Hag u Beogradu

Otvaranje kafkijanskog procesa protiv NSPM i jednog od saradnika, zbog navodnog „govora mržnje“, ali i pritisak globama na štampane medije, čime se suspenduju prava na otvaranje gorućih tema, najava je još jednog Haga. Ovaj će se odvijati u Beogradu. Sudiće se pravu na istraživanje istine o suštinskim uzrocima kolapsa dezintegrisane i demoralizovane „liberalno“ opljačkane Srbije.

Ako smo konačno shvatili da je uloga onog suda u Hagu ne samo podizanje optužnice protiv celog srpskog naroda i formiranje sasvim novih, otvoreno rasističkih kriterija u odnosu na Srbe, ovaj drugi treba da uskrati pravo istinskog otpora na kosmičku nepravdu prema Srbima. Njen krajnji smisao jeste (polugama represivnog pravosuđa) odvojiti narod od one šačice intelektualaca i slobodnomislećih. Od onih ljudi kojima je preča sudbina nacije i države od sopstvenog buđelara.

Odmah da kažem da u postojećoj klimi, koja je pažljivo građena od 5. oktobra do danas, u sprezi globalističke elite i njenog logističkog oslonca u ovdašnjoj vlasti i NVO, to neće biti ni malo teško.

Recimo, najstariji list na Balkanu imao je, baš u prvomajskom broju, preko cele strane kulturne rubrike, priliku da se kroz promišljanje književnog laureata i bivšeg ambasadora, dobitnika svih partijskih književnih lotoa, u tekstu “Zašto se raspada Srbija“, uveri koliko je pojam „govora mržnje“ u ovom režimu rastegljiva kategorija.

Pisac je duboko uvredio svoj narod a da mu nije falila dlaka sa glave, pa su čak i reagovanja među piscima praktično izostala. I u režimu Broza su takvi nadležni dvorski autori za banalizaciju Srpstva imali status zaštićenih belih medveda.

Mada je u tekstu zabasalog autora svesno bačena ljaga na neke od osnovnih postulata istorije i kulture u Srba, ni daška promaje u Augijevim štalama. Uostalom, upravo preko tog manira, a ispevši se na grbaču navodnog, a za svaki slušaj utuženog „oca nacije“ laureat se domogao priznanja, koja mu inače negde u svetu – gde ljudi poštuju svoj jezik i svoju istoriju i nacionalno dostojanstvo – ne bi bila dodeljena.

Njegovim putem uveliko gaze filmski režiseri, dramski pisci, u „režiranju“ neopisivog zla u svome narodu, njegovih (samo )ubilačkih nagona. A sve se to da dobro naplatiti na kasama globalnog fašizma koji se kroz demonizaciju jednog balkanskog naroda sjano maskira od dr DŽekila u doktor Hajda i obratno.

Za sada, to je samo psihološki holokaust koji domaći kapoi po naručenom scenariju izvode nad svojim „štićenicima“. Ovi se poput Sizifa upinju na „mapi puta“ do nedostižnog, ali obećanog „belog šengena“. Kada posao trijaže globalno podobnih i nepodobnih bude obavljen, hoće li osim lopova u bekstvu sa koferima punim novca od tranzicije biti još nekog kandidata za bezvizni režim?

Ne žele da u tom poslu difamacije nacije izostanu ni domaći najistaknutiji predstavnici nove političke klase. Da se podsetimo jednog od slogana, poteklog u redovima danas neprikosnovene vladajuće partije, čiji je lider u predsedničkoj kampanji, bez posledica, pre godinu dana promenio izbornu volju, a uoči osvajanja prvog mandata pretio da ne sme pobediti primitivna Srbija!

Da bi se predupredio rasplet kojim su i sami došli na vlast 5. oktobra, današnji vlastodršci, preko tužbi koje otvaraju oko NSPM i one štampe koja je za njih bulevarska samo kada saopštava indiskrecije o njihovom bahatom životu, tek neće birati sredstva u zastrašivanju.

U rukama su im dobro podmazana mašinerija NVO čuvara vrednosti neoliberalnog tiranskog i pljačkaškog globalizma, a uz to praktično svi elektronski mediji kadrovski organizovani da se takmiče u ulozi denuncijanata sopstvenog naroda.

Kakva je samo halabuka dizana na televiziji koju izdržavamo oko (razgažene) „cipele“ koja se neslavno vraća iz Moskve gde je uz neviđenu pompu glancanja poslata, i to u vreme kada su ljudi sekli prste u očajanju nedostojnog opstanka i spavali na šinama ispred zgrade vlade, čije su članove, svojevremeno, naivno videli kao reformatore i revolucionare.

Naravno da je u celoj priči najmanje bitna grupica „veseljaka“ koja nas je reprezentovala pred svetom sa sižeom srpskog bekrijskog glamura. Ili je to takođe podmetnut dokaz ovdašnjeg navodnog endemskog primitivizma koji se iskazuje pljuvanjem na novčanicu i lepljenjem na čelo izvođača. U ovom slučaju, za dobro odrađeni posao krupni apoeni bi mogli da završe na čelu ključnih glodura ove loše predstave.

No, ako mučno šegačenje makar za dan skrene pažnju javnosti sa pravih problema države, koje ne rešavaju politički hedonisti, eto veselja za gazde, njihovu demokratsku omladinu. Ova dečica raznih partijskih i NVO obdaništa su se poput skojevaca 1945–1953. bacili na posao pronalaženja neprijatelja. A to su oni Srbi koji ne mogu da zinu a da iz njihovih usta ne „pokulja mržnja“ prema ovakvo uspešnom, nadasve plemenitom i demokratskom režimu.

Svojevremeno, kada sam kao dete od 1946. do 1950. bio svedok pogroma nad „kulacima“ u banatskoj palanci, nekadašnji crveni očevi današnje užutele dece čeprkali su iza konja imućnih seljaka balegu. Sve da bi utvrdili ima li u njoj nesvarenih zrna kukuruza sakrivenog od obaveznog otkupa. Pa ako se nađe, zna se. Čupanje brkova, struja na polne organe, gulag za „narodnog neprijatelja“. Poneko ubistvo primera radi.Da li je neko primetio da smo svim potencijalima ponovo na za Srbe osvedočeno pogubnom „Titovom putu“ tiranokratije, otimačina, potkazivanja, ponižavanja? Samo su sada klasni neprijatelj siromašni, dakle ogromna većina. Zato je treba zastrašiti i lišiti ljudskih i moralnih refleksa.

Moram konstatovati, sa žaljenjem, da se teza koju sam nedavno izneo u tekstu za NSPM pod naslovom „U susret nevladinoj vladi“ ostvaruje brže i potpunije nego što sam se pribojavao. Uveliko je na putu koalicija nevladine organizacije, promovisane u stranku sa dozvolom za pustošenje, i regionalnih secesionista. To će biti varijanta vlade „nacionalne propasti“. Osnovni smisao je da se nekakve kozmetičke promene bez promena ovde planiraju bez izlaska ljudi na poštene demokratske izbore. Njih nema u atmosferi straha.

Nema sumnje da je poruka dolazećeg potpredsednika SAD Bajdena da se neće dozvoliti komešanje na Balkanu i remećenje ovakve „stabilnosti“ kolonijalnog statusa rasparčane Jugoslavije zapravo pretnja da se ne talasa u bari. Da se krokodili ostave na miru jer još ima plena koji se da izesti. Za to vreme Srbija će biti izdeljena po principu USE (ujedinjeni srpski emirati). Podobni režiseri, pisci, glumci i diplomate već imaju svoje države ili makar zadužbine na besplatnom korišćenju. No ima dovoljno kandidata i za emire (pre) ostalih teritorija. Na sceni je (ne )vidljiva ruka samoovlašćenog političkog voluntarizma, umesto obećavajuće takozvane liberalne samoregulacije tržišta.

Biće to samo nova karika u seriji puzećih prevrata kojima se u samom startu diskvalifikuje svaka pozitivna težnja nacije da izađe iz začaranog kruga – onog u kome se Srbi, dobrim delom bez svoje krivice, vrte voljom velikih sila još od Berlinskog kongresa. Vrlo često, naivno verujući da njihovom sudbinom upravljaju ljudi koje su sami izabrali.

Bilo bi koliko toliko pošteno od vlasti koja najavljuje represalije za slobodnomisleće da taksativno navede ŠTA NIJE GOVOR MRŽNjE. Da se znaju pravila igre makar da je sudija neobjektivan. Jer, recimo, za pripadnike Vermahta koji su okupirali Srbiju govor mržnje bila je parola „smrt fašizmu“. Sledovao je metak. Ali znalo se, sto za jednog.

Evo i pitalice, aktuelne za današnju Srbiju. Da li je govor mržnje, ili možda poruka ljubavi, kada advokat, bliski saradnik gospođe koja je promovisala progon neistomišljenika, a čovek zna cenu izgovorene reči (nedavno je neumereno hvalio Haški sud, uinat, cereći se na udarnoj emisiji Prvog programa RTS) izjavi za sarajevske „Dane“: “Srbija je jedina zemlja na svetu u kojoj se slavi kvisling Milan Nedić. Znate, Milan Nedić je imao kombi mini gasnu komoru, nedavno je u Politici objavljena ta fotografija, u koju je ubacivao Jevreje i vozio ih po Beogradu dok se ne podave. Draganu Đilasu predlažem da pronađe taj kombi, aktivira ga i u njega ubaci Rome kojima je ovih dana srušio kuće i isterao ih na ulicu. A onda bismo mogli i Šiptare i sve koji nam smetaju. “

Advokat očito zna da imamo takvo pravosuđe u kome novinar može biti ojađen za pola miliona, što je slikao vilu petooktobarskog „heroja“ u listeru, ali se ne odgovara za ovakav istorijski falsifikat u kome se za zločine nad Jevrejima amnestiraju nemački okupatori, nacisti – a da ne govorim o pravljenju paralele sa aktuelnim gradonačelnikom u ulozi istrebljivača Roma. Koji, gle, ruši kuće (kartonske straćare u centru velegrada), a proteruje njihove neprijavljene žitelje izbegle svojevremeno od NATO bombi, ili izbačene u konvoj letova izgnanih iz mnogo hvaljene Evrope. Tamo su bili dobrodošli samo dok je „milosrdni anđeo“ kasetnim bombama ubijao decu po Kosmetu i šire. Ti nesretnici bili su prikazivani kao žrtve srpske agresije, a sada ih nanovo koriste preko NVO u dokazivanju srpskog „rasizma“.

Hajde da, u naizgled apsurdu, stvari definišemo do logičnog kraja. Ovo nije kukavičje ali jeste gnezdo balkanskog ludila, svesno izazivanog (kao i svinjski grip) i podsticanog. Šta čeka one za koje zapadni misionari tvrde da su neizlečivo oboleli?

Tužitelji dijagnostičari ne gube vreme. U nevladinoj Srbiji, gde je sve u vlasništvu ili anacionalnih Srba ili stranaca i njihovih plaćenih NVO trabanata, vreme je, po njima, da se ozvaniči Ševeningen II, jer treba nanovo otvoriti procese za delikte mišljenja. Tu su deca vladajuće kaste, naučena od očeva boljševizma da šalju neistomišljenike na dunavske i savske ade, jer nema Golog otoka. „Raja“ za srpske naivčine. Treba ekspedovati pisce, javne radnike, preostale slobodne novinare, one koji zaneti idejom o odbrani nacionalnog interesa kulture i istorije Srbalja danas mogu tek da „dižu buru u čaši vode“. Nesvesni da će se u toj nepogodi, uz nežnu pripomoć vlasti, udaviti. Ili su možda svesni, ali suicidalno nastrojeni.