Identitet kao neprijatelj globalizma

Iza prohujale skupštinske rasprave o Srebrnici ostali smo razgolićeni u svim svojim starim podelama, kao posle letnje oluje koja nas na otvorenom prostoru zatiče nespremne zadižući, cepajući i kvaseći naše nove i najnovije političke odežde.

Dovikivalo se i galamilo u zaglušujućem huku evropske nepogode koja iziskuje najhitnije delovanje. Niko nikoga nije čuo, ali je svako mlatarajući bespomoćno rukama predlagao svoje rešenje za zaustavljanje strašnog nevremena.

I zaista, nevreme je prestalo čim je rezolucija usvojena. U magijskoj percepciji učesnika svaki je mogao da zaključi da se mir vratio baš njegovom zaslugom. Jedni su napustili skupštinsku scenu sa gorčinom pobede u ustima, drugi sa gorčinom poraza u srcu.

Dvostruki govor i reč starog profesora

Dok su učesnici u raspravi oslovljavani sa gospodin ili poslanik, jedan je titulisan kao profesor. Stari gospodin je zasluživao ovu privilegiju žonglirajući, odmereno i učeno, kao nekad u krizi između Terazijske česme i Ušća. Bio je to savršen kontrabalans mehaničkom govoru glavne poslanice vladajuće partije čiji su najomljeniji prilozi zaista i duboko.

U ovoj monodrami pobedničke stranke sa dva glumca, jedan problematičan politički akt proglašen je autentičnim moralnim aktom, kao što u kodiranom političkom govoru zaista znači ne mislim tako, a duboko znači - ovo nema veze sa saosećanjem ili grižom savesti već sa korisnošću. U ponerološkoj literaturi dvostruki govor označava fazu u kojoj je formirana unutrašnja nasuprot spoljnoj partiji, i kojima je neophodno istovremeno uputiti poruke suprotnog značenja – istinitog i lažnog.

Ali u žaru diskusije koja se rasplamsava i traje nije moguće potpuno kontrolisati ni osećanja ni značenja. Tako je glavna poslanica ipak morala da repetitivno otkrije ključnu reč - korist, korist, korist... a glavni ideolog da svom silinom svog naučnog autoriteta udari po identitetu.

I čuli smo, identitet je glavna prepreka civilizacijskom napretku na evropskom putu i izvor svih zala! Od protomajstora demokratije niko nije mogao očekivati ekstreman liberalan stav. Ovde bi i Čeda Jovanović sasvim zanemeo.

Identitet kao suvišno svojstvo

Postdemokratija kao totalitarna forma demokratije apsorbuje ekstremne nesvarljive slogane liberalizma koji u sebi skriva i libertarijanski ekstrem. Niko neće prihvatiti ogoljeni ekonomistički stav da je jedini dozvoljeni masovni identitet onaj realizovan u potrošnji. Niko ne želi sebi da prizna da je prinuđen da svoje ljudsko zadovoljenje zatraži na tržištu. Niko neće da povuče znak jednakosti između sebe i potrošača. U ovome se najbolje ogleda imanentna neprirodnost i mizantropija ove ideologije koja neprekidno govori u ime napretka i humanosti.

Kao i svaka ideologija koja je zavodljiva maska brutalne socijalne moći i ova će morati da nastupi sa lepim obećanjima i još lepšim rečima da bi sakrila svoju suštinu. Polni identitet biće zamenjen rodnim, rasni kulturnim, nacionalni regionalnim, politički demokratskim, moralni pragmatičnim, verski ekumenskim, tradicionalni modernim, estetski neestetskim, društveni individualnim, lični bezličnim. Nakon svih zamena značenja ostaće samo tržišno-medijski bućkuriš postdemokratskog poništavanja ljudskih vrednosti.

Socijalna bajka o beskrajnom progresu

Regresisti koji idealan svet nalaze u prošlosti iz koga se socijalnom degeneracijom stiže u sadašnjost treba zauvek da ostanu u svojoj istoricističkoj retrotopiji. Oni su zavisnici identiteta, zatočenici zatvorenog društva i robovi tribalizma.

Istorija, ako već ne može da prestane, mora da nestane! Ono što ipak mora da traje je održivi progres unutar otvorenog društva koje se transformiše socijalnim inženjeringom korak po korak (piecemeal). Posmatramo socijalno naličje trijumfalističkih ekonomskih teza Bečke škole (fon Hajek, Poper).

Kao što je fon Hajek sredinom dvadesetog veka prvi izjednačio nacizam sa komunizmom objedinivši ih terminom kolektivizam, tako je Evrospki parlament početkom dvadesetprvog veka unutar razvijenog tržišnog kolektivizma Evropske unije ovu pseudonaučnu tezu proglasio političkim aksiomom.

U skupštinskoj raspravi o Srebrnici, ova ideološka floskula proširena je na Srbiju. U zakasnelom habsburškom maniru ratoborni poslanik pobedničke ekipe Srbiju u poslednjoj dekadi dvadesetog veka vidi kao zemlju nacionalsocijalizma. Predsednica parlamenta Srbije koja bi, po svemu sudeći, pripadala socijalističkoj polovini ove ideologije i posle ovih reči mržnje ostaje sasvim ravnodušna i samozadovoljna u svojoj ulozi predsedavajuće.

Zarobljenici otvorenog društva

Dinamika progresa zahteva da se oćuti i zažmuri tamo gde je to u interesu tržišta, a da se zagrmi i razrogačenih očiju protestuje tamo gde je sloboda tržišta ugrožena. Govor tela zahteva i da se, kada zatreba, stavi ruka na srce i ponove čarobne reči -zaista i duboko, čak i onda kada je sasvim očigledno da je to isto tržište monopolizovano.

Jer sve je u održivosti kontinuiteta. Ono što je započeo Milošević, nastaviće Karići. Ono u čemu su prekinuti Karići, dovršiće Mišković. Hibridna koalicija razume finese ove društvene pis-mil transformacije. Ovde ideologije nema, radi se samo o koristi.

Jedino prokleti nacionalisti ništa ne razumeju i gle, ne žale za srebrničkim žrtvama. Oni jedino sebe doživljavaju kao žrtve, zaslepljeni suvišnim nacionalnim identitetom. Posle iskustva komunizma, u ovoj najnovijoj antinacionalnoj ostrašćenosti, prisustvujemo mekim fazama nastupa nove totalitarne ideologije. Tvrde faze iste te globalističke najezde rezultirale su srebrničkim bratoubistvom. U militarnom modusu ideja o zatiranju identiteta ostvaruje se njihovim antagoniziranjem.