Početna strana > Rubrike > Politički život > Dobar i loš ekstremizam?
Politički život

Dobar i loš ekstremizam?

PDF Štampa El. pošta
Dragomir Anđelković   
ponedeljak, 20. oktobar 2008.
„Ono što je opasno u vezi sa ekstremistima, to nije činjenica da su netolerantni. Zlo ne predstavljaju njihova načela, već ono šta kažu za svoje oponente.“
Robert F. Kenedi

U naše doba internacionalna reč ekstremizam, izvedena je iz latinskog prideva exstremus, koji se prevodi kao krajnji. U duhu izvornog značenja svog korena, prema Političkoj enciklopediji, „termin ekstremizam označava zauzimanje krajnjeg ili najoštrijeg stava u nekom pitanju, akciji ili pokretu, odnosno zastupanje gledišta koje se nalazi na kraju lestvice uopšte mogućih gledišta o tom pitanju i koje je u toj meri isključivo da odbija svako vođenje računa o ostalim mišljenjima, alternativama ili o pojedinačnim okolnostima i uslovima situacije“. Ukratko, ekstremizam je, kako je rekao Milan Vujaklija, „preteranost, nepopustljivost, nepomirljivost (u držanju, u nekom gledištu)“.

Dogmatizam, nasilje i paranoja

U svakodnevnom životu neretko primenjujemo izraze ekstremizam i ekstremista u skladu sa njihovim sveobuhvatnim izvornim značenjem. Tako, nedavno sam čuo prijatelja da svoju ženu naziva ekstremistom jer stalno tetoši i nadzire njihovo dete, i gotovo da trogodišnjem dečaku ne da ni da samostalno diše. I u pravu je, njegova supruga ide u krajnost, i to onu od koje će njihov sin verovatno imati trajnu štetu. Teško da će se razviti u iole vitalnu, snalažljivu osobu, a u budućnosti mama često neće moći da reši probleme i izazove sa kojima će se susresti.

Međutim, u političkoj teoriji reč ekstremizam se ipak upotrebljava uz izvesna ograničenja. Nije dovoljno na bilo koji način otići u krajnosti. Potrebno je i dodatno se kvalifikovati za ekstremistu! A za to postoji tri suštinska uslova.

Prvi je dogmatsko mišljenje! Ekstremista na osnovu parcijalnih ili iskrivljenih „dokaza“ prihvata neko mišljenje, i potom prema njemu ima odnos fanatičnog vernika. Ubeđen je da poseduje pravi istinu, zavetno blago sa kojim ima misiju da upozna druge. A sve što njegovom ubeđenju protivreči, ma koliko bilo utemeljeno, odbacuje kao grešku ili paklenu prevaru.

Drugi je direktna ili indirektna sklonost ka nasilju! Ekstremistički pokreti i ekstremisti pojedinačno, skloni su raznim vidovima političkog nasilja. Ako i ne prebijaju ljude, ne vrše atentate i terorističke napade, ako ne izvode državne udare i nisu u prilici da neistomišljenike trpaju u logore ili sprovode masovne egzekucije, bar mnogo iz tog repertoara priželjkuju pa, makar i uvijeno, o nečemu od tog i govore. I pretnja je vid nasilja, odnosno to je i stvaranje atmosfere nesigurnosti, što sve otežava delovanje onih koje su ekstremisti uzeli na zub. Ne moraju sami da izgledaju opasno, nasilju pribegavaju i ako stalno prizivaju represiju od strane državnih organa, sa kojima osnovano može da se smatra da su povezani, ili huškaju neku inostranu silu protiv svojih unutrašnjih neprijatelja. 

Treći je ispoljavanje paranoje! Ekstremisti, dok proganjaju druge ili im bar posredno rade o glavi, obično veruju da su sami ugroženi. Ako to i nije slučaj, makar su ubeđeni da „sile mraka“ prete društvu u čiju odbranu su stali ili, što je češće, realizaciji njihove vizije bez čije materijalizacije društvo, u to su sigurni, nije ni vredno postojanja. Otuda su ekstremisti ubeđeni da je samo po sebi zalaganje za drugačiji stav od njihovog, makar i na izuzetno tolerantan način, odraz zla! Zato svoje neprijateljstvo tako često prenose sa ideja na ljude koji ih zastupaju.

Desničarski ekstremisti, primera radi, na sve strane vide delovanje revolucionarnih pokreta i sveobuhvatne zavere, levičarski samo po sebi postojanje crkve doživljavaju kao manifestaciju klerikalizma, dok je za evroatlantski ekstremiste svako negovanje nacionalne tradicije i tim pre ispoljavanje rodoljublja – šovinizam! A često se poslednja dva ekstremizma i kombinuju, ma koliko spoj dogmatski shvaćenog liberalnog kapitalizma i zastupanja imperijalne hegemonije jedne sile, naizgled deluje nespojivo sa levičarskim sentimentima. Hedonizam naše potrošačke epohe iznad je logike!

Ništa nije idealno, pa ni ekstremizam

Naravno, svi navedeni uslovi retko kada su podjednako ispunjeni, odnosno ono što ih čini ispoljenim (mada u osnovi uvek postoji). Političko delovanje podrazumeva i prikrivanje. Niko od ozbiljnih igrača nije lud da se namerno prikazuje kao ekstremista, čak i kada to suštinski jeste. Pogotovo što dogmatičar i paranoik duboko veruje da je borac za pravdu, kome je radi „višeg cilja“ sve dopušteno. Ubeđen je da su ekstremisti oni koji mu se suprotstavljaju, makar ne ispunjavali ni jedan za to nužan uslov!

Stoga, o ekstremizmu često moramo da govorimo u potencijalu. Na osnovu vrha ledenog brega, na osnovu sadašnjeg ponašanja političara i njihovih stranaka moramo da prosuđujemo šta je ispod površine vode. A pošto su stalno ispred nas, za to imamo itekako mnogo materijala. Jer, u pravu je bio Plutarh kad je tvrdio da se po malim stvarima poznaje priroda ljudi (a to važi i za pokrete). Na osnovu ekstremističkih ispada da se nešto zaključiti i o suštinskim sklonostima i prikrivenim opredeljenjima.

No, jedna stvar je naša procena ekstremizma, koju nesumnjivo treba ozbiljno da uzmemo u obzir kod političkog opredeljivanja čak i kada nam nečiji program deluje teorijski primamljivo, a druga stvar je postupanje države. Da bi bio umanjen prostor za zloupotrebe termina ekstremizam, i na osnovu toga otežano ugrožavanje ljudskih i građanskih prava, odnosno da istinski ekstremisti ne bi mogli da izbegnu sankcije i nastave slobodno da deluju, nemali broj država odlučio se da zakonski reguliše problematiku ekstremizma!

Vrlo jasno, gotovo taksativno, u tim slučajevima se zakonski definiše koji postupci se smatraju ekstremističkim i propisuju se mere za njihovo suzbijanje. Uz „obične“ ekstremističke postupke (npr. napadi na skupove neistomišljenika ili isticanje simbola totalitarnih pokreta), u zakonima o ekstremizmu po pravilu se kao njegov najteži vid navodi pokušaj nasilne promene ustavnog sistema, odnosno narušavanja teritorijalnog integriteta zemlje!

Ko su u Srbiji ekstremisti?

Nema sumnje da u Srbiji postoje razne marginalne grupe, kako na desnici tako i na levici, koje bi na osnovu dosadašnjih aktivnosti i/ili programskih opredeljenja bile zabranjene, odnosno bilo bi onemogućeno njihovo delovanje na osnovu nekog od postojećih evropskih zakona o ekstremizmu, kada bi kojim slučajem kod nas bio primenjen.

Međutim, to bi se desilo i sa nekim parlamentarnim strankama. Primera radi, u zemlji sa demokratskom tradicijom, kakva je Francuska, Liberalno demokratska stranka bi svakako bila pravno okarakterisana kao ekstremistička i potom zabranjena! Jer, ta partija se neprikriveno zalaže za narušavanje teritorijalnog integriteta zemlje! I ne radi se tu o pravu da se zastupa drugačija politika prema Kosovu i Metohiji, već o načinu na koji se to radi! (A inače i prema našem postojećem Ustavnu, samo da je Srbija pravna država, LDP bi bila izbrisana iz registra političkih organizacija.)

U mnogim zapadnoevropskim zemljama, gotovo sigurno, pod udarom zakona o ekstremizmu našao bi se i Nenad Čanak. Njegovo zalaganje za to da Vojvodina dobije status republike legitimno je dok ima u vidu njen ostanak u sastavu Srbije (koliko god da se možda radi o stvaranju preduslova za naknadnu separatističku politiku). Međutim, njegovi nedavni napadi na neke medijske kuće izazvani time što se u kontekstu vremenske prognoze govore za Vojvodinu – sever Srbije ili Severna Srbija, ne samo što imaju ekstremistički miris, već i osnovano ukazuju na secesionističke težnje. 

A na sklonost ekstremističkom nasilju ukazuje, pa i sam po sebi njega predstavlja, nasrtaj N. Čanka 9. oktobra 2001. godine na zgradu Radio Televizije Novi Sad, tada u sastavu RTS-a. Lider LSV-a je skinuo i razbio tablu sa natpisom Radio Televizija Srbije. Time ne samo što je pričinio makar i malu materijalnu štetu, već je sigurno kod mnogih ljudi izazvao duševni bol pa i strah. Gest je mogao da se tumači kao akt pritiska i zastrašivanja neistomišljenika, ništa manji od upada pripadnika Nacionalnog stroja na tribinu njihovih političkih protivnika.

Ako se vratimo iz pravne sfere, u okvire političke teorije, videćemo da u Srbiji ima još dosta drugih, suštinski gledano, ekstremističkih organizacija (koje ipak u zemljama EU verovatno ne bi bile tako i pravno okvalifikovane i onemogućene u delovanju). Primera radi, tzv. nevladina organizacija Sonje Biserko, neosporno nastupa sa dogmatskih pozicija, širi paranoju i ima, makar posrednu, nasilničku dimenziju delovanja. To postiže stvaranjem atmosfere straha i nesigurnosti koja se negativno odražava na život i aktivnosti neistomišljenika.

Ko se od ljudi spomenutih na njihovim „crnim spiskovima“ nije zapitao šta bi moglo da im se desi u budućnosti, u nekim drugačijim političkim okolnostima? Ni knjigu Adolfa Hitlera, „Moja borba“, gotovo niko nije ozbiljno doživljavao. A onda su milioni ljudi završili u logorima smrti (o tome A. Hitler nije otvoreno pisao, ali se iz konteksta osnovano moglo zaključiti da njegovo neprijateljstvo prema grupama kojima pripadaju može da dovede do takvih postupaka). 

Zloupotreba ekstremizma

Najavljen za 11. oktobar „Marš za jedinstvo Srbije“ doveo je do eskalacije priče o ekstremizmu. Okupljanje su, izgleda, nameravale da organizuju neke neonacističke organizacije. I koliko god da je moto planiranog okupljanja u principu bio prihvatljiv, može da se razume to što su vlasti zabranile skup.

Međutim, neshvatljivo je što su olako dopustile okupljanje druge vrste. Na stranu zloupotreba antifašizma od strane onih koji sa njim nemaju nikakve veze (a naprotiv podržavaju politiku globalne imperije koja krši međunarodno pravo i sprovodi agresije protiv nepokornih zemalja, slično kao nacistička Nemačka). Radi se i o tome da su na tzv. antifašističkom mitingu učestvovali i anarhosindikalisti koji se u nemalom broju zemalja tretiraju kao ekstremisti. A njihovo javno delovanje širih razmera onemogućava se isto kao i neonacističkih grupa (ili se i jedni i drugi, dok god ne postanu otvoreno nasilni, ne sputavaju). 

A od svega rečenog, još gore je ponašanje nekih medija i državnih institucija. Televizija, radio i sajt B-92, iz petnih žila su se upinjali da iskoriste situaciju da sa neonacističkim grupicama povežu patriotske organizacije kao što su, primera radi, „Narodni pokret Svetozar Miletić“ ili „Srpski sabor dveri“. Očito, cilj je bio da se sve srpsko, u krajnjoj konsekvenci, prikaže kao fašističko. Valjda, računajući na to da ciljna grupa kojoj se spomenuti medij obraća, i ne stoji baš najbolje sa istorijom, te ne zna da je srpsko civilno stanovništvo, uz jevrejsko, bilo najveća žrtva nacizma i fašizma.

Verovatno je za još veću osudu od ponašanja B-92, s obzirom na značaj institucije Tužilaštva, to što je njegov portparol, u medijskim nastupima uporno govorio o merama protiv nacionalističkih organizacija! Kao opravdanje mogu da razumem da je Tomo Zorić prošao, kao i mnogi od nas, kroz titoistički sistem indoktrinacije, a da se naknadno nije potrudio da prevaziđe tako nastalu zbrku u mislima i znanju. Međutim, g. Zorić nije pekar koji ćaska sa mušterijom, već obavlja važnu funkciju, pa bi morao da se informiše u vezi sa onim u šta nije siguran, pre nego što javno istupi.

Naravno, možda se i nije radilo o neznanju, odnosno pukim titoističkim predrasudama. Nije isključeno da su određeni krugovi u pravosuđu i državnoj upravi stvarali nedorečenu situaciju koja bi mogla da omogući udar širokih razmera po patriotskim i desno orijentisanim organizacijama. Kao što nije isključeno ni da su to radili samoinicijativno, kako bi se dodvorili moćnicima u nevladinom sektoru odnosno novoj vlasti (čime bi obezbedili opstanak na funkcijama na koje ih je dovela prethodna vladajuća garnitura).  

No, moguće je i da su dobili mig od vladajućih struktura da tako postupe, makar i samo radi toga da patriotske organizacije, odnosno njihovi predvodnici, budu zastrašeni pre perioda u kome nam predstoje ko zna kakve kombinacije u vezi sa EULEKS-om, Kosovom i Metohijom, NATO-m, ili možda hapšenje Ratka Mladića.

* * *

Nema dobrog ekstremizma. Svaki je loš. Međutim, nešto što je načelno loše, nekome može i da koristi, dok drugome nanosi zlo. Otuda, šta god teorijski govorili, za svakoga je najgori onaj ekstremizam koji njemu šteti. 

Mi se u Srbiji, da sada ne idemo u dalju prošlost, od kada je eskalirala jugoslovenska kriza, suočavamo sa ekstremizmom na sopstvenu štetu. Deo tzv. nevladinih organizacija i medija, bez trunke sumnje, deluje sa pozicija interesa onih sa kojima smo bili (ili smo i sada) u sukobu. Drugim rečima, te kvazi NVO i instrumentalizovani mediji, nastoje da parališu naše napore da ostvarimo svoje interese. Odnosno da spoljnim delovanjem, kao glas tzv. samokritične (tačnije mazohističke) Srbije, tim interesima dodatno pariraju (u kontekstu odbijanja stranih investitora i kočenja evropskih integracija Srbije, možda treba posmatrati i izveštaj Helsinškog komiteta).

Slično stvari stoje i sa direktnim ili indirektnim delovanjem nekih političkih stranaka u prilog, stiče se utisak, dezintegracije Republike Srbije, odnosno podrivanja njenog teritorijalnog integriteta. A da to delovanje ne treba bagatelisati dokazuje i površna analiza ostvarljivosti onoga što g. Čanak uporno zahteva. Tražio je izdvajanje RT Novi Sad iz sastava RTS-a, i formiranje medijskog servisa Vojvodine, i to je dobio! Tražio je drastično povećavanje autonomije Vojvodine, uz uključivanje suštinskih elemenata državnosti, i to će u značajnoj meri sada dobiti. O tome da će i dalje insistirati na realizaciji svojih ciljeva, možda i sve do izdvajanja severne pokrajine iz sastava Srbije, govori i njegov odnos prema naizgled beznačajnoj vremenskoj prognozi. A videćemo šta će se od njegovih želja još ostvariti!

Za činjenicu što ekstremisti uspevaju da postignu svoje ciljeve, od nametanja institucionalnih rešenja koja priželjkuju, do unošenja straha među neistomišljenike, krivi su, verovatno i više od njih, oni koji sa njima sarađuju. Jer vatra je vatra, a za požar je kriv onaj čijoj se kontroli ona otrgne. 

Olako se zaboravlja da je „vatra loš gospodar“, dok se na našoj političkoj sceni isključivo misli o tome koliko je oganj „koristan sluga“. Neka o tome razmisli vrh Demokratske stranke, kao i predsednik republike, kada budu razmatrali ne samo potencijalni zakon o ekstremizmu, već i svoju političku strategiju i spremnost da prave ustupke radi dolaska na vlast, i opstanka na njoj. 

Pravo pitanje je ko ugrožava demokratski razvoj i napredak Srbije i srpskog naroda. I šta učiniti da se ta vrsta problema prevaziđe. A najlakše je bežati od problema, ili ih demagoški koristiti, i u tom kontekstu onemogućiti delovanje nekakvih minornih neonacističkih grupa, koje verovatno niko ne bi ni primetio da oko njih, radi kompromitovanja nacionalno orijentisanih partija i NVO, famu ne pravi B-92, u društvu sa još nekim sličnim medijima i nevladinim organizacijama. 
 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, „Zajednica srpskih opština“ na KiM biti formirana do kraja 2023. godine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner