostajao je kupcu, ali za državni deo njiva kupac je morao da izađe na javnu licitaciju. Tako je država, iako je prodala poljoprivredna preduzeća, ostala vlasnik 350.000 hektara od kojih svake godine daje u zakup oko 300.000. Cena zakupa jednog hektara kreće se od nekoliko stotina dinara za zapuštene pašnjake do čak 800 evra za najbolje vojvođanske njive. Ipak, u proseku hektar se naplaćuje 500 evra. Sprovedena privatizacija je primer ekonomske devastacije kapitala radnika kao stvaraoca te vrednosti. Čak 65.000 ljudi je ostalo bez posla - kaže profesor Miladin Ševarlić, šef Katedre ekonomike poljoprivrede i tržišta Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. On smatra da je pitanje društvene svojine nad zemljištem trebalo rešiti ili podržavljenjem ili kroz radničko akcionarstvo. Privatizaciju je eventualno trebalo sprovoditi nakon završene restitucije imovine oduzete neposredno posle Drugog svetskog rata. Zabrinjavajuće je da je EU taj proces privatizacije poljoprivrednog zemljišta pre restitucije prećutno podržala - kaže profesor Ševarlić.[17]“ I Milenko Srećković je 2013. godine izneo podatke[18].

Likvidacija društvene svojine po osnovu Ustava iz 2006. g. uz izostanak restitucije otvorila je put da tajkuni izvrše upis vlasništva nad poljoprivrednom zemljom koja je dotad bila pod privilegovanim zakupom po osnovu „privatizovanja“ društvenih poljoprivrednih subjekata, tvrdio je predsednik Udruženja za borbu protiv organizovanog kriminala „Obruč“: „Najveći kriminal desio se od 2007. godine, kada je omogućeno da se ta svojina, koja se dotada vodila kao društvena, katastarski prepiše na nove vlasnike. Od oko pola miliona hektara, 200.000 je bilo zadružno, a ostalo je državna svojina[19].“ Zašto naši poljoprivrednici nikad nisu protestovali protiv ovakvog ustavnog rešenja (čl. 86. Ustava), niti protiv zakona o poljoprivrednom zemljištu iz 2006. godine[20]? Odgovor je jednostavan. Propaganda neminovnosti privatizacije, poplava lakih kredita i subvencija po hektaru zakupljene zemlje je toliko okupirala pažnju naših samostalnih poljoprivrednika da su zaboravili značaj vlasništva. Paradigma političke sporohodnosti naših zemljoradnika u zaštiti svojih interesa je pojava koju je RTV u jesen 2015. g. nazvala „protestom paora“.

O Nacrtu zakona o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu (avgusta 2015. g)[21] je vođena sasvim mirna javna rasprava[22]. Završila se bez značajnih prigovora poljoprivrednika. Nacrtom je predviđeno da se do 30% zemljišta u državnoj svojini može dati u zakup velikim investitorima. „Sastavni deo Nacrta zakona koji je potekao od predstavnika udruženja poljoprivrednika je i da se deo državnog poljoprivrednog zemljišta proda poljoprivrednicima. Uslov je da oni nemaju posed veći od 30 ha, a mogu da kupe maksimalno do 20 ha. Prihvaćen je i predlog da se dodatno pomogne ovim poljoprivrednicima tako što bi se obezbedila mogućnost plaćanja kupljenog zemljišta u periodu do 5 godina.[23]“ Nacrtom se za sada izričito predviđa da vlasništvo nad državnim poljoprivrednim zemljištem, kao i pravo preče kupovine može steći isključivo fizičko lice koje je državljanin R. Srbije (čl. 72a i 72b Nacrta). Naravno, za očekivati je da republička Vlada tokom jurcanja u evroatlantidu već 2017. godine odluči da ipak dozvoli sticanje poljoprivredne zemlje evroatlantskim strancima „da ne bi smo izgledali neozbiljno pred našim strateškim partnerima iz EU“.

Gospodari neoliberalizma hoće oranice Vojvodine

Pre četiri godine sam upozoravao da u će se u našoj Vojvodini bez poljoprivrednih subvencija Republike Srbije razvijati samo mašta o evrodiznilendu, a naša realnost postajati sve tužnija socijalna drama[24]. Nebojša Katić je početkom 2013. g. upozoravao da će moćni strani kapital posegnuti i za obradivom zemljom u istočnoj Evropi. „Samo zahvaljujući jeftinoj afričkoj zemlji, veliki grabež za zemljištem istočne Evrope je nešto usporen. To usporavanje je pre pitanje godina nego decenija. Države koje ne razumeju šta se na globalnoj sceni zbiva, koje ne prate globalne trendove, mogle bi se vrlo brzo suočiti sa problemom prehrane svojih građana. Raspolaganje svim potrebnim resursima za proizvodnju hrane ni izbliza ne daje dovoljno sigurnosti, ako se zemljište nalazi u rukama moćnih stranaca. Budalasti narodi bi sebe mogli dovesti u poziciju da gladnih stomaka gledaju kako proizvodi sa njihovih oranica hrane neke mudrije narode.[25]“

Godinu dana kasnije, Vlada R. Srbije je davala subvencije po obrađenom hektaru. Ta politika u mnogo čemu nije valjala, ali po zahtevu MMF-a za ukidanje subvencija poljoprivredi[26] one se drastično smanjuju, a kvalitetnije se ne uvode[27]. Vučićeva Vlada nije ni pokušala da uvede bilo kakvo subvencionisanje poljoprivrede prema prinosu. Izložena razobručenom uvozu stranih (subvencionisanih) poljoprivrednih proizvoda po osnovu jednostrane primene SSP-a od 2008. godine, srpska poljoprivreda je danas sasvim izložena pošasti poljoprivredne robe iz EU.

Današnje opozicione stranke koje se sada „brižno“ bune protiv arapskog kapitala u kombinatu Karađorđevo, zaboravljaju da su njihovi naslednici u vlasti (sa URS Mlađana Dinkića) 2013. godine samo nastavili njihovu politiku[28]. Iako se radi o ugovorno oročenom zakupu na 30 godina, ikustvo pretvaranja društvene svojine u likvidacionu masu nakon 2006. g. onespokojava. Vlasti APV su poseban problem. Predsednik Izvršnog veća APV je još pre deset godina ispoljio potpuno nepoznavanje poljoprivredne stvarnosti kada je javno insistirao na subvencionisanju poljoprivredne proizvodnje po hektaru, pa se povukao kad je saznao da bi na taj način država dodatno nagradila domaće tajkune koji su se „za tepsiju ribe“ domogli poljoprivrednih kombinata. Republička vlada je subvencije ograničila na gazdinstva koja u svom posedu imaju do 100 ha. Međutim, pokrajinska birokratija nas je u doba naleta svetske ekonomske krize zamajavala razvojem ilegalne „evropske regije“ u Vojvodini[29] i mirno gledala kako propadaju stočarstvo i ratarstvo u Vojvodini[30]. Nije slučajna takva neosetljivost na propadanje poljoprivrede?

Tokom 2010. godine  Rockefeller Group je postala vlasnik 75% fonda Europa Capital koji je domicilno subjekt EU i otkupljuje ekonomskom krizom obezvređene poljoprivredne nekretnine istočnoevropskih zemalja. Na listi njihovih meta je i Srbija[31], čija Vlada namerava da 2017. godine dozvoli rasprodaju naših oranica investitorima iz EU. U ovom smislu, iza „evropskog“ fonda stoji rokfelerovski kapital. Majk Lourel iz američke medijsko-marketinške kompanije Gannet je s proleća 2015. g. upozorio da Vojvodinu čeka blickrig američkih hegemonista. U članku „Jadna Vojvodina, sledeća na listi meta“ Lourel izričito navodi da „američke NVO u čijoj pozadini se nalaze Sorošovi mediji nesumnjivo raspolažu značajnim uticajem u danas korumpiranoj Srbiji i besramno objavljuju svoje namere. Primer toga su NED, legendarna američka NVO za korumpiranje, i Rockefeller Brothers Fund koji su zajedno ustanovili NDNV. Naravno, to društvo je navodno pro-vojvođansko i nesumnjivo je gura ka nezavisnosti. Biće to mnogo jasnije kada rivalstva postanu žešća. Brojni sumnjivi kosovski Albanaci, Romi i drugi potčinjeni ljudi su se preselili na ovu teritoriju. Verovatno se ipak neće širiti izjave da Vojvodina nije Srbija već da je Mađarska, jer će njima i to biti dovoljno kako bi im se odobrila nezavisnost[32]“.

