Godina skromnih očekivanja i velikih neizvesnosti

Pobeda Borisa Tadića na predsedničkim izborima i koalicije „Za demokratsku Srbiju“ na parlamentarnim izborima, zatim stranačko, a po nekima i istorijsko pomirenje DS-a i SPS-a, formiranje aktuelne vlade Srbije, raspad najveće opozicione stranke SRS, permanentna kriza Parlamenta i političko-medijska turbulencija oko gasno-naftnog aranžmana sa Rusijom, mogu se smatrati glavnim obeležjima stranačke scene u 2008. godini.

Na državno-političkom planu, Kosovo, Hag i priključenje EU bili su, i zasigurno će ostati i naredne godine, izazovi srpske politike. Po pitanju Haga, Srbija jeste napredovala, ali nedovoljno da evropske integracije pokrene iz stanja mirovanja, dok je kosovsko-metohijski problem i nakon samoproglašenja kosovske nezavisnosti, ostao u duhu zalaganja države Srbije za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta nad Kosovom, uz fleksibilniji stav po pitanju razmeštanja misije Euleks.

Na socijalno-ekonomskoj ravni, svaki iole vidljiv pozitivan pomak u obliku znatnijeg rasta društvenog proizvoda, kao i nagoveštaj budućeg ekonomski relevantnog projekta, ipak ostaju u senci pripreme za pokušaj amortizacije očekivanih negativnih efekata svetske ekonomske krize.

Polazeći od skiciranog, grubog opisa stanja u 2008, valja razmotriti tokove političkih događanja dolazećoj 2009. godini.

Bez obzira na „mršave“ rezultate postojeće Vlade, senzacionalizmu sklonu štampu, samouverenu opoziciju, mnoštvo neraščišćenih računa među strankama vlasti, kao i nemale izazove na političkom i socijalno- ekonomskom planu, dovođenje u pitanje opstanka kao i eventualni pad kabineta Mirka Cvetkovića, više su teorijske, nego izgledne real-političke mogućnosti.

U aktuelnoj vladi, apetiti svih koalicionih partnera su pristojno namireni, a svako izlaganje izborima bilo kog aktera vlasti izborima, izuzimajući DS, znači ulazak u zonu velike političke neizvesnosti i rizika, te shodno tome, ostaje teško pretpostaviti da će se bilo koji partner u vlasti odlučiti da raskine koaliciju, ma kako krupno izgledala političko-medijska sporenja koalicionih partnera. Čak i DS, čiji se rejting kreće oko 38 posto, neće pokazivati naročitu volju za izborima. Razlog zbog kojeg DS neće ovako postupiti, a isto važi i za ostale partije na vlasti je prozaičan – reč je o nesklonosti da se prihvati rizik izlaska na izbore. Pomenuti rizik, utoliko je veći, ukoliko se uzme u obzir slab rezultat vlasti po pitanju ispunjenja izbornih obećanja građanstvu.

Mahanje aferama i žučne polemike i dalje će zadovoljavati glad medija za senzacionalizmom, ali neće ozbiljnije uzdrmati kabinet Mirka Cvetkovića, sve dok se, kod važnih partnera na vlasti, poput G 17 Plus ne pojavi izgledna izlazna strategija iz aktuelnog političkog aranžmana. U tom smislu, položaj Demokrata i G17 nije naročito povoljan. Ekonomski prosperitet društva i evropske integracije, glavne političke teme G17, nemaju konkretnu pozitivnu potvrdu, ali ni nagoveštaj realizacije u bliskoj budućnosti. Ovome treba dodati da izlazak iz Vlade povlači sukob sa političko-medijski potentnijim DS-om, ali i ostatkom političke scene, koji bi, u eventualnom sveopštem predizbornom metežu, rado vodio kampanju protiv svakog od aktera vlasti. Bez mogućnosti da u bližoj budućnosti igra na svoje glavne adute u kampanji, i sa nevelikim koalicionim potencijalom, G17 Plus, teško da će započeti avanturu rušenja vlade, u kojoj je, uzgred budi rečeno, više nego solidno zastupljen.

S druge strane, parlamentarna opozicija nije dovoljno medijsko-politički moćna da pokrene lavinu javnih protesta, te da ozbiljno ugrozi kabinet premijera Cvetkovića. Zaokupljena, kao u beznadežnom slučaju radikala i naprednjaka, vlastitim besmislenim sporovima, zatečena u ideološko-političkom vakuumu poput LDP-a, ili pak u slučaju DSS, lišena jasnijeg medijsko-javnomnenjskog učinka, opozicija će talasati u javnosti i Skupštini, bez izgleda na neki opipljiv uspeh. Prekomerna i neprincipijelna blokada Skupštine predstavlja mač sa dve oštrice, koji se protokom vremena može okrenuti upravo protiv onih koji ga drže – opozicionih predstavnika. Praksa opstrukcije biće zgodan alibi i za neefikasnost vlasti, ali i za moguće represivnije mere, u cilju sprovođenja skupštinske discipline.

Stoga, opoziciji, osim možda naprednjacima, 2009. može dobro doći kao poželjan politički tajm-aut, ne bi li se konsolidovala i pronašla efektnu formulu za kritiku vlasti, usavršavanje medijskog nastupa i preko potrebnu kadrovsku promenu. U suprotnom, ambiciozni napadi na vlast predstavljaće redak prostor za psihološko-moralni trijumf vlade, pokriće za priču o razvoju demokratije i za još koju „dovitljivu“ medijsko-političku zavrzlamu, koja će vlast (ne)zasluženo činiti jačom. Ipak, svaka vrsta potencijalne ili stvarne premoći vlasti nad opozicijom, izgledaće kao „Pirova pobeda“, ukoliko se ne razreši institucionalna agonija oličena u blokadi rada Skupštine Srbije. Bez efikasne Skupštine u 2009, bilo kakav reformski potencijal Vlade biće doveden u pitanje i de facto osporen. Budući da od vlasti zavisi hoće li se blokada rada Parlamenta rešiti, očekivano je da će 2009. biti godina efikasnije zakonodavne aktivnosti.

Hag, Kosovo i EU ostaće glavne teme srpske državne politike u 2009. Ništa novo u odnosu na prethodne godine. Pokušaj hapšenja preostale dvojice optuženih pred Tribunalom i intenzivna potraga ne smatraju se, u očima Tribunala i EU, odgovarajućim dokazom saradnje.

Haški uslov nesumnjivo je pretpostavka za nastavak evropskih integracija. Sažeto kazano, proces pridruživanja EU nalazi se u stanju stagnacije. Slično ekonomiji, stagnacija na polju evrointegracija, gotovo da jednaka regresu. Srbija zaostaje za regionom, a nema jasnih signala da li je moguće očekivati napredak u skorijoj budućnosti. Ako je cela stvar sa Evropom isključivo vezana za poteru za Mladićem, evroentuzijazam će sigurno početi da jenjava, a politička agenda evroreformizma vrtoglavo će gubiti svoje utemeljenje kako u stavovima građanstva, tako i u razmišljanjima elite. Uostalom, svedoci smo da već sada javnim diskursom dominira stav da „nije važna EU, već su važne evropske vrednosti i standardi.“

U 2009, pored skraćenice EU, smisleno je staviti veliki znak pitanja. Za pretpostaviti je da će se vlast truditi da uverava građane kako je EU istorijsko-politički vredan i dostižan cilj. U konkretnoj realnosti, međutim, postojaće jedno veliko „ali“. Ova, u ovom slučaju i za srpske političke neprilike „zlokobna“ rečca, opominje poručujući da pored srpskih haških muka, postoje i evropske teškoće: one koje se tiču ratifikacije Lisabonskog sporazuma i ekonomske krize koja već uveliko predstavlja socijalno-ekonomsku svakodnevicu zemalja EU. U institucionalno-političkom vakumu i u stanju ekonomske nevolje, Evropa neće biti entuzijastična za Srbe i Srbiju.

I status Kosova i Metohije biće jedna od otvorenih i gorućih tema. Prihvatanjem misije Euleks, Srbija je popravila odnose sa EU, po pitanju Kosova i Metohije. Deklarativno, sklapanjem sporazuma u SB UN o Euleksu, učinjena je značajna stvar po pitanju aktuelnog stanja u oblasti evrointegracija, a stavom o statusnoj neutralnosti misije, spašena spoljno (unutrašnje) politička mantra – i EU i Kosovo.

Ostaju, međutim, još uvek određene nepoznanice u vezi sa misijom EU na Kosovu. Na primer, čije će i koje će zakone Euleks nadgledati, da li će nakon povlačenja UNMIK-a postavljati carinske punktove na administrativnoj granici između Srbije i Kosova, da li će se u komunikaciji sa zvaničnim Beogradom insistirati na upotrebljivosti kosovskih putnih isprava na teritoriji uže Srbije i druge.

Sva ova pitanja, posredno ili neposredno, postaviće se u kontekstu komunikacije između Beograda i Brisela u godini koja nam sledi. Euleks će biti sjajno sredstvo za političko-medijsku manipulaciju, evropskoj, albanskoj i srpskoj političkoj eliti. EU će moći da potvrdi napredak u procesu normalizacije stanja na KiM, Albanci će prisustvo Euleksa konvertovati u stav o još jednoj, u nizu faza u procesu sticanja potpune nezavisnosti od Beograda, dok će zvanična srpska elita ushićeno ponavljati stav o statusnoj neutralnosti misije i mogućnosti održanja slogana o evrointegracijama Srbije i rešavanju pitanja statusa Kosova i Metohije, kao odvojenim procesima. Mimo srpsko-albanskih interpretacija, instaliranje Euleksa svedočanstvo je o EU kao ključnom faktoru za rešavanje kosovsko-metohijske krize.

S onu stranu političkih i spoljnopolitičkih izazova, najveće iskušenje u 2009, svakako će biti suočavanje sa posledicama svetske ekonomske krize.

„Ranjiva“ srpska ekonomija moraće da pronađe mehanizme vlastite samozaštite, u uslovima koji brinu mnogo jače i bogatije privrede i srećnija društva. I za realističan, ali ne ohrabrujući cilj „da nam ne bude gore nego 2008!“ biće potrebno puno znanja, poštenja, i po koja nepredviđena srećna okolnost. U svetu određenom neizvesnostima i sa srpskom ekonomijom zavisnom od sveta, svaki rezultat, mimo dramatičnog pada kvaliteta života građanstva i ozbiljnih privrednih problema, biće nemali uspeh Srbije.

Intenzivna međustranačka borba, Hag, Kosovo i borba za uvođenje evrosrpskih standarda, neizvesnosti ekonomsko-socijalne prirode, biće obeležja sledeće godine. S obzirom na postojeće okolnosti, svaki pomak nabolje biće dobitak koji će vredeti više nego inače, stagnacija neće biti neočekivana novost, već potvrda opšteg sivila, dok lošiji ishodi od očekivanih i javno proklamovanih, nisu nemogućne projekcije. Jednom rečju, na političkoj i socijalno-ekonomskoj pozornici čeka nas teška i, sa ekonomskog aspekta, ne preterano povoljna godina, u kojoj će uspeh biti da nam ne bude gore nego što jeste. Ko navedeno pesimističko geslo smatra nepodsticajnim neka uporedi optimizam predizbornih obećanja i sumornu društvenu stvarnost. Previše se obećavalo, a dela i rezultati su izostali. Zato manje samouvernosti i lažne vedrine, a više ozbiljnosti i (samo) odgovornosti i možda 2009. ne bude tako loša.