Десети круг – (међу)корак у добром међуправцу

Десети круг пакла био је плодотворан. Споразум између Београда и Приштине парафиран је од стране оба премијера, уз срдачне честитке и гуштеров осмех баронице Ештон.

И док се заглушујући аплаузи европских и евроатлантских званичника не смире, ваљало би темељно проанализирати шта петнаест тачака овог мукотрпно извојеваног Споразума заправо доноси.

У чему се овај споразум разликује од Ахтисаријевог плана?

Шта је то добила српска страна и да ли се сада Хашим Тачи каје због своје изјаве да Асоцијација српских општина неће имати извршне надлежности?

Председник Николић дочекао је овај споразум речима да њиме неће бити задовољни ни Срби ни Албанци. Каква је онда судбина тог папира ако он доноси обострано незадовољство?

Још пре пар година они који су писали о паралелним институцијама на Северу, укључујући и моју маленкост, били су проглашавани за издајнике, другосрбијанце, еврофанатике, а чињеница да се избори за четири српске општине морају спровести у организацији ОЕБС-а и по законима Косова и да је то у складу са Споразумом из Рамбујеа који је саставни део Резолуције 1244 још више је чинио разјареним дежурне бранитеље „свете српске земље“.

Ствари стоје да је ово био аксиом завршених преговора.

Непотребно је подсећати да се о овоме у Бриселу није ни расправљало јер је то било унапред јасно и српском преговарачком тиму.

И није проблем био убедити српско руководство да поштује интегритет Косова (ако већ не жели да га призна, а будите спремни да ту мантру слушате унедоглед), већ да своје дојучерашње истомишљенике, партијске саборце спреми и програмира за функционисање у координатама нове реалности.

Да ли ће превагнути партијска дисциплина и традиоционална послушност страначких полтрона који су градили политичке каријере на барикадама користећи границе сопствене ограничености за ограђивање Срба на северу, или ће доћи до побуне и цепања највеће странке у Србији остаје да се види.

У сваком случају, парафирани споразум ваљало би и применити.

Јер ако је ова троглава влада почела још од јесени прошле године да примењује парафиране спразуме претходне, најмање што се може од исте очекивати јесте да има довољно капацитета да имплементира одлуке које је сама донела.

Ситуација неодољиво подсећа на оно време када је маја 1993. године Радован Караџић у Атини потписао Венс-Овенов план који је могао да донесе крај рата у Босни. И док је цео свет славио миротворну политику српског Вожда и његових чауша, српски инат је још једном показао своје лице – пет дана касније на заседању Скупштине Републике Српске после театралног излагања генерала Младића о штетности Плана по српске интересе посланици су одбили да дају поверење потписаном документу и рат је био настављен.

Да ли је потребно подсећати да су после тога Срби изгубили Крајину и трећину територије РС и сведени на претходно утврђени проценат добили статус ентитета у нејединственој, али сувереној и међународно признатој Босни и Херцеговини?

И тога морају бити свесни одборници четири српске општине на северу када овај споразум одбацују и проглашавају га за мртворођенче.

Што се Споразума тиче, он је бољи од Ахтисаријевог плана макар у делу који се односи на правосуђе јер се Србима нуди Апелациони суд који ће одлучивати о свим примедбама и покушајима ревизије општинских одлука од стране централне власти.

Србима је загарантована контрола над полицијском управом кроз именовање локалних и регионалних команданта, што је корак више од онога што је Приштина нудила.

Није прецизирано по ком моделу ће се наставно-научни програм Министарства просвете Републике Србије заштити од напада приштинске администрације, јер по Ахтисаријевом плану о томе би одлучивала посебна комисија састављена од српских и албанских парламентараца и једног представника међународне заједнице.

На крају, треба нагласити да ово није Споразум Србије и Косова (о томе преговори тек следе везано за енергетику и телекомуникацију како је у Споразуму и наведено; о статусу, наравно, преговора неће ни бити, барем не у скорије време).

У Бриселу се преговарало пре свега о Србима на Косову и то без Срба са Косова, што је парадокс сам по себи и реприза Дејтона када се о миру у Босни преговарало без Срба из Босне.

Са друге стране, намећу се логичка питања:

1. Зашто у нашем преговарачком тиму није било представника скупштинског Одбора за Косово и Метохију, тела које мора да потврди оно што су представници извршне власти потписали?

2. Зашто у нашем преговарачком тиму није било представника Уставног суда, тела које мора да процени да ли ће будуће одлуке Владе приликом имплементације овог споразума бити у складу са највишим правним актом?

3. Зашто у нашем преговарачком тиму није било представника Срба са севера, оних чији квалитет живота директно зависи од потписаног Споразума и који ће морати да убеде своје гласаче да нису преварени и изневерени?

Мислите да је најтеже било убедити Тачија да „поклони“ Србима самоуправу по његовим законима, да се размонтирају српске институције на северу, а нове интегришу у правни систем Косова, да се први пут говори о „војсци Косова“, да први пут на столу буде учлањење Косова у УН, да се легализује засебни европски пут Косова?

По свему судећи, српско-српски преговори, било у Митровици, било у Београду, неће бити нимало лакши од оних у Бриселу, с тим што тамо неће бити аристократског осмеха баронице, већ гробарска озбиљност председника и хронична констернираност прве даме – краљице Владе Србије.