Glasanje za goru budućnost

Dinkićev ucenjivački potencijal slabi. Čanak, Verko, Ničić gledaju kako do cenzusa sa već viđenim gubitnikom. Dačićev koalicioni potencijal raste (a pogotovo Palmin). Ljajićeva stranka uvlači neodlučne (razočarane) u igru. Radikali čekaju Šešelja. Velja gađa gde su najslabiji (zna iz sopstvenog iskustva). Koštunica saopštava ono što već svi vide (osećaju na svojoj koži). DS i naprednjaci počeli nadvlačenje konopca za prvo mesto. Skupština postoji samo zarad političke i ostale trgovine LDP-a oko svakog zakona. Delegacija MMF-a dolazi da kaže svoje o platama i penzijama. Leto a oko 300 štrajkova u Srbiji u toku. Izbori su tu. 

Sve stranke koje su na vlast dolazile posle petog oktobra vodile su  i specifičnu propagandu usmerenu pre svega na mlađu populaciju i preko nje na njihove roditelje,  babe i dede. Prisetite se bezbrojnih poziva dekama, bakama mamama i tatama da glasaju kako im deca kažu. Sve za bolju budućnost dece, jer deca bolje razumeju i shvataju vreme u kome žive i na koji način da dostignu evropski san u sopstvenoj zemlji. Neće biti redova pred stranim ambasadama a razvijena Srbija u Evropi biće ugodno mesto za život i zasnivanje srećnih porodica. I poče pritisak na srednjovečne i starije i baš stare da slušaju svoju golobradu decu. Mnogi poslušaše. Glasaše onako kako oni što prave virtualnu stvarnost ubediše mlade poletarce. I ovi sa sve tatama, mamama, dekama i bakama dadoše šansu mladim pametnim i lepim, školovanim na Zapadu, sa sve iskustvom – a bogami i bez iskustva – da preurede Srbiju. Poče rasprodaja porodičnog srebra (cementara, duvanske industrije, fabrika lekova, pivara, mlekara, kiselih voda,  konditora, telefonija) i svega što je i bez privatizacija radilo, zapošljavalo i donosilo profit. Reformisaše vojsku da liči na vatrogasnu brigadu, uvedoše „bolonju“ koliko da nas podsete na Šuvara, policija kao u doba Miloševića nikako da popuni brojno stanje (vlasti nikad dosta milicije, a narodu uvek previše). Kad prodadoše porodično srebro pređoše na zlato. Ekskluzivni placevi predhodno uništenih proizvodnih  i lučkih firmi, postadoše najekskluzivnije građevinsko zemljište za pravljenje najvećih ekstra profita,  ovog puta pod nadzorom Agencije za privatizaciju (kad li ćemo, i da li ćemo ikad saznati o svim poslovima rađenim u Agenciji i oko nje?) i sve u skladu sa zakonima koje napraviše i po hitnim postupcima donesoše (valjda da što pre uđemo u Evropu, kako reče nemački ambasador Cobel oko 2025). Uzeše bezbroj kredita koje im je Evropa dala radi razvoja (nisam baš siguran da i poslanici koji su za to glasali znaju zašta, a naročito kako su utrošeni). I vidi se to po Srbiji. Ima novih puteva, ima novih bolnica, pogotovo ima novih „behaton“ trgova i više puta asfaltiranih ulica. U broju banaka smo postali prvaci jugoistočne Evrope a verovatno i šire. To svakako ima veze sa najvišim kamatama u Evropi koje naša privreda i građani plaćaju a sigurno i sa uništenim srpskim bankarskim sistemom. Ima bogami i puno novih skijališta, al' nema proizvodnje. A kako se u tekućoj velikoj krizi (najvećoj, za one koji vide, ali ne i za Đelića, Dinkića a pogotovu Cvetkovića) ispostavilo – bez zdrave proizvodnje, sa samo tercijalnim pogotovo finansijskim sektorom, nema ni brzog ni sporog oporavka. Realna ekonomija, pogotovu industrijska i poljoprivredna proizvodnja, opet je postala neophodna. Virtualna stvarnost (a ekonomija naročito) pokazala je svoje ružno lice. Došlo vreme da se više ne može manipulisati ljudima prinuđenim da gledajući, slušajući i čitajući medije druge Srbije doživljavaju svoj život kao bajku. U hranom (potencijalno) bogatoj Srbiji stomak za većinu postao najbolji informativni medij. 

E sad, oni mladi s početka priče postadoše srednjovečni, srednjovečni postadoše stariji a bogami poneki dočekaše i da budu baš stari. Oni mladi, neko iz inostranstva neko iz zemlje, počeše da pitaju sebe, ali i starije i iskusnije šta se desilo? Kako to da oni mladi sposobni, lepi, školovani na Zapadu tako lako i loše rasprodadoše ono što generacije pre njih stvaraše, zadužiše zemlju do granice pucanja ne ostvarivši ni „s“ od srpskog sna. Sad se opet zadužuju i još traže gde da se još više zaduže, sve zarad lepše perspektive novopristiglih mladih. Jesu li oni s početka priče koji su govorili da neće da slušaju decu i unuke i glasaju kako oni kažu,  jer njihovo znanje i iskustvo nikom ne daje poverenje na blanko, bili u pravu? Kako se ispostavilo, putevi a pogotovu autoputevi nisu izgrađeni – a i oni što su izgrađeni nekako su brzo propali. Broj zaposlenih nije se povećao, naprotiv. Industrijska proizvodnja je opala, platni bilans tragičan, nezaposlenih nikad više (osim u državnoj i lokalnoj administraciji) i jedino se još industrija obećanja drži (ali se i njoj vidi kraj). I sad s novom nadom čekamo kako će propagandno politički timovi stvoriti novu virtualnu priču o tome da je sjajna stvar što se Srbija zadužila još pet-šest milijardi evra na radost i sreću dolazećih generacija? Zadužiti svoju decu što više i na što duži rok. Da li će oni mladi, srednjovečni a pogotovo stariji poverovati da čine najbolje glasajući kako neki novi poletarci kažu? Dokle seže promišljenost i realno razmišljanje generacije koja će otplaćivati ono što ih ova Vlada i njen neformalno-formalni šef (pre)zadužuje i stavlja im dužničko uže (ropstvo) oko vrata radi sopstvenog, još kratkog, opstanka na vlasti? Zadužuju ne samo njih već i njihovu decu, a pogotovo unuke.