Početna strana > Rubrike > Politički život > Dovršen projekat srpske postmoderne
Politički život

Dovršen projekat srpske postmoderne

PDF Štampa El. pošta
Veran Bakotić   
sreda, 27. avgust 2008.
Tekstom "Arheologija ideologije", gospodin Vladimir Milutinović, pokreće niz veoma važnih tema: problem ideologije, vladajuće ideologije, ideološke hegemonije i ideoloških aparata... Pojam ideologije kod nas je izašao iz teorijske, pa čak i iz žurnalističke mode kada je Druga Srbija uspostavila ideološku hegemoniju u obrazovnim i kulturnim ideološkim aparatima - dakle, pre gotovo dve decenije. Tada je Druga Srbija, sa izvesnim zakašnjenjem, u odnosu na globalne teorijske tokove, prigrlila diskurs postmodernizma, diskurs o kraju ideologija i postideološkom društvu. Ako bi se neko, eventualno, usudio da operiše pojmom ideologije, ili, ne-daj-bože, pojmom vladajuće ideologije, bio bi optužen za marksizam, boljševizam ili totalitarizam, rizikovao bi da bude izopšten iz akademskih i kulturnih aparata, kojima, kao što znamo, suvereno vlada Druga Srbija. 

Ideologija Druge Srbije, kao vladajuća ideologija srpskog društva, već je bila predmet analiza na stranicama NSPM-a, posebno u tekstovima profesora Slobodana Antonića. Međutim, tekst Vladimira Milutinovića smestio je ovu temu u jedan širi kontekst, na teren opšte teorije ideologije, Čini mi se da je teorijska pozicija gospodina Milutinovića dobrodošla i u analizi konkretnih fenomena, zbog toga što nas sprečava da, fascinirani predmetom analize – u našem slučaju, ideologijom Druge Srbije – previdimo širi društveni ili istorijski kontekst. 

A kada je reč o ovom drugom, istorijskom kontekstu, ne smemo zaboraviti da je Druga Srbija relativno nov politički projekat, nastao u prvim godinama rata, cepanjem do tada homogenog političkog tela srpske intelektualne i političke elite. Danas se, uglavnom, previđa uloga najznačajnijih eksponenata diskursa Druge Srbije u Miloševićevoj "antibirokratskoj revoluciji". Da li neko, na primer, pamti slučaj profesora Miladina Životića? Na početku jugoslovenske krize, Životić je, zajedno sa Blažom Perovićem, osnovao nacionalističku Stranku narodne sloge, da bi sledeće godine prešao na drugu stranu i ubrzo nasledio Radomira Konstantinovića na mestu predsednika nevladine organizacije "Beogradski krug". (Ili, drugi primer: da li se danas neko seća uloge prof. Zage Golubović u "događanju naroda"?) 

Guru Druge Srbije

Međutim, najveću moć transformacije pokazao je Radomir Konstantinović, čime je zaista zaslužio ulogu glavnog ideologa Druge Srbije. Kao što je pokazao prof. Antonić, Konstantinović nije prezao od otvorenog i neukusnog podilaženja komunističkom režimu. Posebno je Rade pokušavao da se približi, u ono vreme uticajnom, Oskar Daviču (i delimično je u tome uspeo). Kada je, sredinom osmadesetih, Davičo pao u nemilost beogradske nacionalističke čaršije, koja ga je prognala u Sarajevo, Rade Konstantinović je procenio da, u novim okolnostima, ne bi bilo pametno da potura leđa za svog dojučerašnjeg zaštitnika. Naravno, onaj ko pamti stanje u Beogradu s kraja osamdesetih, mogao bi da ima razumevanja za Radetovo držanje. Ali, problem nastaje onda kada Radetovi apologeti, ali i sam Rade, nastoje da ovakvo držanje predstave kao moralni i intelektualni podvig. Izuzetak predstavlja svedočenje Konstantinovićevog prijatelja i saborca, suosnivača Beogradskog kruga, Pavla Ugrinova, u nedavno (posthumno) objavljenom dnevniku. Pavle Ugrinov tvrdi da je Rade Konstantinović patio od manije veličine; verovao je da su klinci iz komšiluka agenti Miloševićeve tajne policije i da ovaj (Milošević) već dugo sprema veliki konačni obračun sa njim (Radetom Konstantinovićem)!?! Možda su Radetovom precenjivanju sopstvene istorijske uloge donekle doprineli njegovi apologeti: kada Druga Srbija horski ponavlja kako je Filozofija palanke najveći iskorak srpske filozofije u dvadesetom veku, sigurno je da Rade dolazi u iskušenje da u to i sam poveruje. 