Rokfeleri po Vojvodini odavno imaju raspoređene lobiste političare, novinare i ekološke aktiviste. Sutra oni vojvođanskoj javnosti mogu simulirati „legitimitet“ i „korisnost“ vlasništva „stranih investitora“ nad njenim oranicama. Sama Fondacija braće Rokfeler (Western Balkans Guidelines) objavila je podatke o NVO koje deluju u Vojvodini, a na njihovom su platnom spisku. Pored Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine(NDNV)[33] Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića braća Rokfeler finansiraju rad NDNV-ovog Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE)[34]. Na istom platnom spisku je Centar za regionalizam Aleksandra Popova i Zelena mreža Vojvodine Olivere Radovanović (mreža NVO razvijana iz pančevačke sekcije hrvatskog Pokreta za mir još dvedesetih godina).  Nisu oni slučajno deceniju i po ćutali o otimačini vojvođanskih oranica od strane tajkuna i stranaca, buneći se gromoglasno isključivo protiv ulaska ruskog kapitala u Vojvodinu.

Što se tiče političkih stranaka, oni koji brukaju socijaldemokratiju u Vojvodini iznenada dušebrižno simuliraju borbu protiv strane privatizacije vojvođanske zemlje[35], mada ni njima ta pojava do nedavno nije uopšte smetala, kao ni NDNV-u i ostatku evroatlantskih političkih snaga u zemlji. Politiku ove male regionalne stranke[36] nemo slede i  Skupština APV[37] i Pokrajinska vlada[38] na čelu s Pajtićem čiji rok trajanja na čelu Vojvodine ističe. U ovom trenutku se vodi kampanja kroz medije i ustanove Vojvodine kojom se pažnja javnosti s 15 godina kašnjenja skreće na domaće tajkune. Njihova retorika borbe za magarca kojeg je vuk odavno pojeo je velika dezinformacija u cilju da sesrpska javnost zbuni, podeli, i u borbi za nacionalno vlasništvo nad zemljom ne veže efikasno za domaće nezavisne rodoljubive snage, već za gospodarima globalizma politički podobne false flag organizacije. Fensi paori su u tom svom nastojanju bili toliko „kreativni“ da su drpili ideju borbe protiv rasprodaje zemlje strancima od mrskog im DSS-aVojislava Koštunice. Naime, Koštunica je najavio da će se DSS boriti protiv prodaje zemlje strancima još početkom 2014. godine[39].  

Za iznenadno medijsko bombardovanje Vojvodine tuđicom „paor[40]“ odgovorna je politička agitacija LSV i njihovi simpatizeri u desku RTV koje ćemo, zahvaljujući premijeru Vučiću, uskoro plaćati svi republičkom taksom. Izrazom „paor“ su oni koji brukaju socijaldemokratiju više od dve decenije uporno gnjavili Vojvodinu da bi je ubedili u nekakvu „posebnost“ poljoprivrednika Vojvodine u odnosu na ostale u Srbiji. Naglo su se upetljali u protest protiv izmena Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Upadljiva je sličnost naziva „Lige paora“ s nazivom političke organizacije onih koji brukaju socijaldemokratiju u Vojvodini. Osim toga, na čelu „Lige paora“ je njihov pokrajinski poslanik Miloš Šibul. Taj velikan „protesta paora“ je već hapšen pod sumnjom zloupotrebe službenog položaja kojim je kikindsko JP Gradsko zelenilo i pijaca oštećeno milionskim sumama[41]. Uzalud se činilo da se partijaškom petljanju suprotstavilo veoma aktivno Udruženje poljoprivrednika[42] na čelu s Miroslavom Kišom[43]. Naravno, samo su politički podobni ratari „Lige paora“ pripušteni na protest traktorima u Beograd. Sve ostale traktore koji nisu pod komandom „fensi paora“ policija je zaustavila.

„Nisam paor jer se ne bavim zemljoradnjom. Uvreda je za paore da ih poistovete sa mnom“, izjavio je Nenad Čanak na RTV-u[44]. Koliko je rafiniranog cinizma u toj izjavi! Poljoprivrednici Vojvodine danas gaje uzaludnu nadu da će svoje interese zaštititi uz pomoć istrošenih visokih partijskih birokrata APV[45], tim pre što je opštepoznato da su upravo oni 15 godina zamajavali javnost nemo posmatrajući otimačinu naših oranica. Zar treba očekivati da u sukobu s republičkom vladom zemljoradnicima pomognu oni koji danas glume sukob s Beogradom dok na štetu naše Vojvodine s Beogradom sarađuju[46]? SVM odavno učestvuje u Vučićevom režimu na republičkom nivou vlasti[47].

