Добрица Ћосић и његови патолошки мрзитељи

Након последњег јавног иступа Добрице Ћосића[1], и реакција које су уследиле, дефинитивно смо сигурни да у једном делу Србије, оној „другој“, влада атмосфера патолошке фиксације и опседнутости Ћосићевом личношћу и рамишљањима. На његов начелно неспоран и евидентно добронамеран текст (молба упућена младим људима да се врате у земљу и помогну њен опоравак), сручиле су се салве хистеричне критике и напади са лева и десна, а нарочито оних којима су препуна уста демократије, толеранције и људских права. Своје пљувачне жлезде одмах је опробала Биљана Србљановић, вероватно задоваљавајући своје „право“ на приватни „одушак“. Затим су стигла писма анационално свесних и увређених читалаца и апатрида, да би читаву ствар зачиниле ко други него е-новине.

Лудачка мржња е-новина

Тако у редакцијском уводнику онога што се може прочитати на Интернету, а нису новине, иако се тако зову (што рече њихов миљеник Чанак, и на тараби пише сладолед, па је нико не лиже), о Ћосићу се каже да је „државни полуписац на Титовом броду 'Галеб'“ који је „касније стаљинистички шињел заменио националистичким кожухом, увек остао веран тоталитарним идејама и државној сиси. Од соцреализма напредовао је до нацреализма, идеологије етничког чишћења и хуманог пресељења, да би на тим позицијама остао до дана данашњег“; у свом писму је „потпуно заборавио на своју улогу у уништењу свега што се могло уништити (што му се увек исплатило), али зато из дубине свог мрачног ума поручује младима да наставе са борбом против непријатеља“[2]. Након овог „објективног“ и „прикладног“ увода е-новине нас обавештавају да су Ћосићев текст, на наше изненађење, опремили „пацифистичким“ међунасловима (запитасмо се од кад су е-новине постале мирољубиве и толерантне?!). Па да погледамо какви су то „пацифистички“ тонови: „ПОЧАСТИЋУ ВАС СА НЕКОЛИКО СВОЈИХ ДБ САЗНАЊА, ПА КО ЖИВ – КО МРТАВ“; „НИЈЕ ЛОШЕ ИМАТИ ИЛУЗИЈЕ И ЗАБЛУДЕ, ПОГОТОВО КАД ВАМ СЕ ДЕБЕЛО ИСПЛАТЕ“; „МОЈА СЕНКА ЈЕ МАСОВНА ГРОБНИЦА“; „У КОЈУ ГОД ИДЕОЛОГИЈУ ЈА УЂЕМ, ТУ ТРАВА НЕ РАСТЕ“; „НИЈЕ СВЕ ТАКО ЦРНО, БЕЛИ МИ СЕ ФРИЗУРА“; „КАД ГОД СРЉАМО У ПРОПАСТ, МЕНИ ЈЕ ТОПЛО ОКО СРЦА“; „СРПСКИ НАРОД ЈЕ НА САМРТИ, АЛИ СЕ ЈА И ДАЉЕ ДОБРО ДРЖИМ“; „ЗАШТО НИКО НЕМА РАЗУМЕВАЊА ЗА ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ, ХУМАНО ПРЕСЕЉЕЊЕ, МАСОВНА СИЛОВАЊА, ПРОТЕРИВАЊЕ И ГЕНОЦИД – ПИТАМ СЕ ВЕЋ ВЕКОВИМА“; „НАРОД КОЈИ ПРОПАДА, МОЈА ЈЕДИНА СПИСАТЕЉСКА НАДА“. Након редакцијски овако упогањеног текста, аранжираног у класичном тоталитарном маниру монтаже и подметања (ко то прича о стаљинизму и нацизму?!), непатворена лудачка мржња која исијава из дословце сваког коментара не делује толико нелогична; верни читаоци е-новина, као и обично, напујдани су да растргну плен. Послушајмо говор оних који би требало да буду весници и пионири нове, „деконтаминиране“ културе, просвећености и еманципованости:

„Овог монструма смрт упорно заобилази. Ваљда ни она не зна куд би с њим.“

„Па ко то очекује од тебе дртино стара, фашистичка и монстроумна, ко од тебе шта очекује и прижељкује осим да ЦРКНЕШ ВЕЋ ЈЕДНОМ, јебо ти бог мајку фашистичку, што више не ЗАЧЕПИШ са тим нацизмом.Мало ти свега што си направио, јел.“

„Промените ГЕЏИ ОПАНЧАРУ пелене, упет се усрао!“

„Калемару, сједи и базди у тој В.Дренови и настави да калемиш четничке браде, то ти одлично иде“

„Шта хоће овај метузалем?...Ова сподоба, пољопривредни техничар по занимању, отац нације по звању, узрок зла, ђаво у есенцијалном облику, умишљени мислилац, ауторитет по партијској линији...Доста о овој мумији, да завршим. Ма човече, сјаши више са грбаче овог народа, добио си вилу на Дедињу, смрди тамо и не оглашавај се, молим те“

„цркни већ једном!“

„Не бих дао ни два редакцијска међунаслова за сва "дубокоумна" срања петнаестоминутног нобеловца.“

„ово је најгоре зло које се икад окотило на балкану!“

„Јеботе, па није ни оћелавио, гази стоту, а ја хоћу да цркне говно!“

„Ни смрт га неће, боји се, направиће неко гадно срање у паклу“

„Велика је казна за тога виспренога старца када види колико људи је озлојеђено његовим ликом и његовим дјелом, и како многи прижељкују његову брзу смрт. Шта ће већа казна за увелог старца и његов промашени живот? Човјек, када чита ову његову бљувотину, неможе а да не помисли: боже, која то сила омогућава овом посвемашњем идиоту да се његова ријеч чује даље од Веселе свеске. И питам се: није ли српско друштво заиста заслужило да му ова крпа буде Отац нације. Треба му пожељети дуг живот, да у здрављу доживи па,па Косову, па,па, Републици шумској, па,па Санђаку и Војводини, Прешеву..Па,па Геђо, нема више, остаје још релација Мокра гора-Андрићград, тамо се сакупљајте и тамо тандрчите против Кока-Коле, колико вас стас и глас носи. Ђубре једно камелеонско, шта је он умислио! Овакав памфлет! Фуј, старче изхлапљели! Гдје ти је мрвица људскости, бар!“

„Највећи српски вампир се зове Добрица.“

„Сто паметних и храбрих, образованих и поштених Срба, ако се организују и жртвују за опште добро, могу да препороде и спасу Србију...тако што ће узети говњиве мотке и најурити овог метузалема и чауша му Василија из АНУС-а. Живео Хајдин!“

„Овим је све речено о овом кретену!“

„Ово ђубре је требало још давно дубоко закопати а оставити само један мали отвор да могу црви излазити ван и повраћати.“

„Ућуткати Ћосића!“ или „мртва уста не говоре“ 

Дакле, Ћосић треба да цркне, што пре, без поговора! Кусо и репато се огласило да раскомада својом болесном мржњом једног писца и човека који има својих мана и грешака, али сигурно није геније зла и монструм каквим га представљају. Како објаснити овакву исконску, умоболну, морбидну мржњу и агресију према Ћосићу, како је она уопште могућа? Како објаснити разочараност његовим некажњавањем која избија из одговора омладине СДУ (зар тако нешто још постоји?!): „Ви, господине Ћосићу, треба да будете задовољни што петооктобарска револуција није у потпуности успела...Ви, и Ваши саборци, и они које сте Ви подржавали бисте први завршили на судовима да је та револуција успела. Због неуспешне револуције Ви нисте позвани на одговорност за злочине који су се десили за време Вашег председниковања.“[3] Јасно нам је која би то судбина задесила Ћосића да је „петооктобарска револуција“ у потуности „успела“ (неостварени сан о „6. октобру“ Чеде и компаније). Као у свакој револуцији, „народни“ судови би пресудили, по кратком поступку. Мртва уста не говоре; значи, метак у чело, да омасти конопац, или најпре, глогов колац, и „највећи српски вампир“, „монструм“, „ђаво у есенцијалном облику“, „мумија“, и какво све не чудовиште, има коначно да ућути! А до тада, треба му по сваку цену забранити да јавно говори! Тако омладина СДУ изражаво „незадовољство“ Службеним гласником, јер објављује Ћосићеве књиге, и Београдским универзитетом, јер су Ћосићу његова врата још увек отворена. Шта бисмо онда могли да очекујемо као оригиналну акцију ове омладине, под условом да постоји? Па вероватно спаљивање Ћосићевих књига. За почетак. Онда би прешли на спаљивање Ћосића у неком новом лову на („националистичке“) вешце и вештице. Прво су спаљивали књиге, а онда су почели људе. Јел'нам звучи то однекуд познато? Али, да СДУ дечица не би тако сурова подсећала на Југенд идеологије којој се тобоже супротстављају, смогла су снаге да Ћосићу, наравно цинично, честитају рођендан и пожеле да „ужива у незаслуженој слободи што даље од јавног живота“. И да тријумфално поручују „ми смо Вас већ победили“, што звучи бесмислено с обзиром на острашћеност којом су се на њега устремили. Ако су га већ победили, зашто на њега и даље бесно атакују? Можда да као лешинари поделе остатке разапетог писца?

Како, даље, објаснити помахниталост Биљане Србљановић која је на пасја уста извређала Ћосића (осим ако следеће речи није изговарала у тренуцима „приватног одушка“): „Срам га, бре, било, приученог, злог, доконог, незајажљивог, алавог, необразованог, притупог и користољубивог старца. Срам...Нема од ове државе ништа док и последњи зли старац, одговоран за морални и материјални суноврат нерођених генерација, буде и даље говорио.“[4] Јесте, Биљана, само да Ћосић буде ућуткан, и Србија ће морално и материјално да процвета! Да се над „злим старцем“ изврши лапот, по старом добром (источно)српском обичају, и све ће бити у реду! Па ко то каже, ко то лаже, да ви не поштујете српску традицију?! А онда, тако „деконтаминирани“, растерећени „отпада“ који нас гура у „суноврат“, на челу са тобом и осталим перјаницама „модернизацијске авангарде“, са досадашњим вашим морално беспрекорним понашањем и богатим културним речником, идемо у светлу будућност! Политичке и идејне видике ће да нам отварају и шире млади и предобри Срђа Поповић, Мирко Ђорђевић и Латинка Перовић, а моралну пре-подобност ће да гради и дисциплинује млађани и хумани Јово Капичић! Да, све њих, заједно са тобом, Биљана, скромном, некористољубивом и изузетно ученом и образованом, треба пустити да оплођујуте нашу свест својим идеолошким (и другим) прашковима. Србљановићка се усудила и да прокоментарише Ћосићево непознавање страних језика. Ћосић можда не зна енглески, али врло добро зна како се културно користи наш језик, за разлику од „раскоши“, „сочности“ и „живописности“ Србљановићкиног српског који, толико поган и искварен, представља чист нуспродукт декаденције рурбаног живота у који је огрезла. А кад смо код Ћосићевих „комесарских дана у партизанима“ или „Титовог 'Галеба'“, чудно да Биљана и е-новине не спомињу „оца Друге Србије“ Радомира Константиновића чије су оде (умрлом) Титу надалеко познате[5]...

