Kakve su pravne posledice sporazuma sa NATO i da li on čuva Srbe na Kosovu?

Odgovarajući na kritike (iz Srbije, ali i iz Rusije koje je iznela portparol MID Marija Zaharova) povodom ratifikacije Sporazuma Vlade Srbije i NATO o saradnji u oblasti logističke podrške, srpski premijer je rekao da je vojni savez potreban Srbiji kao ''saveznik da bismo sačuvali srpski narod na Kosovu i Metohiji''.[1]

Uz ovu tezu je izneto da su za Sporazum Vlade Srbije i NATO o saradnji u oblasti logističke podrške ''krive” i bivše vlasti koje su potpisale i ratifikovale više sličnih sporazuma sa vojnim savezom u periodu 2005-2009. (Zato je poslednji sporazum samo jedna vrsta “inercije“ za koju nije kriva sadašnja vlast.) Ove tvrdnje je pratilo i nekoliko parola izrečenih sa najviših mesta o ''neutralnosti Srbije”, svečano ponovljenih i pred televizijskim kamerama u prisustvu ruskog ambasadora.

Međutim, ako se odbace tvrdnje da su bivše vlasti krive za postupke sadašnjih (jer je to contradictio in adjecto isto kao i teza da nije bilo protoka vremena u svetu u zadnjih 10 godina) ostaje samo jedan ''argument” vlasti za potpisivanje Sporazuma sa NATO. To je zaštita Srba na Kosovu i Metohiji.

Vlast se ipak nije izjasnila da li ta ''zaštita” podrazumeva aktivnost NATO u nezavisnom Kosovu ili u južnoj srpskoj pokrajini? Ako se radi o prvoj varijanti, onda Sporazum Vlade Srbije i NATO ne može da ima odredbe koje se tiču treće strane, tj. nezavisne države Kosovo. Ako je u pitanju druga varijanta, onda Sporazum Vlade Srbije i NATO mora da sadrži odredbe o Rezoluciji 1244 koja garantuje suvernitet Srbije na KiM i, shodno tome, zaštitu srpskog naroda od strane NATO.

Nažalost, tekstualno tumačenje Sporazuma Vlade Srbije i NATO pokazuje da se u njemu (kao i u Briselskom sporazumu iz 2013) ne pominje Rezolucija 1244. U preambuli ugovora se pominje samo ''Partnerstvo za mir''. U članu 2, koji definiše cilj Sporazuma Vlade Srbije i NATO, govori se o pravnim ''okvirima i principima saradnje”, ali ponovo nema Kosova i Metohije ili zaštite srpskog naroda. (U članu 3 koji reguliše sprovođenje odredbi je slično regulisanje.)

Nesumnjivo, najvažniji deo Sporazuma Vlade Srbije i NATO je član 10. U tom članu se garantuje imunitet NATO vojnicima i osoblju u skladu sa Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima iz 1961. godine, Dakle, vojnici NATO će imati imunitet od krivičnog gonjenja u Srbiji, neće plaćati poreze i dažbine.

U obrazloženju zakona o ratifikaciji postoji pozivanje samo na član 99 Ustava RS. (Taj član je proceduralnog karaktera jer propisuje da Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovorene.) Nema pozivanja na preambulu Ustava ili član 182, koji propisuje da je KiM deo Srbije.

Dakle, tekst Sporazuma sa NATO pokazuje da je cilj ovog međunarodnog ugovora potpuno drugačiji od tumačenja (ili namere) srpskog premijera o ''zaštiti Srba na Kosovu”.

Preciznije, čuveni sudija MSP Maks Huber je smatrao da je tekst ugovora važniji od namere ugovornica. Veliki srpski pravnik Milan Bartoš je takođe isticao da su volja i tekst obično saglasni kod međunarodnih ugovora. [2]

U tom smislu, jasno je da svrha sporazuma ne može biti zaštita Srba na Kosovu jer se i ne pominje u tekstu. Javno iskazana (i retroaktivna) namera premijera o ''zaštiti Srba na Kosovu” ne znači ništa u međunarodnom pravu i ne obavezuje NATO.[3]

Kakva su onda biti pravne posledice ugovora?

Vojnici NATO će imati diplomatski statusa u skladu sa Bečkom konvencijom iz 1961. Zbog toga što nema ograničenja broja, onda se može zamisliti situacija da nekoliko stotina NATO vojnika ima diplomatski imunitet na teritoriji Srbije.

Usled nepostojanja reciprociteta čini se da se ne radi o dvostrano obaveznom ugovoru. Takođe, ne može se tvrditi ni da se radi o ugovoru o ustupanju vojnih baza jer nema novčane nadoknade.

Da li će ovakav korak napred ka članstvu u NATO sačuvati KiM u sastavu Srbije kao što to sugeriše premijer? Teško da je to moguće. Realnije je da će to biti korak unazad. NATO zvanično priznaje Kosovo kao nezavisnu državu.

Preciznije, NATO je nakon ruskog prisajedinjenja Krima 2014. i pozivanja na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP) o nezavisnosti Kosova izneo svoj pravni stav o statusu srpske južne pokrajine. Odgovarajući na Putinov govor iz marta 2014. u kojem se poziva na na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP) iz 2010.

NATO je zastupao da je Kosovo nezavisna država. NATO je tvrdio ne može biti sličnosti između Krima i Kosova jer je navodno kosovska nezavisnost sui generis. [4]

NATO pravnici su tvrdili da je kriza na Kosovu trajala mnogo duže od one na Krimu. U tom smislu, NATO pravnici su iznosili poređenje prema kojem je traženje rešenja na Kosovu trajalo preko 3000 dana, a na Krimu samo 30 dana.

Iz toga se (u advokatskom maniru) zaključuje da je referendum na Krimu je bio navodno nelegalan jer nije bilo slobode medija za opoziciju, nije bio u skladu sa ukrajinskim zakonom, održan je pod pretnjom nelegalnog prisustva ruske vojske i bez kredibilnih međunarodnih posmatrača. (NATO pravnici su izneli i da nije bilo pokušaja razgovora sa ukrajinskom vladom i da UN nisu učestvovale u procesu odvajanja Krima.)

Takođe, NATO selektivno tumači i srpsko pitanje MSP povodom Kosova kada brani secesiju. Oni tvrde da je pitanje srpske strane ocenjeno od strane MSP kao ''ograničeno i konkretno” i da se zato ne može primeniti na druge slučajeve u svetu.

Zato ugovor urušava suverenitet Srbije na KiM. On nema pravne veze sa zaštitom Srba na Kosovu. Sporazum podiže nivo odnosa između Srbije i NATO sa nivoa karakterističnog za program Partnerstvo za mir.

Po odredbama i duhu ugovora je bliži crnogorskom putu ka NATO članstvu. Nedemokratskom i bez izražene volje naroda na referendumu.