Jesenji protest poljoprivrednika Vojvodine u Beogradu filovan političarima iz Pajtićeve Pokrajinske vlade i doba privatizacije sasvim je skrenuo pažnju s glavnog problema: opasnosti da zemlja bude rasprodata strancima. Naime, pošto su tajkuni još 2006. godine svoj privilegovani zakup oranica pravno pretvorili u vlasništvo, dogodine se završava decenija njihove „savesne“ državine. Prema domaćim propisima o svojinskim odnosima, takav držalac smatra se savesnim, pa stiče vlasništvo održajem, a rok održaja se uračunava i ako vlasništvo bude preneto na drugoga. U prevodu na jezik evroatlantskih integracija: domaći tajkuni će za godinu-dve moći mirne duše da prodaju oranice strancu, čim se dozvoli prodaja zemlje „velikim investitorima“ iz EU. O tome ni reči nije bilo na protestu u Beogradu 24. 12. 2015. godine, da se „paori“ ne dosete[48]. Dva dana pre „protesta paora“ javnost je zabavljana prostaklucima Nenada Čanka prema Marjanu Rističeviću[49]. I Udruženje poljoprivrednika Miroslava Kiša je leglo na rudu. Pristali su da se bez traktora podvedu u mlitavi „paorski protest“ pod rukovodstvom trojice eregbiroša[50] tajkunski privatizovane Vojvodine: Nenadom Čankom, Bojanom Pajtićem i Sašom Radulovićem. Nedostajao je samo Miodrag Kostić da im održi govor! Pošto srpski ratari koji nisu iz Vojvodine nemaju pojma šta znači izraz „paor“, sebe od početka nisu videli kao deo „paorske“ žalosne trupe pa im nije palo na pamet da im se pridruže. Doduše, „veliki Vojvođani“ pod rukovodstvom „fensi paora“ ionako vole da se dokazuju sami sebi time što „ne mogu da trpe Srbijance“.  

Prihvatajući mlitavu „paorsku“ ideologiju i rukovodstvo privatizacionih eregbiroša, vojvođanski zemljoradnici su protestom u Beogradu porekli sami sebe. Ko ne veruje, neka se seti veličanstvenog i odlučnog protesta francuskih poljoprivrednika u Parizu septembra ove godine[51], pa neka s tim uporedi „paorski protest“ u Beogradu. Je li sve bilo vredno toga da i Kiš (bez traktora) dođe u Beograd, „pa da im i on kaže“? Ala im je i rekao! I šta Vojvodina ima od toga osim vanredne sednice Pokrajinske vlade[52]? Ima samo novu brigu koju je nedavno izrazio Laslo Vegel: „Više me zabrinjavaju oni koji svoje prihode, rang, mogu da zahvale pokrajinskoj autonomiji, iz nje crpe (ili su crpeli) korist dok glavni autonomaši, kojima je to primarno zanimanje, u potaji nude pokrajinu na prodaju.[53]“ „Paorski protest“ je bio samo maskarada, a izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu su usvojene[54] kao da nikakvog protesta nije ni bilo!

„Risajlent paori“  Rokfelerovog Beograda budućnosti

Kao i svaka tuđica u pežorativnoj upotrebi, i izraz „paor“ ima promenljivo i nediferencirano značenje. Kakvo god ono bilo, u Vojvodini je proisteklo iz urbarijalne (kmetovske) vezanosti zemljoradnika za zemlju u službi vlasnika zemlje. „Paor zemlje“ (sesija) je najpre označavalo feudalnu nekretninu obradivog zemljišta koju je pripadajuće domaćinstvo obavezano da obrađuje[55]. Dakle, domaćinstvo je u pravnom smislu pripadalo nekretnini, a ne obrnuto! Znatno kasnije su zemljoradnika i u Vojvodini počeli pežorativno da nazivaju „paor“. Najpre su to počeli skorojevići onih društvenih slojeva koji su sebe smatrali „noblesom“, da bi se zemljoradnicima rugali. Ove činjenice svedoče naša književnost i etnologija. Sav kasniji pastoralni sentimentalizam socijalističkog doba, romansiranje i politizovanje izraza „paor“ tu činjenicu ne mogu da poreknu.

Kome je  interesu da poljoprivrednici Vojvodine danas postanu „paori“?

Rokfelerova fondacija je projektovala da Beograd postane resilent city. Teško je smisleno prevesti na naš jezik ovaj izraz naivnog prizvuka i nejasne sadržine. Resilent se u savremenom engleskom jeziku smatra sinonimom za flexibile. Inače, radi se o pionirskom projektu The Rockefeler Brothers Foundation kojom se planira uređenje The 100 Resilent Cities – gradova koji će odeleti svim mogućim neprilikama, od ratova i revolucija do poplava i zemljotresa. Je li ovo razvojni smisao čudnovatog „Beograda na vodi“? Kao i svaki grad na Divljem zapadu budućnosti u njihovoj režiji i Beograd bi imao svog Rokfelerovskog sudiju Dreda (ta funkcija bi se nazivala Chief Resilience Officer ili CRO) koji bi risajlent sitijima upravljao u „saradnji“ sa privilegovanim NVO sektorom. Nije Beograd jedini evropski grad na kojeg su se nameračili Rokfeleri. Rokfelerske aprehenzije prostiru se i na Lisabon, Solun, Atina, Barselona, Bristol, Glazgov, London, Milano, Pariz, Rim, Roterdam i Vejle.

Pomenuti sudija Dred Rokfelerovskih utopija budućnosti je za sada nasmešeni Majkl Berkovic[56] (Michael Berkowitz), dugogodišnji globalni menadžer upravljanja rizikom u Deutsche bank. Rokfelerov Mega-City sutrašnjice na današnjoj srpskoj zemlji moraće da raspolaže velikom količinom obradive zemlje[57]. Naravno, neće biti dovoljno samo ono što je u doba socijalizma obezbeđivao PIK Beograd, koji je, inače, krajnje netransparentnim načinom postao vlasništvo Grada Beograda i vlasnik polovine PIK Zemun. Trebaće njima mnogo više oranica (najbliže, najkvalitetnije i najbolje povezane su upravo u Vojvodini). Da bi funkcionisala globalistička risajlent utopija u risajlent Beogradu, potrebna je velika distopija oko nje, u kojoj će oranice i useve raditi neki poslušni risajlent „paori“ budućnosti. Dragi zemljaci, vojvođanski poljoprivrednici, ne gajite lažnu nadu. Neće oni da vi budete njihovi „paori“. Nikako vi, sa vašim tradicijama borbe za slobodu, za veru, narodnost i slobodu vlasništva. Nikako vi čiji preci su ovde stvarali građansko društvo i suprotstavljali se otomanskoj orijentalnoj despotiji, imprerijalizmu, policijskoj državi Habsburga, totalitarizmu i evroatlantsokm poretku. Savremeni globalisti su već pokazali kako umeju da na vaša vrata dovedu pola miliona izbeglica iskorenjenih iz sopstvene zemlje, da ih popišu i sutra rasporede po vašoj zemlji tamo gde oni hoće. U bliskoj budućnosti mogu da ih readmisiraju[58] upravo u Vojvodinu da rade njive koje su danas tajkunske, a sutra Boga pitaj čije i njih pretvore u „paore“ politički podobne globalističkom poretku.

Zemlja i sloboda

Kao i svaka pošast u istoriji, i globalistički neoliberalizam je privremenog karaktera. Problem je u tome što oni privremenost neoliberalizma hoće da iskoriste za nametanje trajnog neofeudalizma. Zato svako u Vojvodini, a naročito poljoprivrednik, pažljivo mora da razmotri večito pitanje koje je pred sumrak jednog feudalnog poretka davno postavio Nikolaj Černiševski: Šta da se radi? Međutim, za razliku od uznemirene, plahovite i besne revolucionarne ruske omladine, mi to pitanje moramo razmotriti sine iro et studio i bez sugestija stranih ideoloških i finansijskih mentora. Lagano, kako i pristoji prirodi Vojvodine. Temeljno i uporno, kako je bilo svojstveno našim starima. Politički racionalno, kako možemo naučiti od susednih Mađara.

Naučite kako da se kroz šumu globalističkih dezinformacija i manipulacija probijete do istine. Oni imaju bogato plaćene institute koji izučavaju naše ponašanje i razmišljanje, pa smišljaju načine kako da nama manipulišu. Plaćaju čitave brigade udruženja, novinara i aktivista koja nas ubeđuju u njihovu filantropiju. Međutim, koliko god da ih ima, nisu oni pametniji od nas.

Ne sme se verovati u filantropiju globalističkog kapitala, posebno kada je šire ljudi sa rokfelerovskog platnog spiska. Isti kapital je pre sto godina finansirao eugeničke ustanove SAD i Kanade od samog početka svog „filantropskog“ rada^[59]. Fond Rokfeler je finansirao i Kajzer Vilhelmov institut za antropologiju, nasleđe i eugeniku[60] u doba nacizma^[61]. Fond Rokfeler je finansirao i samog Jozefa Mengelea^[62] isplativši 1929. g. grant od 317.000 dolara u cilju osnivanja Institut für Erbbiologie und Rassenhygiene^[63] u kome je „naučno“ kreirana rasistička ideologija nacista radi istrebljenja Jevreja, Roma i drugih „nižih rasa“.

Svi političari koji su 15 godina nemo posmatrali tajkunsko grabljenje oranica Vojvodine neće biti od pomoći. Naprotiv. Istorija je pokazala da Vojvodina nije na srcu onima koji se javno hvale da se bore za naše novce. „Fensi paori“ su naše novce davno strpali u svoj džep. Takvi samo mogu odmoći u borbi za odbranu naše zemlje. Očekivanje da se s takvima nešto korisno postigne je gubljenje vremena, sopstvenog interesa i sramoćenje sebe. „Paor“ je danas postao opasan izraz, koriste ga da samostalne poljoprivredne preduzetnike odvoje od kolega jžno od Save i Dunava, da bi bili manje brojni i manje uticajni. Sutra će hteti „paore“ koji će biti kmetovi stranog „velikog investitora“ kad on pokupuje njihovu zemlju, a posle će ih zameniti još podobnijim birošima[64], dovedenima sa strane. Onaj ko poljoprivrednika danas naziva „paorom“ ne želi mu dobro, bez obzira što nosi širok osmeh na licu i što njegovo laskanje zvuči slatko. Setite se naših poljoprivrednika koji su pre 2008. godine olako podizali kredite u bankama, dočekivani osmehom, ispraćani tapšanjem po ramenu umesto garancijama plasmana robe, a danas grcaju u dugovima i teškom mukom priznaju: „Sad imam sve, ali to ništa nije moje, sve što je bilo moje sada pripada banci i banka može sa mnom da radi šta hoće“.

Naši poljoprivrednici moraju da budu posebno svesni tri činjenice:

1. Današnja Vojvodina samo izgleda kao naša Vojvodina. Ovo što danas liči na Vojvodinu je ilegalna „evropska regija“ na grbači naše Vojvodine. Čak ni po propisima EU ona nema kapacitet da bude regija.

2. Današnji Beograd samo izgleda kao naš glavni grad. Globalistički gospodari planiraju da postane sedište buduće upravesvetske hiperburžoazije za ovaj deo sveta. Njima treba naša zemlja, jednako vojvođanska, kao i ostala srpska zemlja, a svi smo mi smetnja za spokojno ostvarenje njihovog nauma.

3. Današnja republička Vlada samo izgleda kao naša vlada, ali je ona u stvari izvršiteljska služba MMF-a. Pokrajinska vlada je istureni izvršiteljski biro MMF-ove izvršiteljske službe iz Beograda. Sve njihove navodne svađe i sukobi (naročito javni), samo su cirkuska predstava za lakovernu javnost.

Tek kad se osvetle sve navedene činjenice, postaje jasan odgovor na pitanje: Šta da se radi da ne postanemo stranci na svojoj zemlji? Svetski odnosi moći se ubrzano menjaju, toliko brzo da je besmisleno klonuti duhom. Zemlja je sloboda, jer su zemlja i sloboda isto. Svi znate odgovor na pitanje šta da se radi. Da se borimo za našu zemlju i našu slobodu i nikad ne odustajemo. Da se pripremimo onim što je davno preporučio mudri Dositej: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporce!“ Da laže i paralaže XXI veka prepoznajemo po njihovim delima, a ne po njihovim rečima. Kako dalje, znaćete sami.

[64] Izraz mađarskog porekla koji se koristio u Vojvodini. U doba Kr. Ugarske označavao je radnika bez imovine kome feudalni gospodar obezbeđuje stan i hranu u zamenu za proste, obično poljoprivredne poslove.