Inicijativa za ispitivanje ustavnosti Zakona o preregistraciji stranaka

Srpska liberalna stranka predala je Ustavnom sudu Srbije inicijativu za ispitivanje ustavnosti "ZAKONA O PREREGISTRACIJI STRANAKA" za koji smatra da je potpuno neustavan i nedemokratski.

Pošto Srpska liberalna stranka nije jedina podnela zahtev za ispitivanje ustavnosti, tražimo da sednica Ustavnog suda na kojoj će se ispitivati važeći zakon bude otvorena za javnost.

U Bgd 19.8.2009. god.

SRPSKA LIBERALNA STRANKA

USTAVNI SUD REPUBLIKE SRBIJE

Nemanjina 26

11000 BEOGRAD

Na osnovu člana 168 stava 2 Ustava Republike Srbije podnosimo

INICIJATIVU

Za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti Zakona o političkim strankama („Službeni glasnik RS“ br. 36/2009 od 15. maja 2009. god.) , sa predlogom da Ustavni sud proglasi ovaj Zakon neustavnim, pošto je većina njegovih odredaba protivna članu 18 stavu 2 alineji 2 , članu 20 stavu 1 i članu 55 stavu 2 Ustava Republike Srbije.

OBRAZLOŽENjE

1.Zakonodavčeva megalomanija i granice zakonskog uređivanja

Izgleda da su se u našim ministarstvima i njihovim stručnim telima obreli neiskusni i neupućeni ljudi velikih, takoreći nezajažljivih ambicija koji iskreno veruju da se sve zakonom može i mora urediti tako da se skoro ništa ne prepušta slobodnom izboru. I mada se predstavljaju kao veliki liberali, oni zapravo imaju sveobuhvatnu, totalitarnu ambiciju da stranački politički život, koji bi morao biti žarište političke slobode, urede do poslednjeg detalja, kao da uređuju poslovanje u trezoru Narodne banke ili režim u zatvorima.

Tako se članom 14 stavom 3 ovog Zakona utvrđuje da se statutom stranke, pored ostalog, obavezno uređuju simboli vizuelnog identiteta stranke, organizacija po teritorijalnom principu i unutrašnja organizacija, postupak donošenja i izmena drugih opštih akata političke stranke, način odlučivanja o udruživanju političke stranke u šire političke saveze u zemlji i inostranstvu i spajanju političke stranke, način donošenja odluke o prestanku rada i način raspolaganja imovinom političke stranke u slučaju prestanka. Čak se propisuje (član 16) da stranka mora imati svoj web site na kojem će biti njen program, statut i drugi opšti akti. Svaka velika i značajna stranka već odavno ima svoj web site, pa nije bilo nikakve potrebe da se zakonom prisiljava da ga ima. Slična vrsta prisile bila bi i kada bi se zakonom propisalo da građani moraju da jedu zdravu hranu bar tri puta dnevno, kao da to mi već ne činimo bez ikakve prisile, ako imamo šta da jedemo i ukoliko smo u stanju da kupujemo zdravu hranu.

Presudna greška je u glavama naših tvoraca zakona. Oni izgleda nikada nisu čuli da je negativna sloboda – sloboda od pritiska, prinude i regulative vlasti – ključna liberalna sloboda, te da je sloboda veća ukoliko je zakonsko zadiranje u slobodu manje.

Ono što oni takođe nisu znali da postoji, jer izgleda da važeći Ustav nisu ni držali u rukama a kamoli ga temeljito proučili, jeste ustavna zabrana da se ostvarivanje ustavnih sloboda i prava uređuje zakonom ukoliko to sam Ustav izričito ne dopušta. Ta ustavna zabrana sadržana je u članu 18 stavu 2 alineji 2 koja glasi: “Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojednog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava”. Ako ostavimo po strani pojam “suštine prava”, koji se omakao našim ustavotvorcima zato što nisu bili kadri da razlikuju pravne od filozofskih pojmova (suština je filozofski pojam), nema nikakve sumnje da se način ostvarivanja neke ustavne slobode može zakonom uređivati samo u onom njenom delu koji sam Ustav izričito dopušta.

U članu 55 Ustava, kojim se zajemčuje sloboda udruživanja, zakon se pominje samo na jednom mestu u stavu 2 koji glasi: “Udruženja se osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom.” Ako se, dakle, držimo jezičkog značenja ovog stava, u sferi slobode udruživanja zakonom bi se jedino mogao urediti način vođenja registra udruženja, uključujući i registar političkih stranaka, i ništa više. Sve preko toga je protivustavno.

Otuda su sve ostale odredbe ovog Zakona o načinu organizovanja i delovanja političke stranke, javnosti rada, njenim osnivačima, njenom osnivanju i osnivačkom aktu, sadržini izjave osnivača, programu i statutu političke stranke, dostupnosti podataka, programa, statuta i drugih opštih akta političke stranke, njenim organizacionim jedinicama, simbolima vizuelnog identiteta, članstvu u političkoj stranci i mnogo čemu drugom protivustavne.

2. Ukidanje slobode udruživanja

Jedna od ovih protivustavnih odredaba koja zaslužuje posebnu pažnju jeste član 8 koji propisuje da “političku stranku mogu osnovati najmanje 10.000 punoletnih i poslovno sposobnih državljana Republike Srbije”. Ono što neuki, a  možda i priglupi tvorci ovog Zakona nisu znali jeste svuda u liberalnim i demokratskim režimima poštovano pravilo da se zakonskim ili bilo kakvim uređivanjem neke slobode ona ne sme svesti na privilegiju malog broja ljudi. Da bi se bolje razumelo o čemu se ovde radi, za trenutak ćemo razmotriti slobodu odnosno pravo na zaključenje braka zajemčeno članom 62 stavom 1 Ustava koji glasi: “Svako ima pravo da slobodno odluči o zaključenju i raskidanju braka.” I odista svako ko nađe mladu odnosno mladoženju može zaključiti brak, jer potonjim zakonima nisu utvrđeni nikakvi dodatni uslovi za njegovo zaključenje. Da su kojim slučajem tvorci Zakona o braku i porodici imali umišljenu pamet i megalomaniju tvoraca Zakona o političkim strankama, oni su mogli propisati da brak mogu da sklope samo oni pojedinci koji imaju dobar stan i pristojnu zaradu, što bi u gradovima bar polovinu inokosnih građana lišilo prava da se žene i udaju.

Upravo ovakvo, samo mnogo većih razmera, ograničenje ustavne slobode udruživanja nametnuto je odredbom da se u stranku mora udružiti najmanje 10.000 osnivača da bi se ta sloboda uopšte mogla koristiti. Drugim rečima, onaj građanin koji ne može da nađe bar 9.999 političkih istomišljenika, taj će praktično biti lišen slobode udruživanja u političku stranku.

Nije isključeno da su tvorci ovog Zakona, koji potiču iz jedne ili najviše dveju vladajućih stranaka, to upravo hteli. Ili još tačnije, prilikom propisivanja ovolikog broja osnivača oni su zapravo želeli da na političkoj sceni ostane samo nekoliko većih stranaka, a da se unapred spreči osnivanje novih stranaka koje bi mogle ugroziti njihov politički monopol. Ono što su time postigli odurno je. Oni su najvećma ukinuli slobodu udruživanja u političke stranke i u najvećem broju slučajeva sveli je na slobodu pridruživanja već postojećim strankama. A to je već nešto bitno drugačije, što radikalno smanjuje slobodu političkog izbora.

Konačno, kako se Ustavom zajemčuje sloboda udruživanja treba razmotriti šta pojam udruženja uistinu znači. Sam pojedinac ne može napraviti udruženje, nego su potrebna bar još dvojica u duhu one latinske izreke tres facit collegium. Recimo da ni broj 10 nije preteran. Zakon iz 1990. godine, koji je pod vladom Slobodana Miloševića prvi put posle Drugog svetskog rata dopustio osnivanje političkih stranaka, zahtevao je bar 100 osnivača, što takođe nije bilo mnogo, pošto je skoro svako ko je hteo osnovao političku stranku, pa ih je ubrzo bilo nekoliko stotina. Novim Zakonom donetim pod vladom Borisa Tadića zahteva se 100 puta više – 10.000 osnivača. Ako je suditi samo po broju kojim se olakšava ili otežava osnivanje političke stranke, ispada da je Slobodan Milošević 100 puta liberalniji od Borisa Tadića.

3. Neustavna zakonska zabrana

Treća izrazita mana ovog Zakona, koja potvrđuje nesposobnost njegovih tvoraca, jeste uvođenje novog ograničenja slobode udruživanja koje sam Ustav ne predviđa. Prema članu 20 stavu 1 Ustava, ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu biti zakonom ograničena samo radi svrhe koju Ustav dopušta. Kada je posredi sloboda udruživanja, članom 55 stavom 4 Ustava predviđeno je da Ustavni sud može zabraniti  samo ono udruženje čije je delovanje usmereno na:

1) nasilno rušenje ustavnog poretka,

2) kršenje zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i

3) izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje.

Ovim Zakonom uvodi se još jedno ograničenje: delovanje političke stranke usmereno na narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije (član 4 stav 2). Nema nikakve sumnje  da je zakonsko uvođenje ovog ograničenja slobode udruživanja i te kako politički celishodno i opravdano. Ali je – to moramo odmah reći – protivustavno, pošto sam ustavotvorac takvu zabranu nije uveo. U nekim ranijim ustavima postojalo je i ovo ograničenje zajemčenih sloboda i prava, ali su tvorci Ustava, koji je trenutno na snazi, propustili da 2006. godine, kada se ovaj Ustav donosio, utvrde i ovu zabranu. Kako su to oni propustili da učine, potonjim zakonom se ona više ne može i ne sme uvoditi.

Posledice ovog propusta naših dičnih ustavotvoraca mogle bi biti kobne, pošto se više ne mogu zabranjivati političke stranke i udruženja koji javno propovedaju razbijanje države i otcepljenje njenih delova, poput Raške, Vojvodine ili Bujanovca, Preševa i Medveđe. A Ustavni sud bi morao da pomenutu sintagmu u članu 4 stavu 2 (“narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije”) proglasi neustavnom. I pravo je čudo da vođe pojedinih manjinskih stranaka već nisu dokonale da javno propovedanje razbijanja Srbije i separatističko delovanje nisu zabranjeni.

4. Zadiranje u stečena prava

Pored praktičnog ukidanja slobode udruživanja u političke stranke i njenog preobraćanja u slobodu pridruživanja jednoj od nekoliko postojećih stranaka, ovim Zakonom učinjeno je nešto što je u najvećem broju slučajeva nedopustivo – ukinuta su sva stečena prava po ranijim zakonima. To je učinjeno u prelaznim i završnim odredbama tako što su sve stranke, koje su nastajale od 1990. godine i po tada važećim zakonima upisivane u odgovarajuće registre, prisiljene da iznova podnesu prijavu za upis u registar i tom prilikom ispune sve uslove koji su po ovom Zakonu predviđeni za osnivanje novih stranaka, uključujući i izjave bar 10.000 lica o članstvu u stranci koja se iznova registruje. Drugim rečima, sve se briše i iznova piše, kao kad bi, recimo, neki suludi zakonodavac, kakav se samo kod nas može naći, naložio da se svi brakovi koji su po ranije važećim zakonima zaključeni pred matičarem u prisustvu dva svedoka, moraju da se iznova zaključe pred javnim beležnikom u prisustvu bar četiri svedoka, a u protivnom ranije zaključeni brak prestaje da važi u roku od šest meseci po stupanju na snagu novog zakona.

Na to će tvorci ovog Zakona verovatno uzvratiti da je do sada registrovano oko 600 stranaka od kojih je samo dvadesetak izlazilo na izbore, dok ni deset njih nije bilo u stanju da same izađu na izbore i osvoje bar jedno poslaničko mesto u parlamentu. I upravo zbog toga političku scenu Srbije treba očistiti od fantomskih stranaka koje postoje samo u registru.

Pa, da vidimo, do čega bi nas ova logika čišćenja mogla dovesti. Iako to još niko nije istraživao, izgleda da bar milion upisanih birača nikada u novije vreme nije glasalo i da je i zbog toga procenat upisanih birača koji je izlazio na izbore jedva prelazio 50 %. Zaista je čudno da nikom od usijanih glava u nadležnom ministarstvu još nije palo na pamet da i birački spisak očisti od birača koji godinama ne koriste svoje biračko pravo, kao što baš sada hoće da očiste registar udruženja od onih političkih stranaka koje godinama nisu izlazile na izbore. Ako ništa drugo, fantomske stranke u registru hleba ne traže i ništa ne koštaju državu, pa se postavlja pitanje kome i zbog čega uopšte smetaju.

Ono što, međutim, poluobrazovani tvorci ovog Zakona zaista ne znaju, to je odgovor na pitanje ko je jedini vlastan da odlučuje na koji će način i u kojoj meri koristiti ustavne slobode i prava. O tome isključivo odlučuje subjekat slobode i prava i niko drugi. Prema tome, ustavna sloboda udruživanja može se koristiti samo tako što će se osnovati i registrovati politička stranka a da se nikada ne izađe na izbore. I što je još važnije ne postoji obaveza nego samo pravo da se s osnovanom i registrovanom strankom deluje u javnosti i izlazi na izbore.

Drugim rečima, osnivanje i registrovanje fantomskih stranaka je ustavno pravo u koje niko ne sme da zadre niti to pravo može da ukine.

Da bi bilo još jasnije šta je ovde posredi, opet ćemo se poslužiti jednim hipotetičkim primerom. Opšte je poznato da i pored zajemčenog ustavnog prava na zaključenje braka ima dosta neženja i usedelica koji to pravo ni posle svoje četrdesete godine nisu bar jednom iskoristili. Ako bismo sada sledili rasuđivanje onih koji će ukinuti slobodu udruživanja u fantomske političke stranke tako što će ih izbrisati iz registra, zar ne bi bilo logično da se i sve sredovečne neženje i usedelice zakonom liše prava da stupaju u brak kad ga do sada na valjan način nisu koristile.

5. Protivrečne odredbe Zakona

Maloumnost njegovih tvoraca ogleda se, pored ostalog, i u očiglednoj suprotnosti između dveju njegovih odredaba. Članom 3 dopušta se osnivanje stranaka nacionalnih manjina, čije je delovanje “posebno usmereno na predstavljanje i zastupanje interesa jedne nacionalne manjine i zaštitu i unapređenje prava pripadnika te nacionalne manjine”. To samo znači da će ovakve stranke biti ustrojene po personalnom principu, to jest da će ih činiti samo članovi određene nacionalne pripadnosti. Odmah potom prvom sledećom odredbom (članom 4 stavom 1) nacionalne stranke, ustrojene po personalnom principu, se praktično zabranjuju tako što se utvrđuje da se “politička stranka organizuje i deluje isključivo na teritorijalnom principu”, što znači da stranku mogu da čine samo članovi različitih ličnih svojstava koji žive na određenoj teritoriji države, pokrajine ili opštine.

Iako važeći Ustav izričito ne zabranjuje donošenje protivrečnih odredaba u okviru istog zakona, takve odredbe su u načelu nedopustive, pa bi Ustavni sud takve odredbe morao ukinuti i  time ih izbaciti iz pravnog poretka. Maloumnost tvoraca ovog Zakona ogleda, se, pored ostalog, i u očiglednoj suprotnosti dveju njegovih odredaba .

xxx

Jedine odredbe ovog Zakona za koje bi se moglo reći da nisu protivustavne jesu odredbe o vođenju registra, što član 55 stav 2 Ustava inače jedino dopušta. To su članovi 22-29 i 32 ovog Zakona, dok su članovi 30 i 31 takođe sporni, jer zadiru u stečena prava.

Sve su ovo razlozi zbog kojih predlažemo da Ustavni sud proglasi neustavnim Zakon u celini.

Kako su Ustavnom sudu već dostavljene četiri inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti ovog Zakona, predlažemo da Ustavni sud tim povodom održi javnu sednicu i na nju pozove i našeg zastupnika.

za Srpsku liberalnu stranku,

Kosta Čavoški