Параноидна мистификација Ћосићевог лика и утицаја

Има више објашњења за овакве сумануте изливе нетрпељивости према Ћосићу. Један је параноидна мистификација његовог лика и дела која трагично губи контакт са историјском реалношћу. У свемоћног „оца Нације“ Ћосића су устоличили управо његови сулуди мрзитељи, много мање он сам, ма какве претензије он имао или му их приписивали. У њиховој болесно искривљеној свести Ћосић фигурира као врховни господар Зла који суверено управља и манипулише историјским догађајима и личностима кано луткар својим марионетама. Тако један студент, „узнемирен“ Ћосићевим писмом, хистерично пени: „Ваша каријера је вишедеценијска, увек сте се истицали - од деловања у комунистичкој партији Југославије, преко писања манифеста српског национализма - Меморандума САНУ, који је био идеолошка основа за ратове које је ваше руководство водило на простору бивше Југославије, потом на положају Милошевићевог председника ратне СРЈ, па све до данашњих дана, својим утицајем на све изабране лидере - од Ђинђића, који вам је увек био сумњив, преко Коштунице, у кога сте полагали највеће наде, затим Тадића, вашег миљеника који вас је, ако ћемо поштено, највише слушао, до Томислава Николића, на коме бисте имали још да порадите...Ви, како поетично у писму студентима кажете, и ваша 'дуга сенка' сте одговорни за стање у коме се ово друштво деценијама дави. Ви сте, наиме, одговорни јер студенти и други млади људи, често и са комплетним породицама, беже главом без обзира из ове земље...Једини исправан разлог за студентске протесте у Србији данас била би борба против вас и наслеђа ваше политике. Никакви болоњски бодови, стање у мензама или високе школарине, већ лажи и мржња коју према припадницима других народа и даље у свом деловању просипате и откривање истине о најстрашнијим злочинима које је руководство чији сте гуру били починило на територији бивше Југославије.“[6] Омладина СДУ се надовезује: „Зар није лицемерно да се Ви, који сте учествовали у стварању атмосфере која је довела до овога што имамо данас у Србији, позивате младе да се врате у Србију? Ваша хумана пресељења, ратови, размене територија, убиства и отмице, говор мржње, уништавање Србије, довели су, између осталог, до деградације образовања, знања и уништавања система вредности. Ви сте одговорни за одлив мозгова једнако као сви после Вас, ако не и више. Колико је младих из Србије отишло 1992. и 1993. године зато што нису хтели да заврше на фронту у туђем рату? У вашем рату.“[7] Двојица „др“ на сајту НСПМ-а настављају у истом маниру: „Многи од младих побегли су из земље управо да би били што даље од особа и политике коју оличава Ћосић. У земљи коју је (квази)политика и (псеудо)национализам изјео, те није више важно да ли је студент способан и интелигентан, већ 'национално подобан'...“, тј. нечија вредност се цени по „турбопатриотизму“[8]. У тој земљи влада „ђедовски дух“ који скреће „пажњу на непријатеља који вреба иза сваког ћошка“. За Соњу Бисерко Ћосић је „био најутицајнија личност, можда чак и утицајнија од Слободана Милошевића“[9], а на трагу исте параноје прошле године се појавила дезинформација да је Ћосић добио Нобелову награду за књижевност. Одговорност за ову бедну интригу преузела је група „Самоорганизовани веб активисти“ која се противи „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“[10]. На сајту НСПМ можемо прочитати следећи коментар: „Страшно је колико тај човек не осећа никакву одговорност,а од 1946. жари и пали по држави“ Итд. Итд. Дакле, сва руководства Срба су била „Ћосићева“ (свима њима је био „гуру“); он је утицао на све србијанске лидере, нарочито на Тадића који га је „највише слушао“; све оно најгоре, „хумана пресељења, ратови, размене територија, убиства и отмице, говор мржње, уништавање Србије“ су лично „његова“ заслуга; он је најодговорнији што млади не само раније, него и данас, „беже главом без обзира из ове земље“ и уопште „за стање у коме се ово друштво деценијама дави“, за „деградацију образовања, знања и уништавања система вредности“, па студенти немају разлог ни за шта да се буне осим против њега и „његове“ политике; и све се то тако дешава од 1946., дакле скоро 70 година!

