Ђинђић и Вучић - У сенци косовске истине

Једно време после доласка на власт за садашњег председника Републике Србије убијени председник Владе Србије Зоран Ђинђић био је политички узор. Што је дуже био на власти он му је све мање био идол јер сматра да га је превазишао али ипак је обећао грађанима Србије да ће он главом и брадом подићи споменик Зорану Ђинђићу.

У одбрани северног дела града Косовске Митровице који је био прва баријера у заштити северног дела Косова и Метохије «момци са моста», као један вид грађанске самозаштите, имали су значајну улогу. Мало је позната чињеница да је у финансирању те одбране значајног удела имала Влада Зорана Ђинђића. Из буџетских резерви Владе Србије новац се исплаћивао грађанима који су бранили северни део града. Касније је формирањем Координационог центра он преузео финансирање момака са моста, који су заједно са полицијом у цивилу МУП-а Републике Србије и Цивилном заштитом штитили северни део града Косовске Митровице.

2013. године после потписивања Бриселског споразума, садашњи председник Републике Србије Александар Вучић припаднике Министарства унутрашњих послаова са севера Косова предао је Приштини. Исто је урадио и са Цивилном заштитом. На тај начин је разорио одбрану града и омогућио Приштини да успостави јурисдикцију на целој територији Косова и Метохије.

После 1999. године велики број институција Републике Србије прешао је из јужне покрајине у тзв. ужу Србију. Тако је Универзитет из Приштине дислоциран у Крушевцу, Блацу, Врању, Варварину и у осталим градовима Србије. Универзитет је враћен током 2001. и 2002. године управо у периоду када је председник Владе био Зоран Ђинђић. И не само што је административно враћен него је изграђен и велики број високошколских установа и студентских домова који су били неопходни за његов рад. Данас управо српски део Косовске Митровице опстаје захваљујући Универзитету због великог броја студената и професора који у њему раде. Бриселским споразумом се садашњи председник Републике Србије обавезао да до краја следеће године и здравство и просвету уступи сепаратистима у Приштини.

Универзитет није једина институција која се вратила на просторе јужне српске покрајине. Тада је враћен Инситут за проучавање историје Срба и осталих неалбанаца, Фондови пензијско-здравственог осигурања и др. Уместо некадашње РТВ Приштине која је измештена у Прокупље уз свесрдну помоћ и подршку ондашње Владе Републике Србије формирана је Телевизија Мост чији је први главни и одговорни уредник био покојни Милисав Милић. На повратак измештених српских институција није радо гледано ни од стране УНМИК-ове администрације, ни од стране КФОР-а а још мање од стране Албанаца. Највећи део тих враћених институција данас Александар Вучић се спрема да угаси, предајући их сепаратистима у Приштини.

Развој Телекома Србије и постављање базних станица за његово функционисање почео је управо у том периоду. Телеком се на Косову и Метохији наметнуо као солидан мобилни оператер који нажалост заслугом Владе Александра Вучића данас ради у правно-економском систему самопроглашене републике Косово. Функцонише кроз  ћерку фирму Телекома Србије, која Србима намеће обавезу да морају да поседују документа самопроглашене републике Косово да би могли да користе њене услуге, што је супротно Уставу Републике Србије. Посебан позивни број који је Београд уступио Приштини је карактериситка само суверених држава чиме власт Александра Вучића учествује у заокруживању државности сепаратистичке творевине у Приштини.

У периоду те две године владавине Зорана Ђинђића на Косову и Метохији се доста градило. 2001. године је био земљотрес у Косовском Поморављу и санирање штете је извршено уз финансијку подршку искључиво Владе Републике Србије. Већи је буџет био 2002. године за потребе Координационог центра за Косово и Метохију него за цео период од пет година владавине Александра Вучића. Куриозитет је да је садашњи председник Репубилке Србије а ондашњи премијер у договору са Хашимом Тачијем отварао објекте у српским срединама које је изградила сепаратистичка власт у Приштини, представљајући грађанима Србије да је то учинак његове Владе. Тако је, примера ради, породилиште у селу Пасјану код Гњилана и Дом здравља у Зубином Потоку отворио током предизборне кампање. Александар Вучић једино што је изградио је незграпни и помало ружни споменик Цару Лазару у северном делу Косовске Митровице. Мало чудно јер споменик гради онај који је главни противиник тзв. небеске Србије на политичкој сцени Србије, а темељ те небеске Србије је управо велики кнез Лазар Хребељановић.

За разлику од Александра Вучића Зоран Ђинђић није имао никавог комплекса у односу на западне политичке лидере. Био им је заиста раван, нису му клецала слабачка колена, као што признаје Александар Вучић да се то њему десило током сусрета са Ангелом Меркел. Убијени председник Владе Србије због свог угледа на међународној сцени није имао потребе да према иком буде снисходљив и сервилан.

2002. године су били парламентарни избори за Скупштину Косова и Метохије. Изборе је организовао УНМИК. На изборе су Србе позвали и ондашњи председник СРЈ Војислав Коштуница и председник Владе Србије Зоран Ђинђић као и покојни патријарх Павле. Велики број нас је бојкотовао те изборе, јер смо сматрали да нису у складу са важећим Уставом Републике Србије и да се нису стекли услови за одржавање демократских избора. Срби су у оквиру коалиције Повратак ушли у скупштину Косова и Метохије а убијени председнк Владе Србије имао је исте аршине за све Србе, и за оне који су изашли на изборе и за оне који нису. Деловао је саборно, градећи јединство међу Србима. То смо имали прилике да уочимо током бројних сусрета Срба различитих политичких опција са Косова и Метохије са Зораном Ђинђићем. Садашњи председник Републике Србије Србе са Косова и Метохије дели на подобне и неподобне, послушне и непослушне, патриоте и издајнике. Када Срби 2013. на северу Косова нису хтели да изађу на локалне сепаратистичке изборе затражио је од НАТО пакта дозволу да 45 минута уђе на Косово и Метохију и дисциплинује непослушне Србе. Непослушне Србе санкционише тако што им преко својих сеиза пали возила, пуца на куће и домове, баца бомбе, пали просторије, као што је то скоро урадио Народном покрету Срба са Косова и Метохије «Отаџбина». Тога у време Зорана Ђинђића није било.

Сећам се добро да је приликом пријема Срба са севера Косова и Метохије на заједничкој конференцији за штампу крајем 2001. године Зоран Ђинђић одао признање Србима да су својим политичким деловањем одшкринули врата Србији према Косову и Метохији. Бриселским споразумом је Александар Вучић та врата затворио.

У преговорима са Западом, колико смо ми сазнавали, захтевао је да статус Косова мора да се брзо решава. Инсистирао је на подели Косова и тражио је да Србија не може да добије мање од 60 посто теритроије. Проблем му је био како да све српске светиње убаци у тих 60% територије. Како смо чули, Запад му је нудио само 40 посто. Његови последњи интервјуи које је давао српским медијима били су пуни критика на рачун Запада због отимања Косова и Метохије. Говорио је да се судбина Косова и Метохије не може решавати по којекаквим њујоршким забитима већ у Београду. Није се устезао да у интервјуима јасно и гласно каже да се етничко чишћење Срба са Косова и Метохије плански спроводи да би се лакше створила још једна албанска држава на Балкану. То га је, нажалост, и коштало живота.

Бивши потпредседник ДСС и члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“