Sa druge strane, Rade Konstantinović je, na neki način, u pravu: činjenica da je Filozofija palanke zauzela tako važno mesto u srpskoj dnevnoj politici, čini je, bez obzira na njenu teorijsku vrednost, nezaobilaznim predmetom analize onoga ko želi da proučava noviju srpsku političku istoriju. 

Konstantinovićeva Filozofija palanke, objavljena davne 1969. godine, ušla je u čaršijsku modu tek početkom devedesetih. Ako ste pre dvadesetak godina držali do sebe, dakle, bili upućeni u dela Velimirovića, Ljotića ili Velmar-Jankovića, niste mogli da zaobiđete Konstantinovića. Rade se ni u čemu nije izdvajao iz vulgranog, desničarskog, antikomunističkog i antijugoslovenskog hora "antibirokratske revolucije". Kako je, u međuvremenu, Filozofija palanke postala kultna knjiga Druge Srbije, dakle, kultna knjiga onih koji veruju da su umakli diskursu srpske desnice? Kako je knjiga, koja operiše isključivo na teorijskom nivou elementarnih filozofskih distinkcija, kojima je ovladao svaki prosečan đak četvrtog razreda gimnazije ("po sebi" i "za sebe"; "sloboda od" i "sloboda za"; "bitak" i "biće") , knjiga autora koji se sapliće na elementarnoj sintaksi – kako je, dakle, ovakva knjiga, u velikom delu akademske javnosti, dobila status najznačajnijeg teorijskog događaja u srpskoj istoriji? 

Ili, možda treba da preformulišemo pitanja: Da li je Druga Srbija zaista umakla diskursu ekstremnog nacionalizma? Da li se Filozofija palanke izdvaja iz korpusa nacionalističkih pamfleta, kakvim smo preplavljeni već dvadeset godina, ili je, kako je neko duhovito primetio, Filozofija palanke = filozofija Pala?

Od Ljotića dva putića

Nedavno smo gospodin Mario Kalik i ja, na stranicama NSPM-a, bili izloženi vulgranim, uvredljivim napadima srpskih nacionalista. Istovremeno, jedan od urednika NSPM-a, prof. Antonić, našao se na udaru kritike samoukog postmodernog "teoretičara" Milorada Belančića, inače novinara RTS-a i jednog od glavnih apologeta filozofije palanke. Možda u navedenoj koincidenciji diskursa vulgarnog srpskog nacionalizma i podjednako vulgarnog diskursa Druge Srbije, leže odgovori na naša pitanja.

(Želim da naglasim da sam siguran da urednici NSPM-a ne stoje iza grubih rasističkih diskvalifikacija, apologije fašističkih diktatura i drugih šovinističkih ispada u tekstovima Milorada Vukašinovića i Aleksandra Pavića. Verujem da su se naši urednici, objavljujući tekstove Vukašinovića i Pavića bez cenzure i ograda, oslonili na istorijsko iskustvo antifašizma. Jer, kao što je poznato, jedan od najdelotvornijih antifašistickih projekata bio je prikazivanje fašizma u njegovoj grotesknoj, karikaturalnoj dimenziji.)

Mada nemam nameru da polemišem sa stavovima Vukašinovića i Pavića, priznajem da sam uživao u čitanju njihovih tekstova. Vukašinović i Pavić nisu samo potvrdili tezu o tajnom savezništvu srpskog istorijskog fašizma i Druge Srbije, već su otišli i korak dalje. Prvo su se sa Nikolom Samardžićem takmičili u teoriji zavere, dodajući Samardžićevoj zaveri judeo-masona i francuskih filozofa jevrejskog porekla još jednu, cincarsko-boljševičku dimenziju. Zatim su Vukašinović i Pavić pokazali netrpeljivost prema ljudima drugačijeg porekla, na kojoj bi mogao da im pozavidi čak i Teofil Pančić. Naime, Teofil je želeo da žiteljima beogradskih predgrađa oduzme pravo glasa, dok bi Vukašinović najviše voleo da g. Kalika i moju malenkost, zajedno sa našim istomišljenicima, deportuje u Hrvatsku. 