Има ли ова теорија завере икакве везе са реалношћу?! Како је Ћосић реално може да буде одговоран за све ово?! Како су сва руководства његова ако је на власти био непуних дана, а и за то време се више спорио са осталим српским руководиоцима, него што су они прихватали и следили његове идеје и предлоге? Јел' подржао Панића против Милошевића већ после пола године свог председниковања? Јел' Милошевић осуђивао његову слабост и попустљивост? Јел' убеђивао Караџића да прихвати Венс-Овенов план? Јел' није смењен на понижавајућ начин под паљбом Војислава Шешеља? Јел' то гуру „националистичке секте“ кога следбеници беспоговорно слушају и прате?! Светозар Стојановић је можда најбоље описао карактер његовог кратког боравка на месту председника СРЈ - „ауторитет без власти“. Даље, јел' су ратови на простору бивше СФРЈ уопште „Ћосићеви“ или више Ћосићеви него Туђманови, Изетбеговићеви и Соланини? Јел' Ћосић уништавао Србију током НАТО бомбардовања, и дал' има икакве везе с тим? Након одласка с власти ангажовао се пре свега у борбама опозиције против Милошевића, дајући јој јавну подршку, и на крају чак постао члан „Отпора“. Ову епизоду Ћосићеви критизери нападно прећуткују. Зашто не укажу на тадашњу блискост (опозиционе) младежи и Ћосића? Наравно да не смеју јер то урушава њихову извитоперену концепцију. Јер, ако је Ћосић одговоран за данашњи „непоредак“, како кажу двојица „др“, онда је то много пре као члан „Отпора“ него као „ратни председник СРЈ“, пошто је овај непоредак у коме годинама живимо резултат политике којој је управо „Отпор“ био младалачка ударна песница. Ако је наш основни проблем „партијско-кланска држава“, па кудикамо је већа одговорност лидера ДОС-а за стварање такве државе него Милошевића, а камоли Ћосића (осим ако, опет, не узмемо у обзир његову тадашњу подршку ДОС-у). Јер, у ДОС-овској држави, почев од „револуционарног“ преузимања власти путем „кризних штабова“ ни у вртићу не можете да се запослите ако нисте партијски подобни, о неким вишим нивоима да не говорим, што чак ни у време Милошевића није био толико распрострањен случај. Како је то Тадић од свих „изабраних лидера“ највише слушао Ћосића?! Јел' тако што се редом извињавао по бившим републикама СФРЈ за стварне (а више измишљене) „српске злочине“, а на то га је тобоже саветовао и приморавао управо „расиста“ и „националиста“ Ћосић?! Јел' тако што се „залао“ за Ћосићеву идеју кад је у питању Космет, а то је његова подела? Па где је Тадић, и то иза леђа наше јавности, поставио границе, под преварантским називом „административних прелаза“? На самом Космету или између Србије и Космета? Ако је ишта Тадић делио, била је то, значи, Србија, а не Космет (што и ови „нови“ на власти, на жалост, настављају). Да су у нашој земљи данас „национална подобност“ и „турбопатриотизам“ основни критеријуми друштвеног успеха и успона, па ваљда би припадници „Двери“ били у Влади и министарствима, а припадници „Националног строја“ или „Образа“ у полицији, а не у затворима или емиграцији?! Много пре ће бити да је улазница за високе друштвене кругове еу-ропска подобност и турбоевропејство. На крају, како је то Ћосић одговоран за данашњу емиграцију младих?! Јел' можда он води економску и финансијску политику ове земље?! Уосталом, да су његове идеје данас остварене, као што трабуњају његови заслепљени мрзитељи, зар не би требало да буде срећан, а не овако туробан и депресиван?!

Ћосићев „савршени злочин“

Ипак је најподлија оптужба за „геноцид и етничка чишћења“. Послушајмо поново психоделичног студента: „Ви сте саучесник у злочинима који је ова држава чинила према другима и према сопственим грађанима. Ви сте део интелектуалне вертикале која је подупирала геноцид и етничка чишћења...Ви сте, то признајете, човек прошлости. Ја додајем, најмрачније прошлости модерне српске историје...Када дође и ваш час, за вама ће остати стотине хиљада младих који скоро једнаком жестином као и ви мрзе косовске Албанце. Исти број никада неће сазнати одговорност сопствене државе за геноцид у Сребреници, за хиљаду шесто и једно убијено сарајевско дете, ни за масовне гробнице у њиховој лепој Србији у којима су и даље стотине неоткривених лешева косовских Албанаца...То су резултати вашег вишедеценијског деловања, и треба да будете задовољни, постигли сте свој циљ. Ваш злочин је савршен. Зар вам није доста, Ћосићу?“[11] А омладина СДУ додаје: „Од Вас не очекујемо никаку истину о стању народа, већ од Вас очекујемо истину о отмицама и злочинима у Сјеверину и Штрпцу. Не очекујемо је само ми, већ и породице убијених. Од Вас очекујемо истину о Вашој одговорности за све оно што се дешавало док сте били Председник СРЈ...Ми данас треба да се боримо са проблемима које смо наследили од Вас. Идеје хуманих пресељења, размена територија - то смо ми наследили од Вас. Идеје због којих смо ми стигматизовани. Монструозне идеје које сте Ви смислили.“[12] Занимљиво како ови млади људи селективно прихватају „међународну правду“. Када она оптужује и кажњава Србију, наилази на њихову одушевљену подршку. А када је ослобађа одговорности, онда се то ноншалантно игнорише, и наставља утабаним путем унапред доказане кривице Србије. Србија не може бити невина, ма шта чињенице, па понекад и међународни судови говорили; то је доминантна, деформисана свест ових зајапурених родомрзаца. Тако њих нимало не дотиче што је Међународни суд правде 2007. пресудио да Србија, као наследница СРЈ, није крива за геноцид почињен у Сребреници, нити за саучесништво и подстрекавања тог геноцида. Они у својој суженој свести не могу приметити ни да је нелогично говорити о „масовним гробницама“ у којима су „стотине неоткривених лешева“. Јер, како они знају да ове „масовне гробнице“ постоје ако су неоткривене?! Јавило им се у иначе халуциногеном стању психе кад је реч о „масовним српским злочинима“? Или им на увце дошапнуле „истинољубиве“ Наташа Кандић и Соња Бисерко? Зашто је, уопште, читава та ујдурма око „масовних гробница“ сласнула након што је искоришћена у хашким сведочењима против Милошевића? Наравно, треба открити истину и казнити одговорне за споменуте отмице који су се десиле на територији СРЈ. Али, мало је неумесно да се у име правде оглашавају они који ниједном речју не спомињу далеко бројнија убиства и отмице Срба на Космету или било где другде у бившој Југославији; таквом пристрасношћу и селективношћу они просто себе дисквалификују из озбиљне расправе. На крају, послушајмо шта је Ћосић заиста рекао у вези с толико извиканим „пресељењима становништва“ која му се стављају на терет као злодело: „Могућа су планска пресељења и размена становништва што је најтеже, најболније, али је и то боље од живота у мржњи и међусобном убијању.“[13] Шта је овде спорно? Наравно да је најбоље да до пресељења не дође. Али, успаљени „миротворци“ би требало да знају да када се две стране не могу више договорити о подели територије на којој су обе измешане, тада останак целокупног становништва на истом подручју, на жалост, не постоји више као опција. Боље да, ако је икако могуће, договором дође до нечега што свакако није пријатно, видимо да сам Ћосић каже да је у питању нешто трагично (нигде о томе не говори у афирмативном смислу како му његови тенденциозни критизери подмећу), али, такво какво је, ипак је мање зло од међусобног истребљења у рату за ту територију. Дакле, шта је овде „монструозно“, жеља да се некако избегне рат?!

Што се тиче офуцане злоупотребе Меморандума САНУ, гарантујем да нико од оних којима тај текст служи за дифамирање идеолошких неистомишљеника, није у њега ни завирио. Јер, да јесте, не би могао да просипа своје бљувотине на њега се позивајући. То су ти „просвећени“ умови, што мање о нечему знају, у то више верују! Меморандум у неку руку пролази горе од „Протокола сионских мудраца“. Док се за ове доказало да је фалсификат, Меморандум је аутентичан документ, али се, упркос томе, упорно фалсификује шта у њему пише, што је још тежа неправда према истини. И као што су „Протоколи“ послужили као идеолошка основа за нацистички погром над Јеврејима, тако је Меморандум послужио не као „идеолошка основа за ратове које је Ћосићево (српско) руководство водило на простору бивше Југославије“ (што је ноторна лаж), већ као идеолошка основа за неофашистичку агресију на Србе и Србију (санкције, бомбардовање, медијско насиље итд.) којима је, као некад Јеврејима, подметнута освајачка завера против неких других народа. Па ко су највећи теоретичари „српске завере“ до загрижени и милитантни србомрсци из редова „Друге Србије“, суседних држава и империјалних структура Запада! И како је најбоље уништити жртву него, док је касапиш, на све стране оптужујеш да је агресор!

