Danas Mitrovica – sutra Subotica

Dame i gospodo, dragi prijatelji,

Ja ne volim mitinge, vi ne volite predavanja. Ali muka nas je naterala.

Pre svega, želim da zahvalim našoj braći sa Kosova i Metohije što su nas, ovoliko i ovakve, okupili da damo podršku opstanku institucija Republike Srbije i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Sve najvažnije rečeno je u kratkom proglasu kojim pozivaju na ovaj skup. „Podržimo braću sa Kosova i Metohije i njihov zahtev za poštovanje Ustava, Zakona i institucija države Srbije, a protiv Briselskog sporazuma i kapitulacije.   

- danas Mitrovica – sutra Subotica

- danas Zubin Potok – sutra Banjaluka

- danas Kosovo i Metohija – sutra Vojvodina i Republika Srpska

- stop kapitulaciji i okupaciji“.

I to je otprilike to. Kratko i jasno. Da ne bude posle da nismo znali i da nam nije rečeno.

A izračunali su koliko nas svaki dan košta Kosovo, ako se ne varam, oko milion dolara. Ili evra. Sram ih bilo?! Sutra će tako isto računati za Preševo ili „Sandžak“. Što ne izračunaše koliko nas košta Dedinje ili „krug dvojke“.

Dragi prijatelji, čujem da skandirate „izdaja, izdaja“. Ali grešite. Nije ovo izdaja. Ovo je veleizdaja, draga gospodo. I, ne, nije ovo obična kapitulacija. Ovo je strašna, besmislena i sramna kapitulacija.

Naravno da bi mi bilo lakše i prijatnije sedeti u fotelji ili TV studiju i  analizirati i relativizirati u stilu „može ovako, a može i onako“. Ali verujte da nema ovde mnogo šta da se analizira i „filozofira“. Ne treba ovde neka velika analitička, politička ili pravna pamet. Ne, ovde je, nažalost, sve jasno i sve vidljivo, takoreći „iz aviona“. Radi se (pod 1.) o izručenju Srba sa Kosova i Metohije i srpskih institucija u nadležnost Tačijevoj državi. I (pod 2.) radi se o početku institucionalne kapitulacije i državnog sloma koji se neće završiti sa Kosovom. Već se čuju glasovi iz tzv. Preševske doline, jačaju pritisci na Republiku Srpsku, kuva se na severu, u Vojvodini.

Dragi prijatelji,

neke stvari su naprosto nedopustive. Nedopustivo je prodati majku, sestru, veru ili otadžbinu. Nedopustivo je to učiniti čak i zarad opstanka i hleba, a nekmoli zarad nekog datuma i zarad članstva u nekoj organizaciji za koju ne znamo da li će uopšte i postojati kad mi stignemo pred njena vrata. 

Pa, opet, ja ih ne mrzim i savetujem i vama da ne mrzite. Mržnja zaslepljuje i truje. Ja ih, zapravo, sažaljevam. Nije njima lako, verujte. I tek im neće biti lako... Neće se ovo dobro završiti po glavne junake. Ovo miriše istovremeno i na haos i na diktaturu. Ovde se ne zna ni ko zapravo vlada, ni na osnovu čega. Ne zna se čak ni da li je prvi prvi, ili je prvi drugi ili čak treći. Ne zna se ni ko su, ni koliko ih je. Da li je u pitanju vladavina jednog, dvovlašće, trijumvirat ili četverac sa kormilarom. (Ovima se čak ne može ni skandirati ono „bando....“, jer su ovi istovremeno i crveni i crni i žuti i plavi. Tačnije, sve i ništa od toga.) Žao mi ih je i stidim se zbog njih.  Žao mi je što su moji, a ne vlast nekog mog neprijatelja. Pa ipak mi ih je žao – zato što vidim kako će završiti i kako će biti prezreni i odbačeni i od naroda i od onih koji ih sada tapšu po ramenima i ohrabruju na ovom putu bez povratka.        

Znam da mnogi od vas ovde smatraju, a ni ja nisam bio daleko od tog mišljenja, da se ne treba razilaziti, da treba ostati i pozvati građane, studente, radnike i đake da nam se pridruže. Siguran sam da bi se odazvali. Siguran sam da bismo uspeli. Siguran sam da ovaj grad i ovaj narod nisu mrtvi već samo usnuli i obamrli. Siguran sam, takođe, da ima dovoljno poštenih i patriota na odgovornim mestima i da ne bi usudili da krenu silom na narod.

Znam da će mnogi odahnuti ako se sada mirno raziđemo i pomisliti da su se spasli, da su se, eto, „Srbi malo istutnjali“ i da mogu nastaviti svoj prljavi posao. Neki će možda, čak, pomisliti i da je sve nameštaljka. Ali varaju se. Ne, ovo je upozorenje, poslednja opomena, žuti karton (mada su već odavno zaslužili crveni). Ovo je apel i molba da misle makar na sebe, ako im već do Srbije nije stalo. Ovo je poslednji pokušaj da se stvar razreši saborno i mirno. Tačno je da Srbi ne treba da se dele – ali još je gore da budemo složni u izdaji i predaji.

E, sad. Ako dopustimo da ovaj žar zgasne, ako nismo u stanju da ga očuvamo mesec ili dva dana... Onda nismo ni dostojni uspeha i pobede. Onda nismo ni dostojni Kosova. Pa, naši preci su taj žar čuvali i održavali vekovima – a mi se pitamo hoćemo li uspeti mesec dana. 

Ali siguran sam da nije tako.

Siguran sam u sebe i u vas. Siguran sam u našu crkvu, bez obzira što je i ona izložena velikom pritisku i ucenama. A pogotovo sam siguran u našu braću sa Kosova. Zato sam siguran da ćemo se za Vidovdan ovde ponovo okupiti još brojniji i još odlučniji. Da proslavimo pobedu – ili da se za pobedu izborimo.

Ali, u svakom slučaju, sigurno nećemo doći da bismo sedeli na stiroporu.

Mi se ne povlačimo, ne zato što smo „tvrdoglavi“, već zato što se od Kosova i sa Kosova nemamo gde povući.

Živela Srbija!