Gde je ko devetog maja 2015 - svako na svojoj strani

Deveti maj, Dan pobede nad nacifašizmom kao najvećim zlom u istoriji novije civilizacije i kasniji «dubler» Dan Evrope posvećen stvaranju Evropske unije, trebalo bi svim evropskim narodima i državama da bude opomena i podsećanje u kakve strahote vodi nezasita želja za imperijalnom vladavinom. Međutim, sedamdeset godina kasnije u Evropi i svetu kao da se ništa nije promenilo. Danas NATO, na čelu sa SAD, kao da nastavlja politiku Sila osovine prepoznatljivu kao Drang Nach Osten, svojim imperijalnim širenjem na Istok, dovodeći Evropu i svet u nove podele i sukobe. A gde je u tim podelama i sukobima Srbija?

Drugi svetski rat srpskom narodu doneo je nemerljiva stradanja. Procentualno, posle ruskog i poljskog naroda, srpski je najviše stradao. Milion i sedam stotina hiljada žrtava je sazdano u oslobađanje i u temelje nove Jugoslavije.  Jasenovac sa 700.000 žrtava je simbol genocidne strategije NDH. Kraške jame na Velebitu, sistem logora smrti Gospić, Pag, Jadovno, kao prethodnica i priprema Jasenovca, progutali su stotine hiljada Srba, Jevreja, Roma i drugih antifašista. U jedinom logoru u svetu za decu, Jastrebarskom, na večni počinak je otišlo preko 700, uglavnom, kozaračke dece, u Jasenovcu preko 20 000, a u celoj ustaškoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj preko 70 000 srpske dece. Dok je srpski narod na prostorima NDH, kao Hitlerovog fašističkog satelita, ubijan na načine nad kojima su se čak i fašističko-nacistički okupatori  zgrožavali, u Srbiji su ti isti okupatori svoj naum sprovodili na arijevski  "jednostavniji" način - streljanjem.

Sto ubijenih Srba za jednog ubijenog i pedeset za jednog ranjenog nemačkog okupatorskog vojnika! Neuspevajući da izađe na kraj sa gerilskim načinom ratovanja srpskoga naroda, nacistički okupator nije prezao ni od masovnog streljanja dece. Radi zastrašivanja, radi kažnjavanja! Zajedno sa stotinama učenika u red za streljanje stao je i Miloje Pavlović, direktor kragujevačke gimnazije, i svojim rečima "pucajte, ja i dalje držim čas", ostavio je srpskim pokolenjima zavet da kako se brani sloboda i dostojanstvo.

U Kragujevcu i Kraljevu tog oktobra 1941. streljano je ukupno oko pet hiljada Srba – civila, dece, žena, nejači. Hladnokrvnost nemačkih okupatora i dželata imala je i svojih "slabosti". Likvidaciji desetina hiljada Srba, Roma, Jevreja i drugih antifašista u logorima Staro Sajmište, Banjica, Jajinci, Crveni Krst i drugim,  prethodila su strahovita mučenja.

Sedamdeset godina posle, i dalje od krvi tamno-crveni stubići za streljanje logora Jajinci svedoče o načinu ubijanja mučenika čiji je jedini greh bio to što nisu pripadali rasi okupatora, što ih je okupator smatrao pripadnicima niže rase! Ipak, ogromne srpske žrtve, nepokolebiva četvorogodišnja borba narodno-oslobodilačke vojske,  izvojevali su slobodu sopstvenog naroda, sopstvene zemlje, ali su istovremeno dali ogroman doprinos slobodi cele Evrope, stvaranju temelja savremene Evrope. Narodno-oslobodilačka borba omogućila je da se već tokom 1941. godine stvori prva slobodna teritorija u Evropi – poznata Užička Republika. Vezujući brojne nemačke divizije na Balkanu srpski narod je omogućio dodatno vreme SSSR-u da se pripremi za odbranu i da u daljem toku rata iznese pobedu nad naci-fašizmom.

Danas vidimo da je na delu sveobuhvatan revizionistički proces koji prožima politiku, umetnost, kulturu, medije, gotovo sve aspekte života i za cilj ima da opravda vinovnike i svrsta ih u isti red sa pobednicima. Revizija rezultata Drugog svetskog rata i podele koje danas vidimo u Evropi i svetu imaju isti početak. Taj početak je – nasilno razbijanje SFR Jugoslavije kao fenomena organizacije društva i države, bez presedana.  Kao primera otpora svakoj vrsti dominacije, hegemonizma i imperijalizma. Kao klice društvenog sistema budućnosti  u kome su čovek i njegove potrebe u prvom planu, a ne profit i eksploatacija. Kao mogući oblik rešenja srpskog nacionalnog pitanja na Balkanu, uz sve manjkavosti i nedostatke.

Revanšizmom prema srpskom narodu koji je ispoljen razbijanjem SFR Jugoslavije Nemačka je započela krvavu balkansku tragediju. Tzv. «jugoslovenska kriza» samo je prividno neutralna sintagma iza koje se skriva dugoročno, planirano angažovanje Nemačke, a onda i Vatikana, Austrije i SAD, na razbijanju SFRJ koju su te sile videle kao prepreku za sprovođenje svojih imperijalnih planova na Mediteranu, Jugo-Istoku i Istoku kontinenta. Avet je puštena iz boce, domino efekat nije se mogao sprečiti i za dugo će još delovati. Kao uostalom i nemački revanšizam koji je više nego očigledan i na odnosu Nemačke prema Kosovu i Metohiji. Na ceni koju Nemačka traži za beskonačni put Srbije ka Evropi.

Svet je danas u znaku nove velike konfrontacije. Pre svega, povod su sukobi u Ukrajini, iako ne samo oni. Suštinski uzrok je strategija američko-NATO-vskog širenja na Istok. Ako su Nemačka, Vatikan i Austrija zapalile rat u Hrvatskoj i Sloveniji, Amerikanci su ga u Bosni gasili benzinom, kako bi što većom vatrom na Balkanu pokazali Evropi i Rusiji da su nemoćne, zavisne, da je novi svetski poredak sinonim za američku globalnu dominaciju koju svi moraju bespogovorno poštovati i podržavati. Pošto je kao prepreka na putu potpune planetarne dominacije NATO-u stajalo, još uvek, kakvo takvo, međunarodno pravo i poredak uspostavljen nakon Drugog svetskog rata, Amerikanci su odlučili da ga sruše  na Kosovu i Metohiji. Rusiju su neutralisali,  Evropu uvukli, malo milom, malo silom.

Sve što se dešavalo devedesetih godina na Balkanu bila je samo etapa na dugo osmišljavanom pohodu na Istok. Počela je era  novog - Drang Nach Osten-u. Srbija je i stradanjem devedesetih, odbranom od oružane agresije 1999, htela ne htela, ponovo omogućila vreme Rusiji da shvati da  pokoravanje Balkana nije cilj za sebe, već samo etapa u strateškom pohodu na Rusiju, Sibir, Kaspijski basen, centralnu Aziju. Htela ne htela, Srbija je ponovo, u istom veku, primila na sebe prvi udar globalnog rata u pripremi čiji je pravi cilj Rusija. Srbija je time dala svoj ne mali prilog da se Rusija uspravi i suprostavi SAD/NATO osvajačkoj strategiji osloncem na rastuće neofašističke i neonacističke snage. I na njihove metode. Bombe, rakete i osiromašeni uraniujum kojima su SAD i NATO, u savezništvu sa terorističkom OVK, razarali Srbiju (SRJ), terorisali i proterivali stotine hiljada Srba – sve to i mnogo drugog, bilo je samo pokazna vežba namenjena Rusiji.

Nemačka ima moralnu obavezu da nadoknadi ratnu štetu Srbiji izazvanu tokom Drugog svetskog rata, kao i onu izazvanu tokom agresije NATO 1999. Kada je reč o obavezi naknade ratne štete iz Drugog svetskog rata, ne radi se isključivo o pravnoj, već mnogo više o moralnoj i civilizacijskoj obavezi Nemačke. Ko je ikada nadoknadio štetu Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu... Za ubijene žene, decu, đake... Za – sto za jednoga. Za razorenu Nacionalnu biblioteku, za nepovratno uništenu kulturnu i nacionalnu baštinu. Za...

Bivši nemački kancelar Šreder od koga je Merkelova preuzela dužnost, javno je priznao da je NATO napadom na Srbiju (SRJ) 1999. prekršio međunarodne zakone. Iz sedišta NATO-a, takođe, dato je slično priznanje. Nije li evropski i civilizacijski standard da je onaj ko krši zakone u obavezi da nadoknadi štetu koju je time izazvao. Prateći izjave sadašnjeg nemačkog predsednika Joakima Gauka o podršci zahtevu Grčke za naknadu ratne štete, bilo bi logično očekivati da izađe pred nemačku i evropsku javnost sa sličnom podrškom o obavezi nemačke da nadoknadi ratnu štetu Srbiji izazvanu tokom Drugog svetskog rata i tokom agresije NATO 1999.

Gde je Srbija danas?

Srbija je danas na Crvenom trgu u Moskvi. Obeležavajući Dan pobede zajedno sa najvećim saveznikom ovog rata, Rusijom, Srbija izražava svoju antifašističku opredeljenost i ponovo brani tekovine Drugog svetskog rata. U vremenu kada se potomci nacista bude širom Evrope, kada kukasti krst u Kijevu i njegovi sledbenici, finansijeri i podržavaoci traže novi «krstaški rat» protiv Rusije, Srbija se u svojim spoljnopolitičkim lutanjima nije toliko izgubila da ne ume da prepozna na koju se stranu na ovaj veliki Dan treba svrstati.

Dok Zapad nastavlja politiku sankcija i izolacije Rusije, neuspešno pokušavajući da je slomi, ostaje gorak ukus u ustima potpisanog IPAP sporazuma Srbije sa NATO. Šta je to? Znak da Srbija «balansira», ili da prihvata NATO strategiju novog pohoda na Istok? Kakva je to uravnotežena spoljna politika ako se prihvataju vojni standardi i politika samo jednog vojnog saveza – NATO-a? Šta je u «balansiranoj» i politici vojne neutralnosti protivteg pravu koje je Srbija velikodušno dala NATO trupama da «špartaju» teritorijom Srbije, da besplatno koriste njenu civilnu i vojnu infrastrukturu, da uživaju diplomatski status, da ne odgovaraju čak ni za zločine, a kamo li za nešto drugo?!

Srbija i Rusija su saveznice i pobednice u oba svetska rata. Zalaganjem Rusije spasena je srpska vojska nakon albanske golgote i pripremljena za Solunski front. U Drugom svetskom ratu jedinice slavne Crvene armije, rame uz rame sa prekaljenom narodno-oslobodilačkom vojskom oslobodile su Beograd, delove Srbije i Jugoslavije. Crvena armija je najaslužnija za oslobađanje Evrope od naci-fašizma. Ruski narod položio je za to najveće ljudske žrtve. Srbija je i po doprinosu pobedi nad naci-fašizmom i po ogromnom broju ljudskih žrtava položenih u temelje slobodne Evrope tik uz Rusiju i uz ruski narod. Zato i danas, Srbiji je mesto da pobedu nad naci-fašizmom posnosno slavi sa najzaslužnijima – sa Rusijom i ruskim narodom. Mesto je njenim najvišim predstavnicima na tribini na Crvenom trgu u Moskvi, a predstavnicima Vojske Srbije u šalonima koji marširajući Crvenim tgrgom odaju počast žrtvama i šalju poruku- mir – da, neofašizam i neonacizam – NE!

Rusiju ne mogu slomiti sankcije, Rusija se ne može izolovati, niti njen razvoj i jačanje zaustaviti. Evropa i svet se menjaju, istorija se ne može zaustaviti, poništiti niti prisvojiti. Nema čoveka, doma, crkve ili institucije, na kojima danas nema žuto-crne lente Svetoga Đorđa. Svoju snagu Rusi danas crpe iz velikih Pobedničkih dela svojih predaka.

U srpskom narodu Sveti Đorđe predstavlja pobednički duh, volju za slobodom i za otporom okupatoru, kao i u ruskom. Ali, danas se u srpskom narodu ne mogu videti svuda lente, danas se pobedničke tekovine naših dedova i stradalničke žrtve naših predaka, ne obeležavaju kako dolikuje. Veliki datumi prolaze kao seni, stradanja za slobodu se obesmišljavaju kao porazi, a žrtve zaboravljaju, čime se ponovo, od nas samih, ubijaju. Međutim, sve pale žrtve, i u pobedama i u porazima, kao beskonačni gubitci nadoknađuju se beskonačnošću gubitka čime se on u našem sećanju i našoj duši vaploti u beskonačni dobitak. U stvari, to je jedini način crpenja one duhovne snage koja se crpi iz dela i stradanja predaka, a koja ojačava narod i omogućava mu da u teškim vremenima opstaje. Ako narod shvatimo kao veliku solidarnost žrtava datih i spremnih da se daju za narod i otadžbinu, to jest kao jedinstvo duše, onda u mraku u kojem je danas Evropa, odlazak na vojnu paradu na Crvenom trgu predstavlja tračak svetlosti. Tračak svetlosti za Srbiju, upravo one svetlosti koja je povezuje sa svojim velikim delima i palim žrtvama.

Jer, sam odlazak na vojnu paradu daje nadu da će Srbija, kao i Rusija, posle mnogo godina poniranja, u svojim velikim delima i žrtvama položenim za Evropu pronaći snagu da se uspravi i ojača. A jačanjem svih antifašističkih naroda, budi nadu da i današnja Evropa, slepa sledbenica NATO-a u politici Pohoda na Istok, pronađe u sebi snagu da izbegne još jedan veliki rat na svojim prostorima. Dok se to duhovno upregnuće ne ostvari, u ovim vremenima novih podela i sukoba, Srbiji ostaje da na Dan pobede bude na drugoj strani, strani antifašizma, strani Pobede. Svako na svojoj strani.

Sećajmo se i pamtimo.

Srećan Dan pobede! 

Autor je član Beogradskog foruma za svet ravnopravnih