Идеолошко сакаћење Ћосићеве биографије

Како Ћосићеви параноидни прогонитељи сакате његову биографију, покушавајући да је сабију у Прокрустову постељу свог априорног аутошовинизма, не показују само они прећутани моменти из новије историје, већ и они из раније. Другосрбијанци избегавају да кажу да је Ћосић учесник партизанског покрета који се ни до данас није одрекао тог свог ангажмана, нити пристао на ревизионистичку апологију четништва (због чега га не мањом жестином од другосрбијанаца подједнако мрзе и задрти антикомунисти, који се, опет, фокусирају само на тај део Ћосићеве биографије). Да је био близак са Александром Ранковићем, који је био истински Југословен да би, слично Ћосићу, од стране унутрашњих непријатеља Југославије, који су се перфидно крили иза тобожњег југословенства, био етикетиран као „(велико)српски националиста“. Тешко да су више од сто хиљада људи који су 1983. на Ранковићевој сахрани узвикивали „Херој Лека!“ били све сами (велико)српски националисти, или „комуњаре“. Прећуткује се и да је Ћосић 1984. основао Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника тадашњег режима, а међу којима су, узгред, били многи дисиденти који данас имају култни статус у „Другој Србији“. Ништа од тога се не говори јер ремети монолитну ирационалну конструкцију о Ћосићевом архи-национализму и шовинизму.

Социјални расизам Ћосићевих мрзитеља

Поред ове безумне мистификације Ћосићеве улоге и моћи у нашој новијој историји и перверзне идентификације његових погледа са малигним, агресивним и деструктивним (велико)српским национализмом који је тобоже највећи кривац за ратове и страдања на овим просторима, у разјареној мржњи према Ћосићу делују још неки социјално-психолошки механизми. Упадљиво је брутално презирање и вређање његовог биолошког доба, социјалног порекла и почетног образовања, који упућују на расистичку свест оних који те увреде испаљују без икакве задршке. Србљановићка тако на два места у свом испљувку спомиње „злог старца“, на НСПМ-у можемо видети коментар: „Треба да вас је срамота што немате макар мало некаквог младалачког бунта у себи...па да барем бојкотујете овакве себичне особе при крају свог животног века“, а варварске коментаре на е-новинама већ смо навели: „дртина стара“, „метузалем“, „није ни оћелавио, а гази стоту“, „увели старац“, „старац изхљапели“ итд. Ово је расизам младих према старима као нижој биолошкој врсти која треба што пре да (из)умре. А кад се с нескривеним презиром и гађењем говори о „чика Геџи“, „Геџи опанчару“, „пољопривредном техничару по занимању“, „калемару“ и „калемарској школи“, то говори о расистичкој мржњи рурбаних слојева (градских сељачина) према онима који воде порекло са села; има ту и родомрзачког ресантимана према србијанској, шумадинској традиционалној култури. Ипак, на сву жалост његових мизерних мрзитеља, Ћосић се свог руралног порекла и образовања не стиди; он отворено говори да му је надимак био „Геџа“ и да је завршио средњу пољопривредну школу. Тако да тешко да њега дотичу и погађају ове малициозне стрелице примитиваца који су уобразили да припадају култури високог урбанитета...

Коме (ни)је упућен Ћосићев позив?

Ћосић је у свом писму позвао младе људи који су отишли у свет да скупе снаге да се врате у земљу и помогну њену обнову и препород. То су сигурно нису они који су на његов искрен и добронамеран позив реаговали на претходно описан начин. Они који говоре о „националистичкој производњи непријатеља“ као доминантној свести данашње Србије док им се Ћосић и његов „зли национализам“ привиђају иза сваког ћошка. Они који „знају да не постоји 'непријатељ' који је 'демонизовао' и 'озлочинио' наш народ“[14] док управо Ћосића производе у таквог непријатеља: „Идеје због којих смо ми стигматизовани. Монструозне идеје које сте Ви смислили“[15]. Они који Ћосићу поручују следеће: „Ми смо, господине Ћосићу, углавном у поодмаклом стадијуму бикултуралности, осећамо се код куће и у Србији и тамо где живимо и не мислимо да смо због тога збуњени или спутани. Ми волимо странце, говоримо њихов језик, живимо са њима...Често смо део тзв. југословенске дијаспоре, па чак нисмо сигурни ни где се тај 'наш народ' завршава...Ми смо непланско, неидеолошко и неконтролисано мешање међу становништвом, ноћна мора сваког етничког чистунца. У том смислу, пазите кога позивате у своје пројекте...Нисам сигуран ко смо 'ми'“[16]. Господо у „поодмаклом стадијуму бикултуралности“, наравно да се Ћосић не обраћа вама, па нема разлога да се толико узрујавате. Он се обраћа онима који не воле странце више од својих земљака, који не воле туђ језик више од матерњег, који би желели да се у Србији осећају више код куће него у иностранству, који можда не знају где се њихов народ завршава али знају где почиње и где му је матица, који нису изгубљени у мелтинг-поту глобалистичке цивилизације, који немају ноћне море ако мисле и кажу да су српски родољуби. Једном речју, који су сигурни ко су они, одакле долазе и зашто би једног дана тамо требало да се врате. То нису они који ће се у Србију вратити тек кад им црвен тепих буде подастрт и све сервирано на тањир, тј. онда када буду „сигурни да се то што раде у Србији 'рачуна'“ и када им се „загарантује одржива егзистенција“[17]. Јер, ако се такви услови могу створити без њих и њихове помоћи, са властитим унутрашњим снагама, шта ће нам онда они?! То нису они који безусловно траже „да се запосле по једнаким условима“ и пренесу знање „из оне заједнице у којој су научили све што могу донети у Србију“[18]. Јер, да ли је праведно да се они запошљавају по „једнаким условима“ ако су услови живота и образовања њих коју су отишли на Запад и нас који смо овде остали, неједнаки? Јесу чули можда за позитивну дискриминацију? То, даље, нису они који мисле да су све вредно што могу донети у Србију, научили ван Србије, они који мисле да Србији ништа не дугују иако су из ње отишли као увелико образовани и формирани, и на томе изградили успех у иностранству. То нису она двојица „др“ који, у иначе кратком тексту, два пута спомињу „перспективне и праве каријере“ у иностранству[19]. Ћосић се, наиме, не обраћа онима који су се одродили, потпуно асимиловали туђој култури, апатридима који су огрезли у егоизам, конформизам и каријеризам. Када је у свом писму рекао да је „време кризе време и најгорих и најбољих људи“, погодио је у саму срж. Ови први су промптно реаговали на његов позив. Чекамо сада да се јаве ови други којима је тај позив заиста упућен...

*

Ћосићевом ангажману и ставовима има се, наравно, шта приговорити. Показивао је у политици сувише често наивност и несналажење. Тако и у овом писму критикује догађаје у којима је и сам учествовао. Такође, можда је пре требало да се обрати младима који желе да остану у земљи, и боре се за њен просперитет, него онима који су већ (неповратно) отишли. Ипак, Ћосић увиђа своје грешке и није толико сујетан да их јавно не призна. Колико још има људи на нашој јавној сцени који имају храбрости за такву самокритику?! Један посланик ЛДП-а замера „себичном академику што своју одговорност помиње у једној реченици, Милошевићеву у пола, а онда 5. октобар и свет оптужује за све“[20]. А у колико то реченица његов партијски шеф, "несебични" (полу)академац Чедомир Јовановић, спомиње своју одговорност за све лоше што је донео 5. октобар?! Да ли он осећа одговорност што је до 5. октобра уопште дошло, или, напротив, ламентира што није до краја спроведен (фамозни 6. октобар и његова „гвоздена метла“)? Ћосићу злуради критизери спочитавају да он наводно не жали што су ратови вођени, него што нису били успешни. Питамо их: а ко од вас жали што је до 5. октобра дошло, након што видимо све учинке тог поразног историјског датума? Ко од вас има части и храбрости, као стари писац, да призна једну непобитну истину, да је 5. октобар био „велика обмана српског народа“?