Međutim, najbolji deo produkcije Vukašinovća i Pavića nije toliko u sadržaju, koliko u formi, stilu, odnosno, nivou argumentacije. U diskursu Vukašinovića i Pavića, kao i u diskursu njihovih saveznika iz Druge Srbije, etničko, geografsko ili klasno poreklo njihovih oponenata čine onaj samorazumljivi početak i kraj svake rasprave. Ipak, Pavić se dobronamerno upustio u teorijsku raspravu sa g. Kalikom i time je pokazao izvesnu dozu tolerancije, ali i činjenicu da njegovi (Pavićevi) tekstovi prevazilaze nivo pukih dnevno-političkih analiza. Iz ove rasprave proizašla je Pavićeva antologijska definicija ideologije, koja mnogo govori o nivou artikulacije Vukašinovića i Pavića i zbog toga zaslužuje da je ovde navedemo: "ideologija želi da nasilnim putem primora ljude da budu "dobri" (i to po nekom subjektivnom merilu), što je nemoguć, Sizifov, a uz to i zao posao."

Uporedimo, sada, diskurs Vukašinovića i Pavića sa diskursom Milorada Belančića. 

Konstantinovićevu Filozofiju palanke, Belančić je smestio, istovremeno, u dve istorijsko-filozofske paradigme, u dve epohe. Tako saznajemo da je Konstantinoviću pošlo za rukom nešto o čemu drugi filozofi mogu samo da sanjaju: Filozofija palanke istovremeno se kreće i u diskursu visokog modernizma i u diskursu dekonstrukcije – dakle, najznačajnijeg predstavnika filozofskog postmodernizma. Ako ste pomislili da je Belančić spreman da nam objasni o čemu je reč, tako što će da ponudi neku alternativnu teoriju odnosa moderne i postmoderne – prevarili ste se, jer Belančić, u ostatku teksta, pokušava da pokaže nešto sasvim suprotno onome što je tvrdio na početku: sada pokušava da razluči Konstantinovićevu "dekonstrukciju" od moderne (dijalektičke) filozofije. Usput ćete videti na kakvom nivou postmodernista Belančić, jednom rečenicom, zahvata smisao Hegelove ("hegelijanske") dijalektike: "Hegelijanska dijalektika preokreće stvari (na nimalo tajanstven način) putem vlastitih antiteza, da bi zatim tu svoju antitetiku primirila i/ili putem izvesne sinteze uzdigla na viši stupanj." Na kraju, shvatićete da Belančić nije ništa naučio na NGO kursevima o "političkoj korektnosti" i "govoru mržnje", s obzirom na to kako uporno seje rasističke stereotipe o (superiornoj) Evropi i, naravno, o (inferiornom) Balkanu.

Možemo da zaključimo da srpski neokonzervativci svih boja – od Vukašinovića i Pavića, do Belančića, Pančića ili Konstantinovića – uprkos (ideološkom) samorazumevanju, na dubljem nivou, nivou stila, misaone artikulacije i posebno na nivou rasističkih predubeđenja, ne samo da nisu u sukobu, već su u dubokoj simbiozi. Osim političke, ovde je na delu i izvesna profesionalna solidarnost. Jer, činjenica je da, u normalnim uslovima, autori poput Vukašinovića, Belančića, Pavića ili Pančića, ne bi mogli da računaju na naročit prostor u domaćima medijima – baš kao što, u takvim, redovnim okolnostima, današnji novobogataši, profiteri tranzicije, ne bi bili ono što jesu, već bi, verovatno, tavorili na društvenoj margini. I kao što su ratni profiteri iskoristili smutna vremena za bogaćenje na račun naroda, tako naši teorijski i publicistički tajkuni profitiraju na intelektualnom, moralnom i političkim haosu u kome se nalazimo i još fingiraju međusobne sukobe ne bi li reprodukovali konfuziju.

Zbog toga je razobličavanje lažnog sukoba srpskih ekstremista i (drugo)srpskih ekstremista, sukoba na kome parazitira srpska politička i kulturna scena, jedan od najvažnijih zadataka svakoga ko (kritički) misli u današnjoj Srbiji. Zbog toga je politička i kulturna misija Nove srpske političke misli – herojski prodor u pravcu političke i kulturne emancipacije Srbije.




 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner